Lice sa razdeljkom #Retrovizor
"Lice na odsluženju vojnog roka ne sme se nasmešiti nikome osim svom Vrhovnom komandantu. Mahanje publici iz vozila koje je deo svečane kolone jedan je od deset smrtnih vojnih grehova."
Ove zbrkane jeseni iskrslo je puno stvari – neke su, gle, i dobre! – koje su me udaljile od mog dežurstva u ovome sve bolesnijem polisu. Iskrs iskrse, vaistinu iskrse: događaja i skandala beše napretek, ali naše najveće bogatstvo i dalje je čovek, dakle idemo odmah na rubriku „Gde su? Šta rade!?“
Čovek za sva vremena, koga oslovljamo samo prezimenom – kao Krležu, Mesija, ili Trampa – Vulin, ima novog bricu, ili je sa pređašnjim divanio o frizuri koja bi u stopu pratila procvat i daće Bog proširenje Srpskog Sveta sve do njegovih urođenih, iako dosad na žalost još neviđenih granica; junoša koji se koliko u minulom stoleću vrzmao oko prvosveštenice lažnog komunističkog kulta ulaštio je čizme u kojima je tada nastupao, i čuva ih u svom ličnom muzeju, napunjene zgužvanim listovima najstarijeg dnevnog lista na Balkanu, da ne bi čizme izgubile svečani oblik, tada je, u crnom mantilu, vesniku sadašnje omiljene ćaci-boje, i sa dugom kosom, izgledao kao frontmen hevi metal benda, potom se, vo vremja novogo Caria ukazao sa kratkom kosom, u poluvojnim, polupolicijskim, polucariničkim, polukondukterskim dolamama; očaranost uniformom iskazivao je kreirajući nove i nove poligonke, sa oznakama nalik onima kakve nose američki izviđači (ali potonji imaju četrnaest ili dvanaest godina), da bismo ga, pomalo već zaboravljenog, ugledali ovih dana sa razdeljkom i kosim šiškama, koje padaju pod preciznim istorijskim uglom, i dosta ljudi je taj estetski detalj shvatilo kao omaž osobi čije besmrtno delo – premda nije doživelo planirani uspeh, umao ne rekoh: tiraž, niti obim, niti trajnost – nadahnjuje i danas druge izuzetnike, rođene prirodne vođe, da stvore svet izvan kojeg neće ostati ni jedan jedini sunarodnik tj. brat: ako je neki Srbin sahranjen u Ognj. Zemlji, tu je južna granica Srpskog Sveta, ako Srbin postane pomoćnik hidrometeorologa na ostrvu Vrangelu, tamo će biti severoistočni obod Srpskog Sveta; sličnosti sa metodama iz predratne Nemačke – u propagandi, u podstrekavanju mržnje, u mitomaniji, u manipulisanju neotpornim umovima – ima toliko da brkovi zapravo nisu potrebni, a ne bi ovde nikoga ni sablaznili, nije li se boginja REM-a slikala u nacističkoj uniformi, pa šta, vladajuća klasa je skoro cela izuzetno duhovita.
&
Miljenik čovečanstva opet se u Americi proveo kao kera u bunaru: još mu nisu zacelile rane junačke od neuspelog upada na donatorsku večeru pod blagoslovenim pokroviteljskom blagoslovenog Trampa, kad, evo novog udarca koji je zaboleo svakog pravog Srbina, ali kao što je Sin Gospodnji preuzeo na se sve grehe sinova Adamovih, tako i naš vlasnik trpi sve bubotke koji su upućeni zapravo svima nama, koji nismo ni bili na zasedanju UN: svima nama je otac svirepih carina poručio da smo niko i ništa, a to je učinio tako što našeg izaslanika, zvezdu tek minulog zasedanja, nije pozvao na večeru, nego ga je prepustio postu, dijeti ili samofinansiranju. Zvanica je bilo tuštma i tma, i kaže se: gde ima hrane za pedeset duša, biće i za pedetest prvu dušu, pa čak i za nekog bez duše, ali sa zdravim apetitom, posledicom višegodišnje neprekidne nedospavanosti, ali neka, nije se osramotio onaj ko nije pozvan, nego onaj ko ne krije koliko mu je diskriminacija na srcu i koliko uživa u svom obesnom jednoumlju, bar ćemo na miru jesti i piti Putin, Lukašenko i moja malenkost, tešio se naš baćuška Car, ali, avaj, istočna braća osolila su se ili u ruskoj i beloruskoj crkvi, ili su obedovali u Mek Donaldsu, koji im je obojici bio san pre nego što su se domogli doživotnog žezla, našem vlasniku čujem da su posluženi leftovers u našoj ambasadi, jer se vlasnik pašnjaka na Vračaru isto tako nadao da će omastiti brk kod Trampa: izvinio se svom gospodaru i poslodavcu što nema parizera.
Ne znam gde su i šta rade vojnici koji su izdajnički mahali građanima, usred svečane parade i naočigled silnih ćacija, pripadnika BIA-e, VOA-e, BOA-e, čitam da je protiv četvorice soldata pokrenut disciplinski postupak, tako mladi, a zaputili se već buntovničkim stopama tužiteljke Savović, ali zar nije disciplinski postupak mera odveć blaga za toliki hibris!? Ako smo već skoro godinu dana u obojenoj revoluciji, zar ne bi ovim razdraganim lakomislenicima (ukoliko nije u pitanju podrivanje ustavnog poretka, veleizdaja ili nešto još gore, mada ne znam šta bi to bilo) mogao da sudi Kontrarevolucionarni sud?!
PS sam nekad znao skoro kao Očenaš, i nismo imali paragraf koji bi nam kao vojnicima zabranjivao da budemo ljubazni prema civilima, nad čijom smo bezbednošću i blagostanjem danonoćno premda nevoljko bdeli, ali možda savremeni PS ima ovakav paragraf: „Lice na odsluženju vojnog roka ne sme se nasmešiti nikome osim svom Vrhovnom komandantu. Mahanje publici iz vozila koje je deo svečane kolone jedan je od deset smrtnih vojnih grehova; ako je počinilac vojno lice, oficir, biće otpušteno bez počasti iz Vojske Srbije; ako se, pak, o PS ogrešio puki redov, koji jedva čeka da ode kući – još stotinu dana pa civilna rana i sl. – njemu će vojni rok, u svojstvu večnog redova, biti produžavan sve dok se Vrhovni komandant ne smiluje da ga amnestira, ali i ta plemenita oproštajnica može biti primenjena tek dve godine nakon prvostepene premda konačne odluke Kontrarevolucionarnog suda, Bog dao njegovim pripadnicima dug vek i rajsko naselje kad bude kucnuo i taj čas.“
U mojoj novinarskoj hipeprodukciji našlo bi se dosta tekstova gde parodiram ili izmišljam zakone, propise, uredbe, pravna takoreći akta: zabavlja me proizvoljnost tog jezika i njegova tobožnja razboritost, svrsishodnost i logičnost, a dajem tako oduška svojoj vlastoljubivosti i okrutnosti.
