Kustos se rodi! #Retrovizor

„Šta mislite, koliko nas je večeras?!“ – u dugačkoj koloni, od ubijene Železničke stanice 1. septembra do netom osveštanog kružnog toka na Trgu republike, ovo sam pitanje čuo barem deset puta, čekajte, mislim se ja, da čujemo tačan broj, Bog sve vidi, Bog sve može i da prebroji, prošli put reče da je pobunjenika bilo tri hiljade osamdeset četvoro, maksimum! Ovih četvoro podsetilo me je na priču iz muzeja gde je kustos o skeletu mamuta kazao da ima 2007. godina, neko je priupitao kako se to zna toliko precizno, a domaćin će: „Kad sam se pre sedam godina zaposlio, imao je dve hiljade godina!“ Mi imamo ludu sreću da budemo artefakti u privatnom muzeju zvanom „Srbija“ gde vlasnik, nemajući nikog drugog sa natprirodnom sposobnostima, radi dvokratno, sedam dana nedeljno dajući nam besplatno vrhunske lekcije o nama kao eksponatima, Kustos se rodi! Vaistinu se rodi!

Na redu je, već, gle, rubrika „gde su šta rade?“! Da sam juče umro ne bih znao ko je Sten Miler, a to profesionalac kome je palo u tal da otpusti direktorku koja kustosu nije po volji, a rukovodi tj. direkorka mrskim televizijama; pogledam sliku, egzekutor je poseljačena verzija Treata Williamsa, dragog glumca koji nas je pre dve godine napustio, a Sten je, eto, upravo dospeo u naš klimatski i jezički pojas. Zadatak mu je preneo lično direktor „Telekoma“, a snimak njihovog ortačkog i jaranskog dogovora dospeo je do javnosti, Sten će obaviti svoju misiju, ali neće navrat-nanos, pa koliko sam filmova gledao gde ima poručeno ubistvo, najamniku se nikad ne nameće kratak rok, poslodavac mu isplati polovinu dogovorene svote, a u interesu ovog drugog je da ne odugovlači sa onim što mu je posao, međutim se našijenac, Lučić, luče naše, našlo uvređenim i tužiće novinare koji su obnarodovali njegovo ćaskanje sa stranim plaćenikom – kako ćeš ih tužiti, čak i kod nas, kad si se ovoliko uplatkao?!

Znam čak i ja da sud ne ljubi dokaze potekle iz nedozvoljenog snimanja, ali ako me neko snimi kako podmećem požar, i ako je snimak verodostojan, ipak će ono što sam ja uradio iziskivati kaznu strožu od one koja možda čeka onog ko me je, ogrešivši se o Uredbu o diskreciji, neovlašćeno snimio: pa mi nismo dobili film o ljubavnom životu ovog novog dvojca („Sten i Aleksandar“), nego snimak njihovog razgovora o javnom dobru, iz kojeg je belodano jasna bolesna zamisao šefa države da dokrajči dve poslednje televizije koje govore istinu, da, glavni junak je pokušao da umanji štetu, koju su mu nanela dvojica raspričanih feudalaca, pa je rekao, otrpilike: da sam hteo, mogao sam odavno da ugasim N1, ne znam ko je Aleksandra čije sam smenuće navodno tražio, tako nekako, samo iskrenije i pismenije, ali šef države nipošto i niukoliko nije nadležan da ugasi bilo koje sredstvo obaveštavanja i uzbunjivanja stanovništva, i da je kojim slučajem učinio ono što je lako mogao učiniti, prekoračio bi debelo svoja zapravo skromna predsednička ovlašćenja, što mu dabome ne bi bilo prvi put, ali je odoleo slatkom osećanju svemoći: smenjivanje nepoćudne direktorke poverio je Stenu i Aleksandru, koji planiraju da, kad naređenje sprovedu u takozvani život, proslave taj obostrani (trostrani zapravo!) uspeh lepim ručkom „kao prošli put“, mada ja ne znam kakvu su tačno štetu tada naneli našoj nesrećnoj zajednici!

Pretpostavljam da ministra policije stanovništvo stalno obasipa pismima podrške, zahvalnosti i ljubavi, ali omaklo se jedno drukčije, u koverti behu tri bojeva metka, ne znam kojeg kalibra, potčinjeni su, zabrinuti za život svog dobrotvora, u najkraćem roku pronašli pošiljaoca, kome se, gle, odmah potom izgubio svaki trag, barem je nestao iz mog služb. vidokruga. Pronađen je ne samo osumnjičeni – koji braniće se verovatno ponavljajući „nisam municiju slao kroz cev, nego preporučenim pismom! bila je to samo šala, gde sam tanad shvatio kao simbol policije“ – nego je uhvaćena i sama pošta koja se za šaku dinara stavila na raspolaganje tako opasnom klijentu, ova briljantna policijska akcija pod kodnim imenom „Tri poljupca hoću ja“ daje nadu i nerežimskoj televiziji, koja dobi gadno preteću poruku, da će i oni koji su njojzi pisali proći kao ovaj koji ima i previše bojeve municije i previše vremena – dosada je majka poroka.

S druge strane, zar ne zapošljava policija svoje dosadašnje mušterije, kriminalce i osuđenike, zar im ne daje ne samo uniforme i opremu, nego i odrešene ruke, a te su ruke na sebi višekratno osetile hladni metal lisica, zar policija nije saučesnik u loše režiranim vodviljima, gde naprednjački jurišnici oštete neku fasadu, staklariju, ili bace neki predmet prema svetom kordonu? Koji onda jurne svom snagom na goloruko stanovništvo, iako ovo samo žali nevino nastradale u Novom Sadu i gnevno je na počinioca, a počinalac je državni vrh!

Dakle, ako imamo takvo ministarstvo sile, onda je i ono na mom ličnom spisku osumnjičenih za slanje tri kuršuma, ali šta bi, pobogu, bila svrha te ujdurme?! – Pa, vlasnik se ubi da nenaoružane pobunjenike proglasi nasilnicima, oni žele samo da ruše, da ubijaju, tako ga nosi njegova vlasnička retorika, tri metka poslata njegovom najslavnijem vazalu potkrepila bi i te kako tu vlasnikovu sada već i uzrečicu, drugo, pokazalo se da imamo policiju kadru da za jedan dan stane za vrat potencijalnom atentatoru; pa ipak nisam čuo da ljudi, pretrnuli od straha, poluglasno govore: „Hoće da nam ubiju Dačića, pa šta će biti sa nama, blagi Bože, ako im to uspe!?“; bizarna čestitka može zaista poticati od odveć ogorčenog, poremećenog pojedinca, ali bi se, i tako poremećen, morao u pritvorskoj jedinici, čiju adresu policija krije kao zmija noge, od duga vremena upitati: „Našto slati preteću poruku osobi koja je ionako u škripcu, koja ni o čemu ne odlučuje, koja mora da laže i za sebe i za drugoga, pa Dačić je kao petogodišnji dečak, kome je kočijaš prepustio krajeve kajasa, iza svojih kočijaških ruku, i dečak drma te krajeve gradeći se, donekle i verujući, da lično on kočijaši!“