Najavljena smejačka #Retrovizor

Koliko sam samo puta dobrovoljno i radosno sedeo pored prozora u avionu, ne znajući da stavljam glavu u torbu, mogao sam uz lomljavu ramenih kostiji i kostiju karlice biti usisan u kosmos ako bi to tuskloe okno puklo i nestalo! Koliko u prošlom veku i ja sam bio frequent flayer (ovo zvuči kao omaž Milošu Crnjanskom: „Nekada sam i ja znao da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje dajem…“ ), nedavno je našijenca letenje umalo koštalo glave, bračna ga je družica svojom srčanošću i odanošću spasla, kompanija odbija da ga obešteti za to što je gledao smrti u oči, pa šta, smrt beše plava, sa belim oblacima, ili radije smetovima, sa povetarcem hladnijim od rodbinskih povetaraca čiji je koridor tik ponad Zemljine kore, iz kompanije kažu da je prerano za razgovore o odšteti, jer istraga nije čestito ni počela, tako je, braćo, još se ne zna ko kome treba da plati, ne zna se je li putnik razbio prozor dovevši u smrtnu opasnost sve putnike, članove posade i žitelje naselja na koje je avion mogao da se stropošta!

Moram da pronađem ime i kompanije i fabrike aviona, i aerodrom sa kojeg je avion pušten u vazdušni saobraćaj, da ih stavim sve na crnu listu, šteta što ovo stoleće provodim shodno geslu baka Marije iz Sarajeva (nisam gospođu poznavao, ali sam od njenog potomstva čuo kako je gledala na putovanje): „Putuješ – kad moraš!“

&

Može li gospodar svega živog i gospodar nežive materije, otelotvorene u novcu i u neograničenoj moći, hoće li gospodar izobilja i gospodar oskudice, siromaštva, gladi i stradanja u apsanama, hoće li gospodar vremena i sviju sudbina – koji će se, prateći svoje strasti, a po uzoru na Zevsa, prerušiti u nešto bizarno, preobraziće se u doktora Macuta, da bi se iz tog varljivog oblika vratio na presto iznad Ćacilenda – hoće li dakle gospodar svekolikog bezstidijuma, u koji se pretvorilo carstvije Njegovo, reći nešto razborito, da makar jednog dana, ili na četvrt sata, naruši jednoličnost svoga neumornog buncanja. Evo najnovijeg bunca, za slučaj da bude poražen na izborima: „Ja ću iste večeri da kažem da su najgori došli na vlast i smejaću im se u lice sve vreme, i iz pritvora i iz zatvora, i iz groba prkosno i ponosno, ovo sam metaforično rekao…“

Čovek, kad nije vladar, nasmeje se kad ga nešto iznenadi, a bude duhovito, ili komično, ovde se radi o proročanstvu, ali i o zavetu, ovo je zamysel, plan: nezaboravna karijera završiće se smehom homerovskim, jer je to smeh bogova, samo što Žitije Acino, Srbinsko, pišu Vučićević, Čiča Gliša, Brnabić, Jovanov… – imamo kolektivnog Homera po našoj meri, pa će se umesto gromoglasnog, neobuzdanog, radosnog, dionizijskog, zvonkog smeha sa Olimpa začuti mučno cerekanje, tugaljivi pokušaj da se prikrije i odagna opravdani strah; to smejanje u lice biće podsmevanje istini, i poruga stvarnosti koja neće moći više da vladaoca prati u njegovoj neizmernosti, ah, stvarnosti, kako ćeš se osramotiti ako samodržac ne pobedi! Gorostas je očekivao da mu budeš i desna ruka i polje rada – gumno i gradilište, veliko i podatno onoliko koliko ta božanska priroda iziskuje i naravno zaslužuje.

&

„Blago zemlji koja ima ovakvu omladinu!“ – omaklo se Maršalu, koji nije bio neki istaknuti rasista, ali u starosti je, eto, svoje lične pionire video kao zametak ili izdanak rase koja je iznad drugih, sad treba savremeni Vrhovni komandant da nam kaže: „Blago zemlji koja ima ovakvu starudiju, ne starudiju, nego staraštvo, ne ni staraštvo, izgleda da sam preučio, koja ima starce kakve Srbija ima, ali čak ni ova zemlja – koju volim više nego samoga sebe, a što je zaista za divljenje -, čak ni ta kako je njeni dušmani zovu moja prćija nema takvih staraca onoliko koliko bih ja voleo: dvorjanin iz svite Mire Marković će odbraniti pozorište u bivšoj ulici Ive Lole Ribara, tobožnjeg heroja koga hvala Bogu niko nije branio kad smo mu ukidali ulicu i kad smo ju blagopovratili svetogorstvu, našoj vodilji, našoj svetinji, našoj sudbini i izvoru naše gordosti, koju neznalice, vajni pisci Biblije, smatraju grehom! Mi se svojom gordošću gordimo!“

Pozvan sam da spasem Atelje, to je sve, rekao je skromno harizmatični Ljuša, omiljeni gost Bradić Verice, ne reče ko ga je prizvao, možda ni sam ne zna, istinsko pozvanje ne stiže sa generalijama onoga ko je jedini i vlastan da nekoga izloži toj vrsti blagoslova, ali i velike obaveze, Blagokooptirani reče da se kod nas ukidaju silne ustanove, pa se u pogibelji našao i proslavljeni teatar, izgleda da su tabloidi, u sadejstvu sa orlićevcima, otkrili zaveru, corpus delicti je letak, štampan u tiražu većem nego što je bio tiraž letka koji je sa Titovom crno-belom slikom bačen na Drvar i Drvarovu okolinu, u osvit istoimenog desanta, logo je mrtvačka glava, a poruka veli: „Ceteram, censeo Atheleam esse delendam“: male hulje pribegle su latinštini, oslanjajući se na posvemašnju neprosvetljenost vladajuće klase, ali su nalazači letka pozvali slavnog arabistu, koji drži stranu vladaru, ovaj beše prijatno dirnut što ga se tako ugledne ustanove sećaju i što imaju broj njegovog telefona, profesor im je rekao da ovo nije nijedan od semitskih jezika, ali im je iz glave preveo da izreka znači poziv na razaranje i da je na jeziku Latina, starih varalica!

Usledio je poziv Ljubiši Ristiću, koji dođe kao neki „Brodospas“ iz Splita, primio je S.O.S. i smesta pohitao da spreči otmicu plovila i da predupredi očekivani brodolom.

Foto: Fonet, Zoran Mrđa