Jesenja sonata #Retrovizor

Retko je koje umetničko delo izazvalo toliko interesovanja kao mural u Njegoševoj, policajci u civilu su predali dve građanke policajcima u uniformi radi transporta do ulice Božidara Adžije (patrola i privedenice su mogli da odu i peške, ali vožnja maricom je svečanija): nezadovoljne što osuđeni ratni zločinac sa fasade danonoćno salutira prolaznicima, dve građanke su mural gađale friškim jajima, ali samo što su prvi projektili poleteli ka zlosrećnoj fasadi nadomak “Lovca”, dvojica policajaca u civilu obrušila su se na prestupnice.

Nisu im razmetljivo niti preteći mahali policijskim legitimacijama i značkama, nego su, ne predstavivši se, ćutke, prionuli da izvrše zadatak, zaista, zar nije prijatno živeti u državi gde neupadljivi policajci motre da na ulici bude sve kako Bog zapoveda, a ako se i pojavi neko kome božanski poredak nije po volji, anđeli koji imaju podignute crne kapuljače predaju ga legionarima koji su takođe u stanju stalne povišene mirnodopske gotovosti.

Policija je zapravo samo pazila da ne udari Srbin na Srbina, kao što Boginja pravde ima povez preko očiju, tako su policajci slepi za razloge koji nekoga navode da kupi i baci jaja; ne zanima ih ni zbog čega su ovi drugi kojih istinabog uvek ima oko svetilišta, naoborot, toliko privrženi uličnom freskoslikarstvu; njima je bilo važno jedino da se izbegnu modrice, podlivi, krvarenje i povrede kostiju glave. Ali ako su policajci službeno ravnodušni prema nepomirljivim stavovima dve grupe građana, ministar policije nije ravnodušan, veli da je reč o podloj i zloj nameri, štaviše, uskoro će lično posetiti lice mesta gde položiće cvetić, otmeno, ne buket ili venac, nego jedan jedini zanovetak. Državin velikodostojnik, koga smo davnym davno upoznali kao dugokosog levičara, ukazao se u Njegoševoj kao zakasnelo ili ostarelo dete cveća, koje je poručilo obema nakostrešenim stranama da se okrenu hortikulturi, a ne škrgutanju zubima, jajima ili kreču.

Predsednica Vlade kao da je prevazišla i privredu i zarazu, posvetila je ostatak života, koji nadam se da će biti dug, bezbednosti svoga šefa, neumorno ukazuje koliko je puta Štićeni gledao smrti u oči, najviše se zagledao i takoreći zablenuo dok je svečano otvarao spomenik Prevelikom Županu, premijerka zna da je atentat za dlaku izbegnut, policija i sud nemaju nikog osumnjičenog za taj nehrišćanski i protivzakoniti poduhvat (možda i imaju, samo hoće da nesuđene atentatore neprijatno iznenade kad kucne čas), nadam se da je premijerka svoje enormno znanje o atenatorskim naumima i planovima predočila policiji i tužilaštvu, ali toliko je brižna i savesna, posvećena, da bih joj ja umesto da rukovodi vladom poverio da se stara jedino o bezbednosti svog ličnog božanstva; predsednica Vlade posebno je ranjiva kad neko (čitaj: tajkunski mediji, šta god to bilo) spomene predsednikovog sina, koji će biti nazivan detetom do svoje osamdesete godine, dečak je Kapetanu Draganu uručio skroman dar rodoljuba i navijača: kao što su hrišćani ujedinjeni u Hristu, tako su delije i grobari ujedinjeni u Kapetan Draganu, a milodar je imao čast da uruči mališan D.V., trideset hiljada evra, ključeve od stana i ključeve od automobila, tako se ponovio prizor u kome pionir-odlikaš predaje cveće Maršalu Titu, pre nego što će mu član Saveza omladine predati Štafetu; večito maloletni D.V. (čiju detinju, ali jedinstvenu, briljantnu reč i misao citira ministar zdravlja: “Kao što kaže moj drug D., predaja nije opcija!”) obožava sport, pa su ga dobre Kobre vozile na utakmicu, u službenim kolima imaju sedište za decu, gde je štićeno lišce sedelo sa pojasom propisno zakopčanim preko ramena i na stomaku, ovaj detinji izlet zlouprebili su, naravno, oni koji Srbiji i predsedniku Vučiću (što je jedno te isto!) ne žele dobro, odlazak poletarca na utakmicu predstavili su kao postupak rasipnički, raskalašan i takoreći neustavan, pa je oprosti mi pape morao da da ispravku: dete nije voženo leksusom, nego škodom, što je izazvalo divljenje u Srbiji, Republici Srpskoj, i u međunarodnoj zajednici – čovek toliko moćan, a koji dete podiže u skromnosti i skrušenosti; mogao je sinčića da pošalje helikopterom, što bi mališana oraspoložilo možda i više nego sportski davež na stadionu, a dete je otputovano i vraćeno škodom, automobilom koji kao što se zna vozi svaka šuša!

Da, moj vlasnik i gospodar otišao je odvažno na svetski skup o zaštiti čovekove takozvane sredine, mislio sam da će ga specijalci UN tamo smesta okružiti, kao što su tajni agenti sa kapuljačama zgrabili Aidu i Jelenu, jer je Beograd najzagađenija prestonica današnjice, zaista, imperator kao da se rukovodi rimljanskom maksimom “zagadi, pa vladaj!”, ali bi vrsni poznavalac prava, prvenstvo prava pojedinca na ničim kontrolisano svevlašće, zahtevao da ga iz tih stopa prikopčaju na detektor laži, koji mu je uvek spakovan pored nesesera, i dok bi premudri Mona smišljao pitanja za testiranje, osumnjičeni za nemar u zaštiti okoline dao bi objedinjenu izjavu za RTS, Happy i Pink: “Smatrate moju zemlju najzagađenijom, a ne znate kakva će tek biti kad se u njoj odomaći najveća ekološka kompanija današnjice, Rio Tinto, znam da vas sve žulja što se ova dobročineća neprofitna organizacija opredelila za Srbiju, zemlju budućih bistrih potoka, reka, jezera, bunara, bara, šarampova, rečnih rukavaca, podzemnih voda i kišnice.”

Daleko od rodne grude sustigle su ga vesti o sukobu na likovnoj desnici, o nemilim scenama iz Njegoševe, rekao je, otprilike, da u su u njegovoj zajamčene sve slobode, uključujući i slobodu krečenja, samovoljnici čine šta god im naspe: da je policija čuvala mural, skrnaviteljima ne bi uspelo da mu se približe, a kamoli da bace jaja na nj, potom je naveo primere neprekrečenih i neminiranih spomenika grešnicima u drugim, mnogo naravno izopačenijim zemljama; učinilo mi se da ipak žali što se sa freskom generala postupa tako nedostojno, sutra će neko šrafcigerom nasrnuti na Svetog Batu, koji je u živopisan crkvi, ne znam sad da li na ikoni, ili na fresci, ovo ja kažem, ali, nemojte se sneveseliti, dragi predsedniče, učinili ste za mnostradalni srpski rod šta ste mogli, i kad vam se moglo, lepili ste svojim rukama, koje danas skrstite kao da ste bogomoljac stoleća, ime Ratka Mladića preko imena Zorana Đinđića, čime ste nagovestili da doslovno shvatate aforizam A. Čotrića: “Daćemo mi vama demokratiju!”