Iz dnevnika specijalca #Retrovizor

Počeo sam da trčim svakog jutra, dok ću u teretani početi da vežbam tek desetog marta, već je izgledalo da nemam ništa da očekujem, ništa dobro, kad je predsednik obznanio viziju o pet hiljada specijalaca, odmah sam video sebe kako nakon uspešne obuke ispred Skupštine bacam i ja fantomku uvis dok mi umalo ne rekoh svetina kliče, uveren sam da ću proći sve testove, staložen sam, imam samokontrolu, rasuđujem i bolje nego u mlađim danima, motoriku sam sačuvao, produžena mi je na još pet godina vozačka dozvola, prvog jutra sam sto metara pretrčao za devetnaest sekundi, osam dana kasnije rezultat je bio 17,2 sec, na testiranju za specijalca nadam se najboljem, osmoljetku sam završio sa odlikom, dalje školovanje neću ni pominjati da me ne odbiju kao nekog ko je preučio, ne verujem ni da bi to što sam u penziji bilo sukob interesa, uostalom, čim bih počeo da primam platu specijalca, naknadu za odvojeni život, nadnicu za strah, dnevnice za boravak na terenu, odrekao bih se cele penzije, bio bih srećan da novac koji sam pre mog specijalstva zaradio ode u Nacionalni stadion, u premeštanje zoološkog vrta, u kasu ZSO i u druge uzvišene svrhe.

Konkurs ne govori ništa o uzrastu specijalaca, bio sam u JNA 1979. godine (u Požarevcu, kad i Zdravko Čolić, koji drži koncerte i duže od onih iz vojničkih dana), ne znam koliko će moje veštine i znanje telegrafiste u artiljeriji biti od koristi u mom novom životu i u novom VES-u, ali otvoren sam da učim nove policijske i vojne veštine. Najradije vidim sebe kako dužim pet dronova samoubica, moja prva eskadrila, oduševio sam se kad je komandant na Sajmu rekao da ćemo u roku od 48 sati, hej, nije krio šta smera i rekao je u sat dokad to mora biti završeno, kupiti dronove-samoubice, nisam još video nijedan, mal ne rekoh nijednog, nisam prisustvovao pokaznom zanimanju, a već sam se emotivno vezao za ovo oruđe, kupuj, predsedniče, uteruj strah u kosti onima koji Srbiji ne žele dobro, dron-samoubica je za predstojeće ratove ono što je respirator bio u borbi protiv korone, voleo bih da otkupimo celu proizvodnju te fabrike u kojoj komandanta izuzetno cene i daće mu samoubice na popust, možda i na poček, pa ako se ispostavi da imamo previše dronova-samoubica poklonićemo neke vojskama država koje nisu priznale Kosovo, u međuvremenu će domaća proizvodnja uzeti maha, možda ću baš ja prvim srpskim dronom-kamikazom uništiti nepijateljsku živu silu, njegovu bazu ili tajni obaveštajni centar, uostalom, ima ko misli.

&

Danima i noćima pogrešni ljudi, naoružani pogrešnim argumentima i iz pogrešnih pobuda, napadaju pojedinca koji je sa svoje strane isto pogrešan, ili još pogrešniji, i sve ovo što o nedanju Kosova brbljaju manje uspešni pretendenti na vlast pogrešno je: zar osim Kosova nema pod kapom nebeskom ničeg što bi iziskivalo da se država na razborit način umeša i pomogne milionima osiromašenih i reketiranih građana, nemoćnih da se hrane, greju, leče…?

Ne zna se ko više voli Kosovo, ovi koji se zaklinju da ga nikad neće dati (a od kojih Sveta zemlja nije ni tražena!), ili osamljeni delija protiv kojeg su se svi političari digli na noge, da ne kažem baš na ustanak, jer im se javlja da će Pogrešni Pojedinac potpisati veleizdajnički akt. Nije li pogrešno čoveka koji je očigledno pogrešio toliko puta, u toliko oblasti, na toliko nivoa, nije li pogrešno okomiti se na njega samo zbog jednog njegovog postupka? Optužiti Pogrešnog Pojedinca samo – i samo njega – za gubitak nečega što se gubi decenijama i što je uveliko izgubljeno, zar nije nepravedno, pa i nisko? I zar ne znači to – što je još strašnije! – oprostiti mu sve drugo što je samovoljno, istrajno štetočinski i nadmeno činio?

Drže li desničarske udruge i takozvana opozicija da će i na dugo odlaganom, ali možda neizbežnom krahu u zavetnom nedanju Kosova uspeti da poprave svoj klimavi, sumnjivi i nezasluženi položaj u društvu tj. u podeli plena? Eto, dragi birači, mili naši penzioneri, mladeži serbska, rodoljubi naši pokunjeni i osramoćeni, videli ste ko je izdao Kosovo, glasajte za nas koji smo se drali kao bezumnici da ga nikad nećemo dati, premda, sada, kada nema Kosova, nemamo nikakvu ideju kako da vaš život, koji priznaćete i sami nije svetinja, bar malo dovedemo u red, jer nismo o vašoj svakodnevici nikad ljudski ni razmislili?

Ili su, naprotiv, iskreni, krajnje nerazboriti u opijenosti mitom o Kosovu?

Može li kolektivna svest, koja je uvek bila ispod razine svesti prosečnog pojedinca, da se dodatno izvitoperi i takoreći unazadi, ili je uvek ista? Naslućuju nedavaoci Kosova, kao kroz maglu, da se svet za poslednjih nekoliko vekova pomalo i izmenio, ali smatraju pitanjem časti da tu nestalnost istrajno prenebregavaju: za koga dakle navijati, za deliju koji se hamletovski koleba li koleba (ili barem glumi tešku unutrašnju dramu), ili za ove nepokolebljivce koji dosadiše i Bogu svojim naricaljkama i zavetima, svojim salonskim peticijama i metaforama o najskupljoj srpskoj reči, “Kosovo je glava Lazarova” i drugim poetskim dosetkama?

Deliji za ljubav uhapšena su dva naijstaknutija besednika na protestu, jednim potezom vraćen je verbalni delikt i bilo bi učtivo založiti se za njihovo oslobađanje, zaista ne bi trebalo da su u pritvoru, a opet, ovi koji blebeću jedno isto, a to su bezmalo svi političari (Dačić naravski mudro ćuti dok srpski jastrebovi kruže iznad vuka samotnjaka), svi su ako ne za popravni dom, ono za dopunsku nastavu.