Opevani kolos #Retrovizor

Kad nam je Komandant bio pokojni Tito, bilo je ispevano barem osamsto pesama u kojima je veličano i njegovo delo i njegova istorijska ličnost, dvojica-trojica pukovnika iz muzičke sekcije JNA štancovahu koračnice o Titu, pevali su ih svi horovi, od armijskog, preko hora Radio Beograda, pa sve do najsitnijeg KUD-a, za praznike državne, vojne, savezničke, orile su stalno te pesme, a sada koliko smo čekali na prvi hvalospev sadašnjem komandantu, galimatijas prvobitno možda namenjen Kosovu, koje je „milo srce“, međutim je u stvaralačkom postupku Komandant odneo prevagu nad Svetom zemljom, za koju istinabog tokom cele pesme bije boj, brat uz brata, uz Aleksandra Komandanta, pod čijom odlučnom, hrabrom i nadasve stručnom komandom stupamo svi mi, obuhvaćeni Svesrpskim saborom, žitelji neuporedivi Srpskog Sveta, u pesmi se veliča i blagosilja Srpsko more, o kome nismo ni učili u komunističkoj Jugoslaviji, oda je bogato ilustrovana srpskim svetinjama koje se umetnički mešaju, prožimaju sa licem, imenom i govorom Komandanta, vešto utkanim u besmrtnu muziku, Jovana Jeremić, koja je himnu i blagopredstavila Srbadiji, vazda željnoj pesme, rekla je da delo ima onaj urbani vajb, koji ona izuzetno ceni, pesma je pomalo mačo, ne pominju se borkinje, ali će se kosovke devojke pojaviti čim prvi Srbin bude posrnuo od dušmanskog kuršuma, bajoneta ili sablje, pesma veliča borbu neprestanu, ali borba može biti neprestana samo ako je i Komandant neprestan, a jeste, imamo ludu sreću, za sada mirnodopsku, a takva biće nam i ratna sreća: Komandant je milo srce, jeste i Kosovo milo srce, Kosovo je i dalje najskuplja srpska reč, ali ono što Komandant smišlja i čini košta nas još više.

Ko kaže da naši sudovi ne rade ništa, i da štaviše glavna tužiteljka ne radi ništa! Evo, tužila je građanina koji joj se na aerodromu obratio rečima „Šta, vi ste još živi?!“, oslovljena je to shvatila kao nedvosmislenu pretnju smrću, iako neželjeni sagovornik nije dometnuo „Aaa, tome moramo stati na put, što pre to bolje“. Žena koje nema osetila je u pogledu ili u glasu atentatorski potencijal i predala je nasilnika svom umnogome zapuštenom sektoru, koji se, gle, pokazao ne treba boljim: osudio je vinovnika na devet meseci kućnog pritvora, i da na smrt preplašenoj putnici plati petsto hiljada dinara! Novine javljaju da je kažnjeni priznao krivično delo, lično mislim da samo nije poricao ono što je brzopleto izbrbljao, ali sudiju očito nije prosvetlio da nije u pitanju krivično delo. Šala nije bila umesna, bilo bi bolje da je nije bilo, pa nije li Jesenjin, u slavnom pismu majci, napisao gotovo isto to, samo na njegovom maternjem jeziku: „Ty zhiva eshche moia starushka? Živ i ja…“ (Još si živa, ti starice moja, živ sam i ja), majka ga dakako nije tužila, jer nije bila u životnoj opasnosti.

U karakteristici ministra Lončara ponovo će biti napisano „ističe se“, pre nekoliko godina izval… izjavio je: „Jer, kao što kaže moj drug Danilo, predaja nije opcija“, čime je nadmašio neprebrojnu i neumornu armiju drugih udvorica, sad se gnevno obratio svima koji dopadnu bolničkog lečenja (za koje je možda već i kasno), jer oni koji izađu nisu svesni koliku su štetu naneli svojoj državi, pa ministar predlaže da se svakome ko dobije otpusnu listu natrlja nos svotom koju je zdravstvenom osiguranju taj isterao iz kase, zdravlje je vrhunski vid rodoljublja, kao da nam svima poručuje ministar, jer kad bismo svi bili stalno zdravi kao dren, ili kao konji, šta je komu draže, državi bi ostajalo više novca za Nacionalni stadion, za specijalnu bolnicu namenjenu vrhunskim sportistima, za rušenje Sajma i sl.

Poštedeću vas, koliko uzmognem, onoga što se videli na takozvanim izborima, gde je toliko naše braće i naših sestara panično istrčavalo iz čestitih i prezakonitih kol-centara, članovi vladajuće partije, volonteri i domaći plaćenici trčali su glavom bez obzira što dalje od ljubopitljivih i zapravo indiskretnih opozicionara (“Šta radite to tu!?”), noseći kutije, zadihani kao majke-kengurice kad trče sa porodom dok su im za petama čopori izgladnelih australijskih divljih pasa, pazili su sirotani da ništa iz njihovih kutija ne padne u ruke neprijatelja, papira je, ah, bilo previše da bi po uzoru na kurire iz Drugog svetskog rata mogli u sprintu progutati opasnu poruku; bilo je milion nepravilnosti i bezobrazluka, bilo je podvala u kojima su učestvovale pa ja mislim hiljade građana, o vajnim institucijama da i ne govorim, pa ipak, i pored nebrojeno mnogo prevara i lagarija, vladajuća stranka morala je da i tako nepošteno prikupljene rezultate još jedared, pod okriljem noći, našteluje tako da pobeda njena i ovog puta bude čista kao suza!

Junak ovih izbora za mene je vođa Ruske stranke, hoćete li nam se obratiti na ruskom, upitao ga je neko kad se u Nišu pridružio slavlju vučićevaca, sada ćemo vam prikazati proslavu i veselje, rekao je meni nepoznati niški aparatčik, jer naprednjaci se ne vesele, oni prikazuju veselje, to je u skladu sa njihovom dogmom, da je jedino važna slika koju o sebi šalju, dok istina sa tom slikom ne mora da ima ikakve veze, ta logika im stiže od rodonačelnika kulta, kome je važnije da lično namami Jokića u reprezentaciju, jer samo Srbija može pobediti Ameriku, nego da zna kolike su liste za operacije u Srbiji, kako izgledaju bolničke sobe i sl, njegovi su miljenici šampioni, nadljudi, dok prosečni mogu komotno da umiru po godišnjim dobima, što reče Rembo.

Uglavnom, u tom prikazivanju slavlja odvajalo se zbunjeno i zapravo žalosno lice vođe ruske stranke, koji, koliko god okoreli radikal bio, i ostao, ipak oseća da nešto gadno ne štima i sa tom njegovom partijom, i sa njegovom ulogom junaka koji će presaldumiti volju Nišlija i grad ponovo predati onima koji su po svoj prilici, uprkos svemu, protivzakonito preduzetom, na izborima doživeli poraz. Lažni Rus kao da je upao u pozorišnu trupu koja mu se čini ipak neodgovarajućom, možda i baš zato što je isuviše dobra… No, ne volnuisia, Tihomir, nije dalek dan kad će te Vulin povesti kao posilnog i kao prevodioca da upoznaš svoju nepreglednu postojbinu!

Naslovna fotografija: Fonet, Milica Vučković