Kako sam pobedio obojene sankcije #Retrovizor

Predsednik Republike uputio je saučešće povodom preminuća generala osuđenog za ratni zločin, depešu je poslao ožalošćenima, porodici, ali i svima koji su generala poznavali i poštovali, jeste znači šef države otelotvorenje jedinstva, a pripisuje mu se da je izvor, jamac i korisnik razdora kakvog se ne sećaju ni najstariji Sorabi.

Ovaj hrišćanski, vladarski i kolegijalni gest (pripadahu istoj miloševićevskoj mašineriji) za svaku je hvalu, ali šta je sa danima žalosti?! Nije li svakom građaninu po kojeg leti vladin avion – da ga iz dušmanske apsane, ili iz tamničke ambulante, doveze na našu VMA – zajamčena trodnevna žalost kao i grobno mestu u Aleji zaslužnih velikana i heroja? Morala bi vlada umalo ne rekoh generala Macuta, doktorela Macuta, doneti Uredbu o generalu Pavkoviću, ako, što je greh i sramota, nemamo opšti pravni akt: Zakon o podvozu, štovanju, žaljenju i sahranjivanju ratnih zločinaca! Ako se o tu svetinju država ogreši, a još nije kasno da se prene i proglasi žalost, da li će sadašnji i budući generali radosno hitati da izvrše sve što vladalac naumi i sve što im naloži?

&

Ivica Dačić prevazišao je sebe: o novosadskoj tragediji rekao je upravo ono što njegov još uvek poslodavac i još uvek saveznik jedino želi da čuje: ne može se unapred isključiti mogućnost, sabotaže, terorizma ili diverzije! Bravo, najbolji studentu u analima FPN-a, buket koji si ti nama predočio lepši je od onog koji je primila Ursula, daješ nam velikodušno da biramo šta nam je drago, tri što bi se sad reklo opcije, nudiš sve osim belodane istine da je organizovana državno-kriminalna grupa bezočnom i bezobalnom korupcijom, varanjem, potkradanjem, burazerstvom i neznanjem dovela do tragičnog ishoda! Ministar policije sluša, prepričava ili izmišlja laži, kako to nedavno rekoh jezikom istoričara, od Miloševićevog uspona pa biće sve do njegovog vlastitog pada i pada njegovog poslednjeg gospodara, vratio me je na tren u zlatno doba šibicara:“Ova nije, ova nije…“

Nisu li sabotaža i diverzija jedno te isto, nije li terorizam najviši stadijum saboterluka i diverzanstva? Vajni popečitelj nam veli da tri pred nama staze stoje, policiji, savesnoj kako je Bog stvorio, biće potrebne godine i godine da bude načisto koji je oblik nasilja u pitanju, ali u srcu ove drske i potcenjivačke poruke je da niko iz državnog vrha, niko od njegovih camaradas i njegovih saučesnika u tridesetogošnjem štetočinjenju nema ništa sa padom nastrešnice, oduševljava me i ono „unapred“, ne može se unapred isključiti, o kakvom unapredu bulazniš, preplaćeni i precenjeni državni činovniče! Pa sad će biti godinu dana od tragičnog novosadskog podneva, trebalo vam je jedanaest meseci da se dosetite kako da doskočite istini, jedanaest meseci vam je bilo potrebno da optužite pojedinca snimljenog kako – zapanjujuća stvar! – hoda gledajući u svoj mobilni, i tu dosetku godine objavljuje pompezno naš vlasnik u prepompezno najavljenoj ispovesti pod radnim naslovom „Plači, Sveti Augustine!“; vladar i njegovi vazali nadaju se da će opet biti šampioni odugovlačenja i odgađanja svega što im ne prija: dok se sad podrobno ispita Bačulov, dok Federalnaia sluzhba bezopasnosti bude rasklopila i pročešljala temeljno njegov telefon, pa dok osumnjičeni bude podvrgnut detektoru laži, gde će ispitivač biti dečak-pesnik-mačevalac Nebojša Bakarec, pa dok ta poligrafska građa dospe u ruke vrhovnog bića koje naravno znaće najbolje šta se naučnim i forenzičkim dokazima može – imamo da se načekamo.

Vlasnik-vseznaika danonoćno piše „Kako sam pobedio obojene sankcije“, obojena revolucija je na listi čekanja, kao što je na čekanju i diploma Trenerske akademije, bili smo do tančina upućeni u proces vladaočevog samopodmlađivanja, kad se vratio u brucoško doba, ali smo već dugo isključeni iz njegovog trenerskog usavršavanja, trenira na nama ono što mora, i dalekim se i njemu i nama čini dan kad će kao statističar početi da radi na ugovor u kompaniji koju će njegova kći osnovati: statistika je majka svih nauka, smatra ovaj zavisnik od istraživanja javnog mnjenja, još rubrika „gde su, šta rade“, premda ne znam ni gde su ni ko su oni koji su opljačkali Luvr, imali smo davnym davno fim, baš u Francuskoj (čiji prethodni predsednik upravo odlazi u zatvor, što sigurno nije prijatno drugim isto predsednicima), „Poliveni polivač“, gde onaj ko zaliva cveće i sam bude poprskan iz istog gumenog creva, sada, ako su kamere išta snimile, imamo opet dokumentarac „Opljačkani pljačkaši“, dobro, nije Luvr lično te silne dijamante opljačkao, ali zarađuje na onome što su državni velikodostojnici napljačkali svaki za svog vakta, niko tijekom nedavnog pljačkaluka nije povređen, ni od mojih, ni od zaposlenih, ni od cenj, posetilaca, što pozdravljam, a to što se smatra kulturnim i istorijskim blagom zapravo je sramota koja je razmetljivo, javno i komercijalno pokazivana milionima lakovernika, ljubiteljima lepog, skupog, nedostižnog i zapravo nepotrebnog. Šta je pljačka banke, naspram njenog osnivanja, piše Breht, i šta je pljačka Luvra naspram pljački odakle potiču slavni eksponati!

Ali kad uhvatim sebe kako povlađujem razbojnicima, hajdučiji, pomislim da možda ne zaslužuju divljenje: to je jednokratna akcija, daj ti smisli pljačku koja će trajati decenijama, daj ti pljačkaj žive ljude, na njihove oči, i naočigled lokalnog pravosuđa, pljačkaj tako da te opljačkani vole, da te kuju u zvezde, da ti kliču i da se pitaju kako ćeš tu svoju umetnost još da unaprediš i dovrhuniš, kao što su nekad stari ljudi govorili „da još unuka ispratim u JNA, pa nek me Bog uzme“, tako mi sad govorimo „samo da nam je da poživimo do EKSPO-a, da vidimo šta je natčovek sve smislio i gde su, kako novinari lepo pitaju, granice ljudskih mogućnosti!“