Najskuplja evropska reč
Vladar planete Zemlje Vuk Jeremić je na svoje radno mesto tj. u zgradu UN doveo hor iz Beograda. Koristeći jezičku barijeru „Marš na Drinu“ preveo je kao „Marš mira“. Stanislavu Biničkom ko zna kako bi to palo, jer je marš, takva mu priroda, pozivao u boj. Ban Ki Mun i ostali pripadnici publike revnosno su, kako to činovništvo već ume, i oduševljeno pljeskali, radosni što čovečanstvo predvođeno nasmejanim Srpčetom ulazi u novu eru mirbožanja i blagovanja uz prasetinu, gde će koračnice i marševi – negdašnje pratilje vojničkog poziva – samo podstrekavati apetit za verske praznike na čelu sa pravoslavnim Božićem i Srpskom novom godinom.
I Milanskim, bože me prosti, ediktom, umalo da ga zaboravim, a to je naš trenutno najdraži praznik, za koji je država Srbija odvojila 440 miliona dinara! Iako je Ustavom bolno odvojena od hrišćanstva, kao god i od drugih religija, država Srbija se ushićuje Milanskim ediktom, sam Bog poslal taj jubilej koji će međunarodnoj zajednici pokazati ko je bila Srbija, rasadnik imperatora, rodno mesto osamnaest rimskih vladara (jednog nam Englezi osporavaju, ali bitku za bebe treba da nastave naši istoričari, dok i taj sporni imperator ne bude upisan u našu matičnu knjigu rođenih), ali neka bude i da smo dali sedamnaest careva, malo li je od ove podunavske zemljice?! Direktor mislim Viminacijuma kaže kako je toliki broj rimskih vladara poteklih iz našeg klimatskog pojasa i sa našeg tla dokaz da imamo ispravan genetski kod, pravilno je, dakle, razviti se u imperatora, a jao narodima iz kojih su potekli silni robovi, gladijatori, galioti, i sličan genetski škart! Na tlu današnje Nemačke čujem da se rodio jedan rimski imperator, na teritoriji Španije svega dvojica, plači Evropo, i gledaj u Srbiju koja je jedan imperatorijum, prirodno nalaziše rimskih careva! Predsednikov rođak sa sela a koji mu je i savetnik, dramski pisac Pavlović, već piše seriju „Moj car sa sela“ i veli da je Milanski edikt revolucija: zabranivši proganjanje hrišćana koje je za ondašnje čovečanstvo izgleda bilo kao dobar dan, nešto kao lov na lisice za bogate Engleze, naš Konstantin (u daljem tekstu: Kosta, Kole iz Niš) doneo je revolucionarni akt, imperator i revolucionar u istom telu, zar se i to može, imperatoru se sve može, uglavnom su hrišćani u okviru svojih mogućnosti nakon Niškog edikta vekovima proganjali nehrišćane i loše hrišćane, ali neka im je halal sada kad Srbija slavi li slavi.
Patrijarh Irinej i predsednik Tomislav koji bar jednom nedeljno prosvetljuju drug druga razmenjujuć blagoslove i vizije zajedno će biti pokrovitelji jednogodišnje fešte čija je svrha da Evropu podseti ko je kolevka hrišćanstva: ono što je Kosovo za Srbiju, to bi Srbija morala biti za Evropu, njena najskuplja reč koju što pre treba da ubaci u rečnik svojih svetinja.
Da! Srbija će napraviti biste svih sedamnaest imperatora koje priznaje Velika Britanija, u potaji će biti spreman kalup i za sporno osamnaesto carsko novorođenče, zaista, učili smo onolike ofanzive, a nikad nas niko nije terao da naučimo imena svih naših rimskih imperatora, to ako se ne uvede u čitanke ove godine ne znam kad će!
Šta je još bilo, srpski basista Kusturica je na otvaranju svog ličnog filmskog festivala hologramski pretukao američkog glumca Vilis Brusa, pretučeni je izgleda ugrozio Andrićgrad usleg čega je gradograditelju pao srpski mrak na oči te je tuđinca izudarao i ne dozvolivši mu da umre muški pretvorio ga u kokicu koja je po meni simbol površnosti prosečnog filmskog gledaoca, narodni poslanik Kovačević Siniša postao je žrtvom dušmanske cenzure, probe njegovog novog dramskog dela prekinute su, tsc, tsc, tsc, tvorac će Narodno pozorište tužiti zbog kako reče neostvarene projektovane dobiti, oštećenog ugleda, reputacije (nije li to isto?) i zbog naravski duševne boli, a jeste bolno – šta da očekujemo mi obični poslenici pisane reči ako cenzurišu narodnog poslanika, cenzurisano delo zove se „Čudesni“, pretpostavljam da je reč o životu Vojislava Koštunice, čudesnog predsednika čudesne stranke čiji je i gospodin Kovačević čudesni član.
