Muzej detinjstva #Retrovizor

Nijedno dobro delo ne može proći nekažnjeno, tako i večera koju je predsednik Republike lično skuvao i poslužio ukrajinskom kolegi! Lično je išao da odabere sve namirnice (kad već nije imao vremena da ih sam odgaji, u Jajincima ili u Čipuljiću), sa svojih deset prstiju pripremio je sve, od predjela do šnenokli, punjenje lignji, komad po komad, potrajalo je duže, ostalo je istorija – nije stigao da ode na aerodrom i da dočeka gosta, daj zovi Macuta, bi doktor, drage volje, ali počeo je da kreči vilu, već je od „Politike“ napravio molerske besmrtne kape za sebe i za članove kabineta koji su se sami pozvali na mobu – uglavnom visokog gosta koji dolazi u zvaničnu posetu dočekala je visoka i zvanična plemkinja, ministarka energetike, čime je domaćin – opasan keceljom na kojoj su ocila i grb „Crvene zvezde“, i sa kosom u koju je ušao miris ulja iz friteze – gostu delikatno stavio do znanja da ga smatra osobom energičnom, srčanom, ta je istančana simbolika ostala neshvaćena: kuvara prekoreva i staro i mlado, za to što nije otišao na aerodrom, pa makar da je Zelenskom poslužena hrana od juče, left takoreći overs, samo da je ovekovečen taj trenutak, kad Ukrajina i Srbija postaju jedna duša u dva asimetrična tela.

U više navrata je Vučić na pisti čekao goste koji nisu njegova liga, vetar mu beše mrsio kosu isto kao kad se sa svitom vozi „Milošem Velikim“, u autobusu koji namerno nema krov, čekao je ispred aviona ljude koji nisu predsednici: Angelu, Ursulu, Šolca, čak i Koštu, o kome sam u jednom gradiću, koji neka ostane anoniman, od ugled. lič. ličnosti čuo da Košta ima krajnje problematičan životopis, ne baš takav da bude primljen u Ćacilend, ali dovoljan da ga glavešine EU drže u šaci – Koštica nam je dakle marioneta koja će svaki zadatak obaviti bez pogovora i bez greške…

Išao je, kako rekoh, Vučić na noge onima koje je po protokolu morao prepustiti nekom od svojih hiljadu vazala, a Zelenskom je poslao Dubravku, pa mogao je da pita i mene: „Gospodine Živkov, verovatno vas je prijatno zaprepastio poziv sa ovako visokog mesta, ali ne stžem na aerodrom pred Zelenskog, ne ide da mu pošaljem nekog činovnika nižeg reda, a svi su, iskreno, nižeg reda, pa bi rešenje možda bilo da pošaljem nekoga ko im je sušta suprotnost, da vi pođete, kao neformalni predstavnik Druge Srbije, neka svetske agencije zabeleže da niste u Srbiji proganjani, a načuo sam i da ste snimili dosta ukrajinskih pesama, pa verovatno donekle govorite ukrajinski, ne naravno kao ja, ali ipak bolje nego, ne znam, Handanovićka ili neko nalik njoj…“

Nije me naš vlasnik zvao, ne vidim ni propušteni poziv, vidim samo propuštenu šansu da se u Srbiji uradi nešto ispravno i učtivo, verujem da bi Zelenskom prijalo da ga dočeka starina iz ravnice do koje se prostire slavni ukrajinski černozem, bilo ba prošlo, ali kod Vučića je sve kao u „Podmoskovskim večerima“: rechka dvizhetsia i ne dvizhetsia, reka i teče ne teče, pesma se i čuje, i ne čuje se, zove Zelenskog, ali ne sme da ga dočeka, priređuje mu carsku večeru, a pogled mu bludi ka Kremlju: mora da sam ovom zlosrećnom zakuskom razjario koga ne treba…

&

Prethodno je priroda oponašala umetnost: ima kod Crnjanskog „nag, na dnu neba, opivši se zavičajem“, e, naš je vlasnik, ne doduše nag, ali na dnu neba, u Čipuljiću blagovao uspomene, i porodične, i nacionalne, nemoj mi to dvoje razdvajat, veliki ljudi imaju više zavičaja, više rodnih kuća, više rodnih mesta, kao da su u nekoliko navrata bili i rađani, na različitim geografskim dužinama i širinama, meni, kad god se nađem na Novom Beogradu, prođe kroz glavu: „Ovde je rođen budući Aca Srbin, ovde je učio ćirilicu, ovde je prvi put promašio koš, odavde je prvi put, sa Zvezdinim šalom oko vrata pošao ka Marakani…“, da, ali je rođen i u Bosni, njegovi koreni su u tome vilajetu, i ako budemo hteli da mu se za njegov državnički podvig odužimo trebaće nam nekoliko Kumrovaca, moraćemo nekoliko spomen-kuća da imamo: najpre porodilište, gde je ugledao svet kojim će za koju tričavu deceniju neograničeno vladati, tu nije dovoljna spomen ploča! Jedna se prostorija mora preurediti, ondašnje se novorođenče i danas seća koja je to odaja bila, jer pamti sve, kao i vlastitu gramažu, bolje nego iko, u toj sali da bude spomen-soba, drvena polica sa pregradama u kojima su bile prepovijane doduše i druge bebe, koje nisu postale istorijske ličnosti, i na jednom bolničkom zidu da se prikazuju porodične fotografije, i ako imamo kakav crno-beli film sa letovanja u Baškoj Vodi ili u Meljinama, biće to spomenik rađanju, zvanom u jeziku države natalitet, a zdanje u koje je beba donesena, na Novom Beogradu, da se isprazni, da se običnim žiteljima, vlasnima stanova, podstanarima, svima da po jedan stan u Beogradu na vodi, a ta zgrada da se pretvori u Muzej detinjstva, na koji ne bih da čekamo kao na Muzej Jugoslovenske železnice, nego da bude završen do narednog predsednikovog rođendana. Što se tiče pra-kuće, majke svih kuća sviju Vučića, u Čipuljiću, ona je obnovljena i u njenoj avliji je domaćin dvorio meštane, kucajući se ushićeno sa svakim ponaosob, prepoznajući prilikom svakog cjelova jedinstveni miris rakije, domaćeg duvana i kolonjske vode, jer su gosti svi imali zakazano kod brice jedan sat pre svečanog događaja…

Svak neka hodočasti gde ga srce vuče, ali zar nije hodočašće nekad bilo intiman čin, odeš tamo odakle su potekli tvoji preci, ili tamo gde je srce pravoslavlja, ali ne ide za tobom kohorta takozvanih novinara, snimatelja i telohranitelja, tja, ono što važi za nas, koji smo u latinskoj poslovici vo, ne važi za onoga u koga je ušao besmrtni duh Jupiterov!

Da! Da sam juče umro ne bih znao da je velikan dvanaest godina čuvao krave, a podsmevaju mu se da nikad nije radio dok nije postao Šešeljev paž, pa posilni, pa posinak, pa samo taj staž, u bosanskoj vrleti – imao je i laso i kožni bič, sarački ispleten od četiri prvoklasne opute, zamašan i impresivan, na kratkom bičaljetu – ako mu tamošnja vlast prizna, i ovaj staž, otkako je vladar, bili bi dovoljni da sutra ode u penziju (što bih naravno pozdravio), ali me ushićuje srodnost sa drugim velikim ličnostima, Jakov je, da bi zaslužio Rahelinu ruku – bila mu je sestra od ujaka, ali tada je rodoskvrnuće bilo kao dobar dan – služio dve teške šihte čuvajući ovce Labanove, nadmašivši Vučićev podvig za dve godine; Mihajlo Pupin, kod čijih sam rođaka stanovao 1967. godine u Zrenjaninu, čuvao je između Tukoša i Tamiša mislim svinje, njegovi su krave poveravali službenom seoskom govedaru, profesionalcu, ali zar nisu zanimljiva ponavljanja, od Biblije, preko naučenjaka i bogataša, do našeg da kažemo slučaja, kakva suprotnost, pomislio bi čovek, na početku pašnjak, a na vrhuncu slava, ali nema suprotnosti: to su umovi koji su radnu obavezu imali u prirodi, odakle su za svoju prirodu blagoupili ono što standardnim primercima naše vrste po pravilu izmiče.