Mali Mo #Retrovizor

Krizni štab i Sv. matera neka preduzmu sve što je u njihovoj moći i nadležnosti da Gospodar, inače obuzet takmičenjem i rekordima, postane najdugovečniji žitelj Balkana, da se koliko god uzmogne približi rekordu koji je u svoje vreme postigao Noje, Gospodarev biblijski pandan, jer svi smo mi u Alekovoj barci, koja u nedostatku jalovine iz rudnika litijuma plovi po suvom, u mestu, ugledajući se na brzi, premda nepomični voz iz kojeg Gospodar blagoobznanjuje svojih Deset puta Deset zapovesti.

&

Vlastelini su u prethodnom feudalizmu odlazili ili na gozbe, balove, ili u lov i krivolov, svak sa sokolom na sjajnoj odeždi, danas nas slavni vazal Mona, u daljem tekstu, Mali Mo, prosvetljuje – šta je smisao života, i kako u novom, unapređenom, naprednjački ulepšanom i ubrzanom svetu uživati, ali i sačuvati glavu na ramenima: mezimac cara i najživopisniji predstavnik dvorske svite preklinje nas da se otresemo naše i inače neodgovorne navike, da svaki čas pretrčavamo preko železničke pruge, moli nas da odsad imamo u vidu da nas neće više udarati dugački teretnjak koji na jedvite jade vuče parna lokomotiva, nego da će nas zgromiti najmoderniji voz koji leti dvesto kilometara na sat, a ako nam se i posreći da pretrčimo između dve munjevite kompozicije, jer biće ih tušta i tma tokom svakog dana, kazne su veoma visoke, više nego što su ikad naplaćene u istoriji jugoslovenske i sprske železnice.

Mali Mo nije rekao, ali verujem da su nadležni prekrili vascelu železničku mrežu kamerama, da se nijedan preživeli prestupnik ne provuče bez novčane kazne, a kamere će biti od pomoći i da se sazna identitet lica nestalih u blizini pruge, jer drugog načina da njihovi zemni ostaci budu pronađeni i koliko-toliko sortirani – nema.

Dakle, mnogo je pametnije biti u kupeu, uzimati kiki bombone od jako lepe stjuardese, nego igrati srpski rulet sa prebrzim vozovima. Posada Ivana Ivanovića preduhitrila me je posavetovavši stanovništvo da ne skače sa krovova i viših spratova zdanja koja nam je car izgradio i takoreći darovao, nisu to potleušice i zemunice zaostale od prethodne vlasti, simbola propasti, pa dobro, da li ćemo Trećeg aprila ispratiti carskog propovednika, i sve ostale koji su tek nedavno, kao i Gospodar, uostalom, pretrnuli od jeze, od nikad izgovorene strepnje da bi se zlatni vek mogao naprasno završiti u prvom fiskalnom kvartalu ove godine?! Takva ledenica, poput onih što zimi vise sa nastrešnice, morala je proći i kroz prsa Gospodareva, probivši napred pastelnu majicu sa rol kragnom i preskupi diskretno karirani sako između Gospodarevih lopatica, toliko je opijen svevlašću koju više nema kud da proširuje, da mu preostaje samo borba za njezino trajanje; to je uporedivo samo sa ljubavnicima koji su u ekstazi, preplavljeni i do srži prožeti srećom koja ih je neznano kako odabrala, pa se u jednom trenutku jedno od njih strese: “Šta ako ovo uživanje odjednom zbog nečega nestane, ako naprasno prestane, šta ako čarolija iščili, ako je vasiona upije bez obrazloženja, kao što me je bez reči i ovoliko usrećila?! Na život kakav mi je bio pre ovoga neću ni da mislim, niti pristajem da mu se vratim: ta on je bio samo priprema za radost koja me sada ispunjava!”

Malo je reći da sam lično ja za što brži ispraćaj Gospodara i svite, ispraćaj svečan, ili skroman, bez našeg trijumfalizma, svejedno mi je.

Ovde se svaka nespretnost građanina koji ne pripada dvorsko-olimpijskom plemenu bezočno izopačuje i bestidno se koristi: ako se uz sada već dosadnu, ni krivu ni dužnu, Marinkovu baru – koja je simbol zabiti za decu iz centra polisa – pojavilo i ime Borče, car odlazi u Borču: evo, oni bi da vi poumirete u vašem rodnom mestu bez kanalizacije, i da spomenik Velikom Županu po kazni bude u centru vašeg sela, možda i u porti Vaše crkve, a ja dolazim da kažem da ste mi draži i važniji od svih koji su vas omalovažili! O kanalizaciji koju ćemo možda i samoj izbornoj noći pustiti u svečani pogon i opticaj, građani Rima, i senatori, i imperatori, i toliki patriciji, mogli su samo da sanjaju!

Da bi car uoči izbora već pobedio svoje borbi nedorasle, više od decenije ugnjetavane podanike, notari su radili i danju i noću, i za praznik i u danima koji su crni kako u našem julijanskom kalendaru tako i u stvarnosti. Umesto deset hiljada potpisa skupljeno je šezdeset hiljada: brže, bolje, jače!

U predborčanskoj poslanici obratio se pučanstvu sedeći u nepomičnom vozu, izloživši trudbenicu televizije opasnosti da se prehladi, poznajem lično glasače kadre da zamisle voz u kojem je besedio Božiji izaslanik na zemlji kako leti ka Budimpešti, dok pojedinci koji su ranije stalno pretrčavali prugu sada stoje kao ukopani u čkalju i dikici podno pruge govoreći sebi: “Kupiću i ja jednog lepog dana kartu, da oborim rekord predaka koji su do Pešte putovali jedanaest i po sati!”

Neverovatno je koliko i ono što bi samodršcu moralo škoditi – što u prestonici više nemamo železničku stanicu, što godinama ne mogu da mojim omiljenim prevoznim sredstvom otputujem u Novi Sad – navodi vodu na njegovu nesnosnu vodenicu, koja melje i dostojanstvo građana, i njihove potrebe, i njihove istinske, sitnosopstveničke interese, zajamčene našim Ustavom, koji je doduše u stanju kao da je svaki čas pretrčavao prugu kršeći amanet i besplatni savet Malog Moa.