Pasja jesen #Retrovizor

Blagovest o psećoj-robotskoj diviziji, koja će zadužiti opasnu municiju i dosad neoprobano lično naoružanje doneo nam je ko drugi nego kupac i vlasnik ovog čopora; dosad su podanici spontano klicali „kerovi! kerovi“ falangama u punoj ratnoj opremi koje su bezrazložno i bez upozorenja umele da jurnu na mirne i nenaoružane demonstrante, ali to će postati mutna i nostalgična uspomena, odsad ćemo, naporedo sa našom autohtonom rasom, imati i robote kojima biće ispod časti da laju, da čuvaju stado ili Ćacilend, nego će okapavati po streljanama dok ne dostignu savršenstvo u toj i za njih novoj disciplini; koliko sam shvatio, Kinezi su ih odgojili kao rasu, a mi ćemo ih dresirati za ono što je Srbiji potrebno. Tako je, veleštovani kerovođo, bili smo ushićeni kako Milutin i Dragutin prepliću opančićima, sa kljunovima od nerđajućeg lima, a uz zvuke „Moravca“, jednog od najdosadnijih kola u povesti srpskog igraluka, ali, gle, napredujemo toliko brzo i umalo ne rekoh nekontrolisano, da iste godine dobijamo i kereću brigadu koja će umeti da oplete po neprijateljskoj živoj sili. Plači, zvučni tope! Ili pevaj, tope, pevaj kao što Romi pevaju kad nečemu u čemu su uživali iznenada dođe kraj: „Ala naše zamalo bejaše“! Pucao si samo jedno proleće, mezimac si bio i ponos naše policije, iako su ministar i direktor policije svoju radost što te imaju dugo tajili od nas, oglasio si se, slavno i preslavno, samo jednom, pa i taj tvoj nezaboravni debi stožer je, gle, morao da porekne, tražeći u lažovskoj neprilici pomoć ruske tajne službe, a već, evo, nadiru kerovi-roboti, željni da prospu naglu krv; svi mi koji smo viđeni kao neprijatelji, iako nismo oružana živa sila, mogli bismo se naći u smrtonosnom krstaku kerećih snajpera, ali tako ja, osvedočena kukavica, razumevam vladaočevu odu psećoj diviziji – možda nas, ko zna, neće ni izručiti njihovoj pogibeljnoj preciznosti!

Međutim, ako sile nemerljive, a nebeske, ushtednu da Vrhovni komandant, koji je dobio nov rod vojske, novi VES, ostane na čelu naših oružanih snaga, očekujem da psi-roboti nastupe i pred neprebrojnim posetiocima Svetog EXPO-a, biće to prva izložba na kojoj će biti trka pasa-robota, strani gosti, izlagači, trgovci, turisti, kao i domaći živalj, uključujući i školsku decu na koju pada priličan teret da poseta bude zadivljujuća, moći će da se klade, već vidim Milutina i Dragutina, jednog sa sprskom, drugog sa naprednjačkom zastavom, gde oštro i nepogrešivo mašu kako koja kera protrči kroz cilj, a trima prvoplasiranima će medalje oko njihovih ogrlica, gde je i litar sa danom kad su pelcovani, okačiti Zorana Mihajlović, velegrešnica i bogohulnica koja se vratila veri hiljadu puta čistija od onih koji nisu ni bivali u iskušenju: bludni sin je, kad se pokaje, ocu i materi svojoj miliji od drugog sina koji nije ni odlazio iz kuće i na čije su se prisustvo privikli isto kao i na klimatske promene, ili na smenu godišnjih doba.

&

Kad car i njegovi vazali smisle novi žanr, ili novi viraž, ne znaju šta je dosta.

Nismo se ljudski odmorili od žalopojke o bračnim drugaricama policajaca koje, pogotovo u palankama, trpe prezir blokaderske i neprijateljske okoline (potonja dobiće svoje od robota-pasa čim ovi završe prvo probno gađanje na Pasuljanskim livadama, gde će kartonske mete biti u majicama „Studenti pobeđuju“!), snimljeno je i filmsko delo o ovim donedavno anonimnim stradalnicama, zlostavljanim samo zato što njihovi muževi nemilosrdno, protivzakonito i bezrazložno tuku civile, i zato što čuvaju armiju crnomajicaša (potonji dobiše novu letnju uniformu sa imenom ratnog zločinca na leđima!), e, ono što je dodatno uvećalo ionako uvećan ugled i policije i njene neverovatne vrhuške, dokumentarac o progonjenim pravednicama, žrtvama blokadersko-ustaške osvetoljubivosti, moralo je da dobije i svoj pandan u domenu konkretnog: za veličanstveno ukazanje predsednikovo u nekadašnjoj Užičkoj republici, iz naprednjačkog bubnja, ili šešira, kako vam drago, izvučeno je ime omladinke Nine, koja trpi isto što i blokaderske žene, pa je Nini samozvani gost posebno usmeno zahvalio, Ninočki je dato da se javno potuži, da kaže koliko i kako sve ispašta zato što voli vođu, SNS i naravno Srbiju, mada je Srbija već sadržana u dvema prvospomenutim svetinjama.

Uglavnom, ispraznim, opštim parolama poput „Živela Srbija!“, „Jedino mi je važna Srbija!“ „Sve ovo činim za Srbiju, Srbe, srpstvo i Srpski svet!“ potrebna je suprotnost, ili potpora, oličena u posebnom i u pojedinačnom: vođen tom (ispravnom) idejom, Svevladajući je naučio naizust imena ne samo sviju nahija nego i svih naseobina u Srbiji, čime se hvalisao do iznemoglosti, i njegove i naše, e, sad je potriasaiushchii kinofil’m o ženama policajaca sveden na Užičanku Ninu: vladar je možda od Ezre Paunda naučio da je stvarnost vazda adekvatan simbol, da će mu očigledna Nina koristiti više nego zastava koju Bulevarom pronose centurije plaćenika, pristaša, ali i dobromoraca.

&

Jedan građanin, koji zaslužuje da mu znam i da mu pamtim ime, rekao je, govoreći o vladaru, da imamo posla sa infantilnim demonom! Ništa ni izdaleka tako precizno nisam čuo o blagopomenutom, a opet, je li pametno da nađem i pomenem ime građaninovo pre nego što definisani izgubi izbore!? Jer: po osvetoljubivosti, po njenoj sveobuhvatnosti, po njenoj zluradosti i sitničavosti, ne zaostaju naprednjaci za pripadnicima Vermahta, koji su bili u stanju da džumle i do poslednjeg svog daha tragaju za ranjenim simpatizerom NOP-a: noć, mećava, propadaju im čizme kroz tanak led u močvari, pokvašene uniforme im se ukrutile od mraza, uz njih su obučeni i službeno razdraženi vučjaci – progonioce dele nekih osamdeset pet godina od kerova-robota! – ali begunac, ako i ispusti dušu u nekom ševaru, mora biti pronađen i ubačen u izveštaj!

Neimenovanog građanina ovim putem pozdravljam: zaista, ko bi se, osim infantilnog demona, hvalisao da je obarao ruku sa Van Damom? Gost je isto nešto blebetao o tom duelu, obojica viteški govore da je pobedio onaj drugi, ali: je li normalno da šef države, ako je izišao iz puberteta, tako nešto radi?!

Jer, taj dvoboj, ako i nije bio demonski, detinjast zacelo jeste. Ne mogu zamisliti slavnog gosta, čija je karijera mahom i sazdana na muskulaturi, da ovo kaže gostoljubivom domaćinu, šefu države: „Hajde da obaramo ruku, vidim da ste neobično snažni, s obzirom na vaš carski položaj, i s obzirom na to da nemate za teretanu vremena onoliko koliko ja svakodnevno odvajam!“

Ako je dvoboja bilo (pri čemu je nadlanicu poraženog čekao jedan od dva poskoka prikovana ekserima za duborez pisaćeg stola: nije na vreme nabavljen škorpion), znam ko ga je predložio: „Sa Boltom se nisam trkao, znam svoje mesto, ali ovog belgijskog lavića bih mogao da savladam i da tom pobedom, iako je u četiri oka, podignem sebi samopouzdanje pred izbore, crkli dabogda!“

Ako nadmetanja nije bilo, opet imamo razloga da budemo zabrinuti.