Mali Rajhstag #Retrovizor

Propustio sam veličanstveni nastup naše najveće dive u Loznici, gde ju je sa bine policija navrat-nanos odvela što dalje od obožavalaca, ovi bi u ekstazi pokidali perje kojim umetnica prekriva pojedina područja svog umetničkog tela, radovao sam se da je čujem sutradan uživo u Valjevu, ali, avaj, nastup beše pao na praznik koji ja ne propuštam i ne napuštam, pa sam tek uveče na televiziji punonadežno potražio snimak nezaboravnog koncerta, kad, po cenu da plati teške penale valjevskoj nahiji, zbog izneverenih očekivanja stanovništva, diva se nije ukazala na gradskome trgu; pronose se glasovi, glasine (i umetnica ima glasinu, koju kombinuje sa svojom besprekornom intonacijom i božanskom pojavom, već pomenutim kaćiperjem i plesnim magičnim pokretima), da će divinog ukazanija biti lišen i verolomni Čačak, te će miljenica SNS-a tek u mislim Leskovcu zagrmeti pred sto hiljada ćacija, dahija, spahija iz svih ćaci-nahija.

U Valjevu, pak, umesto lepote i plemenitosti, imadoh šta i da vidim: iako grad beše preplavljen svim rodovima policije, ne zna se koji je u punoj opremi od kojeg živopisniji, a behu dovedeni trudbenici reda i mira iz svih delova naše otadžbine, jer nema Valjevo siroto toliko brigada i divizija specijalaca, nekolicina ljudi je polupala stakla na prostorijama, ubuduće to možemo pisati i velikim slovom, zna se ko ima prostorije, uvređeno i poniženo stanovništvo nema prostorije, nego ima SNS, e, njihovi prozori u valjevski svet, polupani su pred kamerama i naočigled građana koji se evo deseti mesec masovno i uporno protive sve nasilnijem samodržavlju; ubačena je i pokoja baklja, pa se plamen prilično lepo primio, iako iznad Prostorija ima nekoliko spratova gde žive obični Valjevci i možda koji podstanar iz okoline.

Reporter televizije koju gledam, i kome za ukupan dosadašnji rad skidam kapu, ostavljao je gledaoce u uverenju da su se za zulum opredelili građani, iako su glavni protagonisti bili maskirani i iskazivali su veštinu i kuraž kakva obično ne krasi goloruke učesnike protesta. Grad je, ponoviću, bio prepun policije, a nadomak Prostorija nije bilo nijednog jednog šlema, nijednog pendreka, nijednog para čizama (kakve sam prethodne noći izbliza video u Nemanjinoj: kako udaraju mirnog momka u međunožje, samo zato što je u stampedu bio sporiji od ostalih: susret sa uniformisanim i blagoslovenim sveštenikom-vitezom reda i mira bio je kompletiran snažnim udarcem pendreka po karotidi), najpre, držim i štaviše tvrdim da je odsustvo policije bilo neslučajno, drugo, verujem da bi posle prve kamenice, motke ili topovskog udara, Dačićeva kaznena ekspedicija doletela da brani svetinju i da se brutalno obračuna kako sa počiniocima tako i sa nepočiniocima; možda je reporteru, koga, ponavljam, veoma poštujem, malo udario suzavac u glavu, jer je pre paljenja Prostorija, nekoliko puta bio počašćen ovim bojnim otrovom, koji UN ne ljube i ne preporučuju, jer bojni otrovi bude uspomene na Prvi svetski rat, ali je morao reći: „Ja zapravo ne znam ko su ovi mladi ljudi, oni jesu naša budućnost, ali je moguće da gledamo ono što smo videli u Novom Sadu, ili što smo takođe imali nakon izbora i u Gradskoj skupštini Beograda, gde su članovi SNS-a, njihovi plaćenici i njihovi dužnici pravili štetu koja će brzometno i bestidno biti pripisana građanima, ogorčenim zbog tragedije na stanici, ili zbog kolosalno bezobrazne prevare na takozvanim izborima.“ Tako je morao besediti reporter, svojim naravno rečima… I ja bih morao reći da ne znam ko su palikuće iz Valjeva, ali verujem da je diverzija isplanirana u nekom od ćaci-štabova i da je u celosti uspela. Ako je reč o tajnoj operaciji, u kojoj nije tajna sam čin, ali su tajnoviti počinioci, onda imamo tajnu u koju je upućeno više duša, komesari, planeri i estradni na kraju izvođači, ali se zna (pripisuje se Hitleru, ta reč i misao!) da ništa ne povezuje ljude tako snažno kao zločin koji su zajedno počinili. Tako da će oni malu prljavu tajnu čuvati koliko bude neophodno, a ja držim da smo u Valjevu imali paljevinu Malog Rajhstaga, omaž rodonačelniku žanra! Paljevina će, po ugledu na slavne uzore iz Berlina, biti zloupotrebljena kad za to kucne čas, a kucka čas svaki čas!

Skrnavljenje svetinje i pravljenje štete onima koji ne daju Srbiju biće korišćeno kao dokazni materijal protiv pobunjenih, premda još uvek miroljubivih i golorukih građana i studenata; ostavši bezmalo sam u SPS-u, Dačić, skupa sa direktorom policije, mora da nadmaši sebe u laganju, u izmišljanju, izokretanju očiglednih i svima znanih činjenica, i nema nikoga u belome svetu, zvanom od milošte međunarodna zajednica, kome bismo uputili umoliaiushchii vzgliad: pomozite, ako Boga znate!

Bio je kviz, to naši najstariji jedini pamte, premda baš oni dosta i zaboravljaju, „Pojedinac protiv Televizije“, tu je, ako minule decenije nisu načisto izvitoperile moje pamćenje, zablistao tada mlađi maloletnik Marković Predrag, danas doglavnik Dačića, oproštenog od istine, mere, logike, zakona i stida, mi smo sada taj Pojedinac, a Televizija su svi koji su ne-mi: vlastodržac, njegov brat, njihovi vazali, njihovi dužnici i najamnici; Televiziju čine, svak na svoj način, „Informer“ i tzv. Evropska unija, potonja je savez neizrecivo sebičnih, beskupuloznih, nezasitih i poput naše vlastele nepostidivih velikodostojnika, zapravo teških ladoleža, parazita i licemera; Televizija su velike neevropske sile, koje takođe sa našim vlasnikom posluju li posluju, niko osim nas nije na našoj strani, to kažem kad me gorčina preplavi i kad se od nje zagrcnem kao od suzavca, ali je na našoj strani istina, na našoj strani je pravda, na našoj strani su, gle, zakonitosti društva: kao što ne možeš sve vreme lagati sve ljude, tako ne možeš sve okrutnije i okrutnije unedogled tlačiti većinu stanovnika: lav, iako je dresiran i punopravni je član cirkusa, i zna da je na kazanu vlasnikovom, ako nije baš na platnom spisku, zarežaće ako ga dreser, koga je opila svemoć i divljenje publike, ili je šenuo pameću usled kakvog opasnog suženja u krvotoku mozga, korbačem odalami po labrnji, umesto da elegantno pucketa po vazduhu u kojem se mešaju vonj znoja artista, vonj dresiranog zverinja i cenj. publike.