Kopernikanski obrtnik #Retrovizor

Ko kaže da je Srbija policijska država!? Da pod providnim i sarkastičnim izgovorima zatvara nedužne ljude, da pritvorenike zlostavlja, stenicama, batinanjem, neizvesnošću, pretnjama, da ih zadržava preko svake zakonske i hrišćanske mere! Evo pušten je čak i glavešina beogradske policije, pre mesec dana opisan kao posrednik u mirbožanju kriminalaca, optužen da je ne samo prećutao ubistvo koje se dogodilo za njegovim stolom, nego da je raspremao po restoranu i da nije nikome prijavio ono što se na slobodarskom Senjaku desilo, da bi ubrzo potom počela malo je reći rašomonijada: jeste bio tamo, ali je bio u toaletu kad su se zaorili kobni pucnji, jeste bio, ali je otišao pre pucnjave, koja uostalom nije se znalo je li urodila ubistvom ili pukim ranjavanjem, jer je ranjeni građanin odmah nestanut, da bi nakon nedelju ili deset dana bilo nađeno čarobno bure… – ostalo je istorija. 

Krvavi obračun u društvancetu odmetnutom od zakona biće rasvetljen čim budu prikupljeni neophodni dokazi, premda su i ovi mahom nestanuti, baš kao što je bio nestanut i ranjeni kafanski gost, ali naša policija, koja uz Slepu materu, Vojsku i Ćacilend, uživa poverenje najvećeg broja ispitanika, obelodaniće mračni događaj, tužilaštvo i sud će reći svoje, i građanstvo će ponovo moći mirno i porodično u lokal čiji se gazda razume u vina, to smo čuli od našeg gazde koji slovi za velikog vinoljupca i najvećeg somelijea kojeg je Srbija ikad dala, silesija slavnih vinopija iz prošla dva veka, nije baš zbog te svoje slabosti naspram vina marila uvek za njegovu kakvoću, bile su im važnije količina i ima li veresije kod krčmara, e, najveći poznavalac vina – koji je malvaziji podviknuo: znai svoe mesto! – i najslavniji uživalac u vinu, ravan Hafizu, samo što naš vlasnik ne piše pesme, dao je, kažem, odmah posle zločina vrlo pohvalnu recenziju gostioničaru i začudio se kako je potonji, kraj tolike stručnosti i istančanosti glede vina, zapatio goste koji pucaju jedni u druge, i to u priustvu policijskog velikana i velikaša Milića, koji je bio lični savetnik cara, i to savetnik za – šta!? Za organizovani kriminal, to je bilo naučno i stručno polje rada Veselinovo, e, onda svaka čast i Organizovanima, ako su namamili čestitog i prostodušnog načelnika, carskog veštaka baš za njih, i upetljali ga u svoje spletke, intrige, zamke, podvale i pucnjavu sa bogme itekako smrtnim ishodom! 

Boravkom u pritvoru platio je Milić svoju nesmotrenost, do koje je i došlo jer je sve radio čista srca, sad je pušten, a hoće li poći stopama Miškovića, hoće li od države tražiti i dobiti basnoslovnu odštetu, bumo videli, bu videl onaj ko poživi i ko preživi izbornu svetkovinu, pa onda izložbu nad izložbama zvanu EXPO, gde će pesmu nad pesmama otpevati Aca Lukas, Karleuša, Đorđe David i Bekuta, kao neka pozna ABBA, a možda će nemio senjački događaj ostati zauvek mutan u svojoj krvavoj zbrkanosti: Srbija je velika tajna. 

Takozvanog Vučevića jedva i pamtim pre nego što se proslavio maestralnim tužbama protiv svog sopstvenog božanstva, tobože je tužio Vučića, da bi slavni sud sve optužbe sa gnušanjem odbacio i da bi tuženome dao bumašku o aspolutnoj nevinosti, ne samo u minulom razdoblju nego i u budućim decenijama njegovog samovlašća, e, dovitljivi pravnik sada krivicu za nasilje – koje je urodio njegovom ostavkom – prebacuje na žrtvu: studentkinja se praktično samopretukla, u novosadskom polumraku evo šta se zbilo: naprednjački skojevci jesu vijali studenktinju, da joj pokažu kako se vole partijske prostorije, ali se vijana razgoropadila, evo uostalom Vučevićevog naopakog, retroaktivnog proročanstva, postao je naknadno vidovit: krupna je, jaka, tukla se, pala je, pala je od siline zamaha namenjenog miroljubivim naprednjacima, udarila je glavu, Vučević ne veruje da je baš slomila vilicu, jer je nekoliko dana kasnije govorila, snimljena je verovatno i kako žvaće u restoranu brze hrane, vrsni pravnik postao je istaknuti kopernikanac, kopernikanski takoreći obrtnik, jer stvari postavlja maestralno naopako, naglavačke, posuvraćuje ono što je očigledno i nudi naopakost kao belodanu istinu.

Najnoviji viraž vrhovnika SNS-a je, po moemu, nadahnut  vladarovim naumom da za pucanj iz zvučnog topa osudi stotine žrtvava, očevidaca i građana koji su po službenoj dužnosti ili rukovođeni vlastitom savešću, govorili o zvučnom topu: popu pop, bobu bob, topu top! 

Ostalo je premalo mesta za rubriku „gde su, šta rade?“, pa šta bi radili Trampino i Infantino, ćaskaju o fudbalu, zar nije dovoljno što je američki igrač, kao svoj na svome, oteran sa igrališta pre kraja utakmice sa Bosnom, zar da ne igra ni na narednoj, Infantino nije imao srca da iskulira, kako se sad valjda još uvek kaže, ovaj domaćinski vapaj: ja se nikad ne mešam u rad disciplinske komisije, ali mogu sugerisati da automatsku kaznu (neigranje na prvoj narednoj utakmici) disciplinska komisija samostalno, nenagovarana od ma koga, preinači u uslovnu, ako nosilac crvenog kartona bude još nekoga faulirao u narednih godinu dana, preskočiće bogme prvi naredni meč… 

Nakon ovog čavrljanja na potezu je bio bucmasti Poketino, selektor Trampinovog tima, mogao je on da ne  uvrsti prestupnika u tim protiv Belgije, ali možda i nije mogao, pa mi je bio preostao sam igrač, taj će treneru reći: „Ne mogu da igram kad sam kažnjen, sramota me“, ali Balogun je bodro istrčao na zeleni tepih; kad su Belgijanci dali prvi gol, pomislio sam: „Pa zar Tramp ne može ovo da poništi!?“ 

Možda je to prošlo kroz glavu i Belgijancima pa su dali još tri gola: just in case!