Oda mladosti #Retrovizor

Ovo je jako uzrujalo vazale, ponajviše samoukog i samoproglašenog profesionalnog mudraca hrabrog imena, koji se nikakvog blamiranja ne plaši, građanina dakle Krstića, i predsednicu Vlade kojoj je film došao kao poručen da svog tvorca i vlasnika zavoli novom ljubavlju, nije gledala oba dela zlokobnog diptiha, ima još posla oko digitalizacije, ali je polovinu “Vladaoca” odgledala pod geslom: “Upoznaj predsednika da bi ga još više voleo!”.

Doktorelo je, oduševljen svojom jasnom i preciznom mišlju, takoreći matematički dokazao kako su lekićevci pokušali da podvale lakovernim i neškolovanim gledaocima: zna se šta je dokumentarni film, to je film u kojem se pojavljuju dokumenta, a dokumenta zna se šta su, lična karta, vozačka, pasoš; dokumenta su i izvod iz matične knjige venčanih, potvrda o plaćenoj kazni za parkiranje, to su dokumenta, papiri ili njihove kod notara overene i taksirane kopije, ne starije od šest meseci, a ne od pre četvrt veka, pa ne kaže se džabe “dokumenta net – cheloveka net”, e, pošto se dušmani nisu vinuli ni do katastra, ni do matičara, i pošto nisu imali faksimile dokumenata, nisu samim tim imali ni čoveka, to što su uzeli iz arhive medija, to ne da nisu dokumenta, nego je to nešto čega bi svaki iole čestit čovek trebalo da se kloni i grozi, jer u takvom mozaiku, gde se smenjuju snimci i mišljenja nečlanova Partije, ne može biti istinito pod milim bogom ništa! Svojim tročasovnim pamfletom samo su odali koliko su nedorasli progresu, hajde što sami ne napreduju, nego ne razumeju koliko je napora predsednik Republike uložio u svoj preobražaj, u metamorfozu bez premca, kojoj se klanja Evropska Unija, Rusija, i Amerika, a Nemačka ne može da dođe do daha od prijatne preneraženosti. Audio i video snimci ni-su do-ku-men-ta! Inače bi svuda gde se traže dokumenta bila razapeta filmska platna, kinoprojetkori i kojekavi skrinovi, pojačala i zvučnici. I sam autor filma i njegovi saučesnici ne misle da je istina sve ono što je predsednik u svom prethodnom, prevaziđenom i odbačenom obliku govorio, a stanovništvu bi to da prodaju kao istinu!

Sineastu i njegove pomagače trebalo bi da prokune i izopšti i Sveta matera (ovo ja kažem, ovo nije misao kralja tvitera), jer poriču ideju iskupljenja i ispaštanja, ali da ne zaboravim umalo ne rekoh Svetu Anu, koja je kao samouka glumica već uspela da padne u manirizam: sarkazam je za nju novo čuvstvo i sasvim nova tehnika, i već godinu dana ili duže ne ume ni na jedan drugi način da se obrati nama niščima, uživa da ubaci sebe u uzbudljivu, ali i prijatnu mešavinu čuđenja, zgađenosti i prekora, pri tome, i pored lica koje deluje zabrinuto, blista iznutra od sreće jer poručuje vođi da je i sama, donedavno retorički ograničena, pronikla u njegovu umetnost preziranja, te da je na korak od toga da skine i melodiju vođine rečenice, plači Lončaru, plači Vuline, vas stare odlikaše i članove dramske sekcije prestigla je nova učenica.

Nova učenica je film prepričala jezgrovito kako to samo ona ume: u mračnoj prostoriji okupilo se desetoro ljudi da ogovaraju jednog mladića. Kad je predsednik bio radikalski poletarac sama se bavila nečim sedamnaestim, te se sad baš prijatno iznenadila i još više poštuje osobu koja je imala tako burnu mladost. I ako je služio stvari pogrešnoj, predsednik se uvek borio, i to se borio do poslednjeg daha, a nije krenuo da kritikuje i pridikuje. Braneći mladost oklevetanu u mračnoj sobi, kakva soba, takve i zvanice, premijerka je sama došla do takoreći narodne poslovice: “Bolje grešiti boreći se nego kritikujući”, čujete li ovo, neborci brbljivi i zlonamerni, borite se, makar i za naopaku stvar, nemojte posustati ni odustati, i ne uzimajte uzalud ime Gospoda Boga svoga, borite se kao što se bori ministar odbrane, taj je kao malo podgojeni i podmlađeni Servantesov hidalgo jurišao na tekst u “Nedeljniku”, a rukopis, gle, tamo nije bio objavljen, ministar je nehotice odao vojnu tajnu, da narodnooslodilačka vojska nadzire koga hoće, ako hoće, ali nema za taj simpatični ispad kome da odgovara, niko u vojsci nije iznad njega, kao što u SPS-u niko nije iznad partije!

Potonje je pretećim tonom, glasom očuha partije, podviknuo singing addict Ivica Dačić, i partijskim glavešinama, znaju oni dobro na koga se misli, zaledila se krv u njihovim socijalističkim žilama, zašto mi ovo zvuči poznato, pa da, Dačić je to stalno ponavljao Slobi, kad god bi se ovaj malo zaboravio, a partijski vođa bi ga svaki put pohvalio: “Imaš pravo, mali, Partija je najveća, a tako treba i ostane!”