Mali Vaterlo #Retrovizor

Da je znao koliko će ostavka blagotvorno uticati na Miloša Vučevića, Gospodar bi mu verovatno mnogo ranije omogućio da živi i radi u limbu, jer, otkako je među javom i med snom, poglavar SNS-a pletivo plete tanko kudikamo bolje od Kostićeve pletisanke, ovo što radi u poslednjih mesec dana nadmašuje sve što je naštrikao i isheklao ranije. Miloš je od najvećeg retoričara kojeg je dalo naše klimatsko područje preuzeo bezmalo sve veštine, i sve teme, i sve oblasti, ražalovani premijer grmi sa svih naših meridijana i frekvencija, kako samo neustrašivo preti učiteljicama, nastavnicima i upraviteljima škola, najslađe mu je kad im podvikne da nisu ništa radili i da neće ništa ni dobiti.

Na delu je dosad neviđeno sportsko rivalstvo između bivšeg gradonačelnika Novog Sada i kraljevačkog novogradonačelnika: koji će od njih naići na gori prijem po manjim gradovima i selima? Obojica su se kao navijeni rastrčali da okuraže pastvu pokolebanu preporodom (jer ovo što su studenti dosad uradili jeste preporod), svuda ih ispred Prostorija dočekuju transparenti nedobrodošlice, pogrde, zvižduci, jaja… Za sada je kraljevački mer u prednosti, i možda će osvojiti Značku primernog vojnika Partije: trčećim korakom odlazi sa radnog mesta, okružen policijom i partijskom gardom, i sve veći broj policajaca i pripadnika žandarmerije mora da čuva njegovu zlatnu slobodu kretanja i govora, kao i njegov telesni integritet; ne znam kolika mu je plata, ali je najskuplji gradonačelnik u zemlji, jer na svakom njegovom gostovanju MUP troši sve više goriva, plaća prekovremeni rad i plaća policajcima dodatak za odvojen život.

Profesionalni ministar i nekadašnji predsednik Saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić pritekao je u pomoć i „Partizanu“, kad je teško – Rasim: „Radije bih da Partizan bude šampion nego ja opet ministar!“, dočekasmo da osvedočeni ladolež zavoli jedan da kažemo entitet više nego što ljubi sebe samoga, jer je svoju najveću i mislim doživotnu želju, da bude ministar, stavio ispod želje da grobari osvoje prvenstvo! Sad „Partizan“, čiji navijači idu na živce predsedniku Republike – obostrano je to, rekao bih – mora da kamči pare od vlasnika svega i sviju, i ponovo je na brisanom prostoru večni Rasim: mora lično dottore – koji je uskratio sebe medicini i bolesnima, baš kao doktorka Đukić Dejanović i dr Krlo – kazati koliko grobarima fali novca da stanu na zdravu nogu, pa tako, šest miliona evra, gore-dole, ali bolje gore, da bismo držali glavu iznad vode, hvala, Rasime, što si hrabri glasnik zasluženog bankrotstva.

Rukovodilja Skupštine, koja je pre nekoliko meseci uspela da sa svojim pristašama smandrlja budžet za pet minuta, odlučila je – možda sama, možda u dosluhu sa nekim ko zna više i ko vidi dalje – da ministre koji su pali još pre mesec dana, skupa sa svojim zlosrećnim komandirom Milošem, još jednom kraljevski iskoristi pre nego što džumle pođu na smetlište istorije, mada neće oni ni na kakvu povijesnu Adu Huju, svi će ostati pod blagoslovenim okriljem onoga ko ih je ministrima i učinio, nesravnimaia Anuška želela je da kao večni spomen na borce Miloševog bataljona ostane jedno pedeset ili šezdeset zakona, pa kad to bude sve usvojeno, kao poslednja tačka dnevnog reda biće pad Vlade, koji jeste nepravedan i nezaslužen, ali zakon kaže da ministri dele sudbinu onoga ko ih je od zemlje i sotvorio. Krasan zamysel, ali koji se, gle, nije dopao inače visokocenjenoj manjini u Skupštini, manjina je mislila, ili umislila, da se parlament mora najpre pozdraviti sa vladom koja je uveliko padnuta, pa da tek onda poslanici prionu na predlaganje zakona. Zašto bi zakonodavac želeo da pali anđeli otpevaju šezdeset i jedan psalam? Videvši da sveci marširaju ka predsedavajućoj, orni da celo popodne predlažu šta im je naloženo, manjina se malo je reći pobunila, povike negodovanja propratila je zovimo ga navijačkim dimom, te penom iz aparata za gašenje požara, u metežu su tri poslanice povređene i odvezla ih je hitna pomoć, mnogi predsedavajući bi spontano uzviknuo „prekidam ovo“, ali naša predsedavajuća imala je jasan zadatak da sve zakone usvoji, pa bilo dima i više nego u bici kod Vaterloa: nećemo danas imati pauzu za ručak, više vrede pedeset zakona nego dvesta obroka pojedenih navrat-nanos, danas ima da se predlaže i da se usvaja, a ješćete kad odbranimo Srbiju!

Chto kasaetsia prezidenta, kao što je svojevremeno ušao u avion da bi ispratio orlove na evropsko prvenstvo, što ja kao negdašnji frequent flayer nikad nisam video, da u avion uđe civil koji nema kartu, tako se sad ukazao na odeljenju intenzivne nege, gde koliko se sećam nema poseta, time je vođa uspešne kontrarevolucije pokazao da za njega bolnički kućni red ne važi, iz vizite se vratio obznanivši pol nerođene bebe i njeno ime, obećavši da će ime detetovo biti u posveti remek-dela „Kako sam pobedio obojene revolucije“, a koje će biti popularnije i rasprostranjenije od Biblije (potonja drži božanski rekord što se tiraža tiče, ali ima veliku vremensku prednost nad još nenapisanim udžbenikom koji će dobiti dve Nobelove nagrade – za književnost i za mir!

Vulinova mudrolija-vragolija o jajima ne ide ni u kola ni u sanke, pa neće ni u ‘Retrovizor’, ali ono što je o istoj namirnici rekla predsednica Skupštine možda treba da imamo na umu: „Ljudi, pustite jaja, dajte odnesite ih porodici kojima treba, kao što je porodica Dunje Marković…“ – Nije li to jedna od omiljenih tehnika naših gospodara? Nema nevolje, nema neprilike, nema nesreće koja se ne može upotrebiti u borbi protiv dušmanske opozicije: prvim što ti padne pod ruku udri levo i desno, šta god da tresneš zvučaće humano i plemenito, najpre zato što to izgovaraš ti, i zato što ti je glas pun pravedničkog gneva, koji grešnike treba da zgromi upravo svojom očiglednošću!

Izvinjenje vladaočevo novinarki i njezinoj kakva je da je kući zavređuje zaseban tekst, mesta ima samo još za poslanika Tomaševića, brata u Hristu koga sam, grešna mi duša, ali to je lična percepcija, doživljavao kao Stounhendž, kao nešto ogromno, neznano odakle dospevše, i neznano čemu služeće, kad, progovori stena i te kako mudro i zvonko: „Ustaše! Ustaše!“

Bude li me zdravlje služilo – barem ovoliko koliko me sada, pomalo možda i nevoljko, ali ipak rekao bih još služi – napisaću udžbenik ili uputstvo za vređanje: neće se prodavati kao predsednikovo testamentarno delo, ali možda će biti od koristi onima koji bi da vređaju, a nisu radi da se sramote ponavljajući „ustaše, ustaše!“

Poslednja vest! Breaking takoreći news! Dojava o bombi u Skupštini! – Kao što država ima diskreciono pravo da tuđinca vrati sa svoje granice, kao što može bez valjanog obrazloženja da protera strane državljane, tako i ja, do koga dospe ovakav haber, imam diskreciono pravo da o njegovoj verodostojnosti mislim šta mislim.

Naslovna fotografija: Fonet/Screenshot Youtube@RTS