Neizreciva milost #Retrovizor

Mislio da će nakon propalog vodvilja u Kanjiži kreativni um dati sebi dužu pauzu, ali opet sam kao i milion puta dosad bio u krivu: u Novom Sadu se presavesni građanin, velepoklonik slobode kretanja, sporečkao sa ljudima koji su u podne na raskrsnici ćutali, nepomični, a u znak sećanja na sugrađane koje je ubila država, građanin nije bio u prilici da nekoga pokosi kolima, što je predsednik Republike lično preporučio, nije imao ni pendrek, ni suzavac, možda ni kapuljaču, pa se oslonio samo na snagu usmene reči, i bila bi ovo kap u moru naprednjačkog raskrsničkog zulumćarenja, da se nije – otkud to, ne znam ni sam! – umešala policija, koja je, gle, legitimisala časnog i čestitog neblokadera, hibris kakav ne pamte ni najstariji blokaderi, pardonirani drži da su pogažena sva njegova ljudska i neljudska prava, skandal je dopro do ušiju svetlog cara: kako su se usudili panduri da nasrnu na golorukog rodoljuba, kako su smeli da ištu na uvid ličnu kartu, skupo će platiti ovu nepromišljenost, ovo je podrivanje ustavnog novoporetka… Što je najstrašnije, jedan od policajaca bio je go-lo-glav, što potvrđuju i svedoci i snimci koje su načinili vredni orlićevci, mislim da čak ni sam počinilac ne poriče da je zlostavljanju pristupio bez službene šapke, bez šlema, bez fantomke…

Kad ti se obrati službeno lice bez atributa koji uz njega službeno i obavezno ide, naravno da se presečeš, to je kao kad bi te, dok prolaziš u ponoć pored groblja, neko sustigao i prijateljski te potapšao po ramenu, ti pretrneš, ali se ponadaš da je neko od komšija, ko je isto odocnio, osvrneš se, ono lepo obučen čovek, ima vezanu kravatu i uštirkanu košulju, ali iznad kragne nema ničega, glave nema… Mi smo severnjaci izuzetno sujeverni, ima ruska pesma, gde je kozak sanjao kako jaše na svom vrancu koji se rastrčao, razigrao, rasplesao, kad, odjedared dunuše vetrovi, da s vostochnoi storony, i jedan od vetrova, jer bila je množina, strgao je crnu šubaru sa jahačeve glave; ovaj kad se probudio pita nadređenog, koji naravno da se doznaje u snove, šta bi taj san mogao da znači, a esaul će, onako vojnički iskreno, bez okolišanja: „Znači da će tvoja glava isto tako da odleti!“ Tako smo i mi kao deca strepeli ne zna se od čega više: da će nas ukrasti Cigani, da će nam popa odseći jezik, jer smo pcovali, ili da ćemo naići na gologlavog policajca!

Uglavnom je stvar, dospevši do samog cara sultana, postala istorijska, počinioci su pozvani na odgovornost, najslavniji veziri su pred zdanjem matične kuće okrivljenih upriličili protest protiv policije, koja jeste u službi Carevine, i tukla je, nema šta, podanike, i po naređenju i po nahođenju, bacala je suzavac, oprobavala zvučni top, sve vredno pohvale, povišice i napredovanja, ali su dvojica okrenula ćurak naopako, ako se tako može reći o uniformi, i sad će nagraisati, a posebno se strogoj kazni može nadati ovaj koji je intevenisao nepokrivene glave, barem fantomku da je imao…

U nemogućnosti da se neposredno obratim predsedniku Republike ovim putem poručujem, pa ako mu neko bude servirao ovaj pasus, podvučen žutim markerom, neka pogleda ovo dok doručkuje na carskom balkonu: mogu svakodnevno da Vam prijavim izmedju petnaest i trideset dva policajca koji tumaraju mojom opštinom, a gologlavi su isto kao policajac koji je udario na slav. neblokadera, takođe, ti isti gologlavci su raspasani, mnogi sa stomacima nepodesnim za vijanje na primer džeparoša, izuzetno često piju kafu, mezete, neki s nogu, drugi baš kao da su svečari, a u zemljama mrske EU nisam video nijednog policajca ni gologavog, niti da išta kak se veli konzumira: da li imaju neku svoju kantinu u koju pak ja ne mogu da uđem, ili gladuju i žeđuju da kraja šihte, ne znam, na prolaznike, žitelje, turiste i na one koji su se, poput mene, trbuhom za kruhom obreli u tom kako rekoh tuđem gov. području, ostavljaju utisak bića bez metabolizma: u restoran će ući jedino ako moraju da intervenišu.

Ali vratimo se onome što je dirljivo, a što je jedna od odlika kiča, oblasti u kojoj naš vlasnik mislim nema premca: potonji je lično pozvao telefonom mučenika (pa da, kao novomučenik novomučenika, kak hudozhnik hudozhnika), da se iz prve ruke izvesti jesu li heroju i žrtvi izvidane barem one najstrašnije rane sa kojima se izbatrgao prilikom neljudskog, demonskog, problokaderskog legitimisanja, takvog bih predsednika da imam dok sam živ, pa i docnije, oslovio je čoveka sa „gospodine Mirko“, i persirao mu, a čuli smo pre toga kako se na „ti“, svisoka i nadmeno, obraća nepoznatim ljudima, izvinio se gospodinu Mirku u ime države i u svoje gospodsko ime, a nije se izvinio nikome od onih koje je policija tukla, protivzakontio hapsila, protivzakonito obasipala bojnim otrovom (koji zove suzavcem, a ni za suzavcem nije bilo nikakve potrebe niti opravdanja) i protivzakonito ga gađala iz zvučnog topa, zabranjenog oružja koji ljudska rasa nije osetila i koji je osim prvobitne panike ostavio još hiljade posledica po zdravlje mirnih, nepomičnih i u tom momentu nemih građana, uglavnom je telefon u Sremskim Karlovcima umilno zazvonio, pretplatnik kad je digao slušalicu umalo je nije odmah i ispustio, kad je čuo ko ga zove, plači Pinki, ti si video Tita, i to je u svim čitankama bilo, ali to se bilo tako namestilo, Maršal ti ni-kad nije telefonirao! Dobro, nisi ni imao telefon, ali i da jesi, ne bi te sin Zagorja nikad pozvao! Plači i ti, Jeremija iz Biblije, jer je plač tvoj uveliko zaboravljen, i ustuknuo je, ako se tako može reći pred plakanjem Mirkovim, za koje danas zna i staro i mlado, dedica su se rasplakali kad se u njihovom skromnom penzionerskom domu ukazao Vučević, gorostas nauka pravnih i prepravnih! Kad su vazali videli kako vođa Partije i vladar žale i vole žrtvu policijske malo je reći brutalnosti, organizovali su protest pred policijskom upravom dobivši upravo od te uprave odobrenje da demonstriraju te da daju oduška vlastitoj uvređenosti, a još i više strahu da bi policija mogla sa tamne strane mic po mic da se prikloni svetlosti.