Kad god odem iz zemlje, obavezno se dogodi nešto što me u tuđini neprijatno iznenadi, zabrine, postidi ili potrese – tako nam se u okviru svakodnevnih ispovesti ponovo obratio premijer Vučić, što će reći da je slavno filmsko ostvarenje državne bezbednosti ovde veleprikazano bez vladarskog znanja i blagoslova, neko dakle ima kuraži da radi i samom premijeru iza leđa! Nisam ni gledao nemi kratkometražni dokumentarac iz pustog ugostiteljskog objekta, gde su u glavnim ulogama ministar spoljašnih poslova g. Dačić i građanin koga je vlastiti nadimak pojeo te mu đeneralije i ne znam – g. Banana! (Dačić i Banana imaat edna mana…) Obojica deluju mladoliko, snimak je od pre sedam-osam godina, ministar tvrdi da mu je g. Banana pričao o svom ljubav. životu, sastali su se, znači, radi dragovoljnog obelodanjivanja MUP-u dotad nepoznatih pikanterija iz života kontroverznog ljubavnika! U nekom tabloidu video sam i fotografiju lično špijuna koji je tadašnjeg ministra policije snimao po služb. dužnosti, čujem da je bivši predsednik Tadić filmsko ostvarenje gledao, ali je tajnu, kao i tolike druge, čuvao u skrovitosti svoje školovane psihe, a za dobrobit koalicije u kojoj je Bananin ispovednik tada bio!
https://youtube.com/watch?v=kUzl9zxef7A%23t
Kad god i ja odem iz zemlje, obavezno se nešto desi, ali su ovog puta građani prekardašili: zaposleni u PTT-u nisu prepoznali ministra! Tražili od njega ličnu kartu kao od bilo kakve šuše! Omalovaženi se u neprilici samopredstavio i izručio čuđenju toliko neznanje, te su drznici po kazni brzopotezno prekomandovani u Mladenovac, za šta mogu zahvaliti g. Krkobabiću koji ne veruje da u Srbiji ima ikoga kome se u pamćenje nije urezao g. Vujović! Pa i tebe jedva prepoznajem, čoveče, iako ličiš na Vitorija Gasmana, a kamoli aparatčika bez osobenih znakova!
&
„Zar vi ne znate ko sam ja!??!“ – sablaznio se, prenerazio, zaprepastio i uvredio klijent PTT-a, dajte mi nekog višeg po činu. Viši čin ga isto pogleda belo, ne zna ni viši čin kako mu izgleda ministar finansija, Neprepoznati onda pozove direktora Objedinjenih pošta Dedinja, Banjice i Senjaka, i ovaj ga ne zna, ministar kod ombudsmana, ombudsman tvrdi da ga prvi put vidi i da su pred njim svi oštećeni jednaki, isti… Kakav košmar za osobu priglizhennuiu k imperatoru!
Morala bi Vlada da organizuje nedelju borbe protiv ignorancije: „Upoznajmo naše ministre da bismo ih više voleli“, „Ministri su velika tajna, ali ne i u našem demokratskom društvu…“
Istinabog, meni se desilo nešto slično što i g. Vujoviću, iako nisam ministar: odem u „Intezu“ da pokrijem neznatni dinarski minus koji je članica moje najuže obitelji napravila (iako joj noga bejaše u gipsu); poneo sam sva svoja i sva njena dokumenta, čak i ovlašćenje da baratam kako znam i umem vascelom njenom pokretnom i nepokretnom imovinom, a koje je ovlašćenje sudski službenik patronažno načinio kraj bolesn. postelje, ne vredi, mora lično gospođa komitentkinja da se ukaže pred šalterom, pa zašto, vapim ja, ne podižem ja njene milione, nego uplaćujem tri hiljade dinara, ne može i ne može, ne zarezuju ni časni sud i njegov dostojanstveni pečat, nisam ni pitao znaju li oni ko sam ja: sva lica odisala su blaženim nepoznavanjem i moje hiperprodukcije i moje vanjštine! Ali propisi ne dopuštaju ni meni ni g. Vujoviću da uplaćujemo novac kako nam se ćefne: šta, neko mi uplati nekoliko milijardi, ja i ne znam, kad, financi me skleptaju: aaa, utajio si porez!!!
&
Predsednik Nikolić mi se, za razliku od premijera, glede izbeglica drži nekako suvo, rezervisan mi je, otkud to da je toliko quiet? Možda konvoji beskućnika stižu u pogrešno vreme, kad su se i sinovi predsednikovi lepo skućili, kad sam predsednik osim nužnog smeštaja gradi na pradedovskom placu i bogomolju, kad gospođa Nikolić Dragica merka šta je najdostojnije okruženje za fondaciju „Nikolić Dragica“, i usred toga zlatnog, zasluženo zlatnog doba predsednikovog i svih njegovih bližnjih, hiljade stranaca, od kojih su neki isto bili komunalci u sirijskim kragujevcima, nemaju gde da se sklone od sunca, studeni… Možda bi bespravno sazidane kuće predsednikovih potomaka trebalo staviti na raspolaganje izbeglicama, ali ne tako što bi se u dve vile smestile dve porodice, to bi bio demagoški i proziran gest, nego da se iz jedne bespravne kuće predsednikovog sina svakodnevno pomaže izbeglicama, da ta kuća postane simbol srpske i srbijanske brige za ljude bez krova nad glavom. U drugoj kući da bude arhiva: gde će sva dobročinstva prve kuće biti popisana i sačuvana. Da se predsednikov sin, ovaj koji nije gradonačelnik, ni potpredsednik, ne znam mu ni ime, bruka moja, proglasi Visokim komesarom za pribeglice, da mu se iz fonda „Nikolić Dragica“ obezbedi plata kakvu rasipničke UN daju svojim opunomoćenicima, Visoki komesar imao bi obavezu da se putem video linka jednom mesečno obrati izbeglicama, da im biranim rečima ulije nadu i da im isporuči najlepše želje cele Srbije na čelu sa porodicom Nikolić.
Da. Papa očekuje od svakog paroha da zbrine makar jednu izbegličku porodicu. Crkva koja žmuri pred teškom nevoljom, pred nesrećom tolikih ljudi – zar ne bi bila poruga veri? I predsednik se bez sumnje lomi bi li svoju crkvu ustupio izbeglicama, našlo bi se i među njima dvadesetoro neznabožaca ili konvertita, ali kako da se osevapi kad zadužbina još nije gotova, još nisu završeni svi bakrorezi, duborezi, ikonopisi, mozaici i vitraži, tek je raspisan tender za idejno arhitektonsko, građevinsko i nadasve umetničko rešenje kripte koja biće jednog lepog dana istorijska znamenitost.
