Ktitor nevoljni

Po mojoj evidenciji u susednoj Hrvatskoj je minule sedmice skinuto sedamnaest ćiriličnih tabli, ali su snage reda vratile dvadeset jednu tablu. Teško je tu berzu pratiti – policajaca je bilo i među samozvanim lektorima koji su lupali i odvaljivali državnu imovinu, simbole multietičnosti i trpeljivosti prema manjini.

Predsednik Josipović posetio je kolegu Nikolića i celu Srbiju, gde mora da je osetio žalac zavisti videvši silne natpise na latinici. „Dajte mi ovakvo stanovništvo pa ćete vidjeti kakav sam ja predsednik“, mora da mu je prošlo kroz glavu. Zaista, naša policija već neko vreme ne vija naše jezičke huligane. Mora da čuva automobile Zvezdinih fudbalera, koji su otvorili srce i javnosti predočili oskudicu u kojoj treniraju. Nemamo ni šampona u svlačionicama, napisali su. I gle, već idućeg jutra u kolima su ih čekale bočice šampona: nepoznati premda ne i nezamislivi počinioci to su im ubacili, prethodno polupavši automobilska stakla. Tako nam i treba kad delije nemaju ključeve od automobila svojih nekadašnjih idola. Navijači igrače prevaspitavaju trudeći se da im makar i na silu uliju pobednički duh toliko potreban mlađariji, ali i svima ostalima, sve do vrha države, Bog ga blagoslovio.

Zaista, hiljadama mladih ljudi navijaštvo je i identitet i profesija, i prirodno je što su razočarani, te ponekad uđu na teren da oduzmu bilo kapitensku traku, bilo sve dresove igračima. Evo i predsednik je razočaran. Imamo, reče, izuzetno talentovane skijaše, a međunarodni uspesi izostaju pa izostaju. Zar ne podseća na Tadića čija je uzrečica bila „naš vojnik je najbolji u regionu“? Pa gde je to ustanovljeno? Odakle predsedniku ideja da smo nadareni za spust, slalom, skokove i šta ti ja znam! To su izjave predsedničko-očinskog mekog rasizma, gde vođa sanja da je na čelu plemena mnogo kvalitetnijeg nego što su okolna plemena, te ponekad otvoreno zatraži da članovi ispolje sanjanu izuzetnost. Razumem, gospodine predsedniče, da biste rado primili naše skijaše ovenčane medaljama sa svetskog prvenstva, te da biste ih vi dodatno odlikovali i podelili im stanove u Beogradu. Dačić je dao državljanstvo Bosančićima iz Republike Srpske od kojih takođe očekuje medalje. Da, trener Ivković je u jednom trenutku bolano jauknuo kako nam najbolju decu tuđin odvodi u janičare, iako je u inostranstvu i sam trenirao janičare, a Dačićev marifetluk ne znam je li mu zasmetao, ali tako je kako je. Predsednik je nedavno rekao „Srbija je država nade“. Njegov nebiološki sinak Aleksandar, pak, reče da je Srbija bolesna, ia soglasen, ali možda su što reče Dačićev preteča obojica u pravu: Srbija je bolesna država nade, ili država bolesne nade.

Predsednik se shodno Ustavu odrekao rukovođenja partijom, kao svojevremeno Sloba, a nasuprot Koštunici i Tadiću koji su osorno i javno gazili Ustav, ali sada ni sam tj. Nikolić nije odoleo da poseti Vrbas baš uoči izbora. Preko zakerancija opozicije i delića štampe da to nije lepo, prešao je počinilac ćutke, koliko ja znam: ipak nije imao srca da kaže kako je zagnjuren vazda samo u predsednički schedule i kako nije ni znao da će u Vrbasu biti izbori.
Član Partije sastao se sa milionerom puštenim iz pritvora i možda će biti isteran iz partije. Nemilim događajem pozabaviće se član najužeg partijskog rukovodstva, koji je sin šefa države i osnivača partije. Što propusti deli Tomislave, dočekuje dete Radomire. Nijedna se nevladina ni humanitarna organizacija ne bavi zaštitom članova partije čije ljudsko pravo na verolomnost vrhuška ugrožava i kažnjava. Članovi partije kad uđu u parlament moraju u crkvu, gde se glasno i javno kunu da će bespogovorno slušati veleupravu. Pitao sam se da li sveštenici tamjanom i odlomcima iz Sv. liturgije učestvuju u svetom partijskom zavetu, ili Sveta matera samo iznajmljuje prostor ostavljajući zakupcima punu umetničku slobodu.

Sloboda veroispovesti doživljava zlatno doba i u preporođenoj Vojsci Srbije. U Generalštabu je svečano pušten u rad Hram Gospodnji, a vrpcu u bojama naše trobojnice osveštanim makazama presekla je lično Njegova Svetost patrijarh Irinej (nisu li mediji malko popustili u navođenju pune titule crkvenog poglavara, pišu „patrijarh“ kao da su s njim služili vojni rok ili bili na radnoj akciji, nema veze), pomislio sam da je iza večitih ruševina ostalih posle bombardovanja nikla bogomolja, okružena kiselim drvetom i radioaktivnim zračenjem, jer i ne znam gde je sad Generalštab, ali gde god da je, dobio je Generalštab svoju crkvu. Nema jake armije bez jake vere i nema crkve bez oružanih snaga. Dosta nam je generala koji su posle Drugog svetskog rata svi bili komunisti. Sad su i generali, kao i političari, svi pobožni toliko da i na poslu moraju imati priručnu bogomolju, koju ne znam jesu li izgradili otkidajući od generalskih usta, ili sam ne znajući i ja jedan od ktitora nevoljnih?
&
Bitka za Reu promakla je mojoj službenoj pažnji, ali znadem ono osnovno, građani Ljiga sprečili su da troipogodišnja devojčica bude izručena ocu nastanjenom u Zagrebu. Napravili su živi bedem i osujetili odluku suda. Kad je oko Slobine kuće načinjen Bedem ljubavi obožavaoci su s dobrim razlogom pretpostavljali da bi bivšem predsedniku i vođi bilo prijatnije u Tolstojevoj nego u CZ-u. Ljižani su isto toliko ubeđeni da znaju i s kim će detetu biti bolje: „Mama, nemoj da si tužna“, šaputala je troipogodišnja Rea grleći svoju mamu Natašu Matijević, kao da je predosetila odluku suda“. Šaputala, šaputala, ali ju je ipak čuo neko iz „Kurira“, „ja te nikad neću ostaviti!“. Za slučaj se zainteresovalo Ministarstvo pravde i sam ministar Selaković. Ovde nije pitanje samo koji je roditelj podesniji da podiže dete, nego i koja je država preporučljivija za nesmetan rast i razvoj. Zar da znade samo latinicu i da već kao maloletnica ode na oproštajni Tompsonov koncert, to nama između svega ostalog prolazi kroz glavu, a opet, nedužni stvoričak prikazan je sa crnom trakom preko očiju, kao da je već obio trafiku ili da je lupao šoferšajbne na automobilima „Zvezdinih“ fudbalera: Srbi i Hrvati se decenijama bave mrtvima i nestalima, e, sad su se pozabavili nekim ko je živ, ali i ko je posve bespomoćan. Tata Robert bori se sudski za svoju kćer i za starateljstvo, ali se ne razvodi samo on od supruge Nataše, razvode se Srbija i Hrvatska, latinica i ćirilica. Ako Rea dobije pučkoškolski odgoj u Zagrebu, možda ćemo po principu reciprociteta tražiti da Severinin sin živi u Srbiji i da se, štaviše, venča u Generalštabu.