Ispovest Pantokratora #Retrovizor

Ukazao sam nedavno na viraž vladarov, gde nabraja sve besmislice, sve neleposti zbog kojih je optuživan da bi listu dovrhunio, trijumfalno i sa predumišljajem, gorkom frazom “pa sve do Jovanjice!”: drži se kao da je Jovanjica zvanično i uveliko rasvetljena, da je prečista u svojoj zakonskoj i etičkoj besprekornosti, kad kaže “pa sve do Jovanjice” svi smo dužni postaviti se kao da je sama optužba za gajenje opijata sudski ismejana i žigosana kao nepravedna i nedostojna, kao da je Jovanjica neka Drajfusova afera, gde se uveliko zna istina i snimaju se filmovi o zabludama, zaverama, podlostima, nameštaljkama, a glavni junaci su, gle, posve nedužni…

Sad nas je počastio novim paralogizmom: „Dakle ja, negativno rođen, kriminalac, otac kriminalca, brat kriminalca, zlikovac i zločinac, fašista, radikalski ćosavi, nepomenik, dokaz da je čovek nastao od majmuna ali da majmun nikada nije postao čovek, ja. Ja sam taj, a kompletni idioti su oni koji me nisu poslušali pa je trebalo da sve to sruše usred bela dana i da mene pozovu da upravljam tim bagerima i buldožerima, da to srušim u po bela dana i da izgradimo ovako najlepši mogući grad u gradu koji je ponos čitave nacije, u kome mnoge od vas se iznenadim kad vas vidim gde uživate u lepotama grada”.

Ne pratim žitije predsednikovo onako pomno kako predsednik zacelo zaslužuje, ali dosta toga po služb. dužnosti ipak čitam, ponekad čak i slušam, i gledam, i gotovo ništa od pobrojanog nije doprlo do mojih ušiju i očiju, a dosta toga i ne razumem: “negativno rođen”, to čitam prvi put u sad već ne tako ni kratkom mom životu, “radikalski ćosavi” – nikad čuo, mudroliju o ireverzibilnosti evolucije nisam nikad čuo povezanu sa vladarom, a opet, ponešto sam čuo, a vladar je to mudro zaobišao: o našem vlasniku govorilo se kao o nekome ko je simpatizer, možda i zaštitnik lica osumnjičenih za kršenje zakona: o konopljaru godine, možda i veka, održao je vladalac hrišćansko slovo kakvo možda ni plantažerov advokat ne bi sročio: čovek nije nikoga ubio, nije mu pronađeno pet tona opijata, nego samo jedna tona, ili samo pola tone…

&

Možda ne moram i ja da rasvetljavam zašto je našem vlasniku potrebno sedam godina da bi progovorio o kompletnom idiotluku u Savamali, ali našto i suzdržavat se: bilo mu je, kao faraonu čiji je san Josif ispravno protumačio, potrebno sedam debelih godina da ojača onoliko koliko niko u povesti Srbije i Srbadije nije ojačao, da bi nam pre nekoliko dana svima poručio: “Ne možete mi ništa, niko mi ne može ništa!”

Što je, k sozhaleniu moemu, istina.

Najpre je krivicu svalio na kompletne idiote, kojima niko nikad nije ušao u trag, niti ih je tražio, ili ih je tražio pazeći da ih slučajno ne razotkrije, potom je prstom ukazao vladar na gradsku upravu, kojoj takođe dlaka s glave nije falila, ako može za kolekt. organ tako da se kaže, na kraju je odlučio da se isprsi i da uzvikne kao da je rodoljub pred okupatorskih streljačkim vodom: “Ja sam to naredio! Smrt Savamali, živeo Beograd na vodi!”.

To samodršcu nije dovoljno, nego gleda koji bi još pozitivni propis mogao da baci pod noge tj. pod gusenice bagera: jedino mu je, kaže, žao što nije sam seo u bager i što nije lično, za vedla, naočigled vlasnika i prolaznika, sravnio mrsku Savamalu sa zemljicom čarnom? Pa zar svetli car ima dozvolu da vozi bager? Zar za to nije potrebna obuka, ispit i licenca!? Moć mu je tolika da može za dva minuta preuzeti KK “Partizan” od Željka Obradovića, a ipak je punonadežno i razmetljivo pošao bio u trenersku školu, a ovamo žali što nije seo u bager i što nije rušio kuće. Jeste bio preuzeo vlast i komande u kokpitu krcatog putničkog aviona, ali to je bilo samo u predizbornom filmu, ovo u Savamali nije bila sedma umetnost, nego je reč o pravim bagerima – hoćemo li jednog lepog dana čuti i kako je caru žao što nije vozio partijski bager kojim su rasterivani demonstranti u Šapcu?

Nabrajanje pogrdnih nadimaka, kleveta, uvreda i pretrpljenog duševnog bola samo je uvod u naglu, premda zakasnelu istinu o samovoljnom rušenju Savamale: moja istina o Savamali je protivotrov i protivteža svim lažima čija sam meta i žrtva ja bio!

Držim da je gradski orbanista podigao lestvicu samoljublja, da se izrazim i ja malo kao sportski komentator, dosad je nastupao kao neko ko najbrže i najtačnije prepoznaje istinu, pa onda kao katastarski vlasnik istine i kao rodno mesto istine, sada kao da je rekao: “Istina – to sam ja! Ja sam demijurg Srpskog sveta!”

Naslovna fotografija: FoNet/MOD