Greška kao sudbina #Retrovizor

Ili ja gorko i istrajno grešim – što mi je dakako prva pomisao – ili moj vlasnik greši skoro svaki put kad nešto kaže ili učini? Nemoguće je da neko stalno i u svemu greši, kao što je nemoguće da savršeni lažov nikad ne kaže nijednu stvar koja bi bila istinita, to stoji, ali dobri i iskusni lažovi čak vole istinu i prave od svojih lagarija i od istine čudotvorne mešavine koje mogu prodati i osobama pronicljivijim nego što su oni sami tj. lažovi…

Grešaka u razmišljaju i govoru vladara ima toliko da ih je nabrojati svaku ponaosob nemoguće, čak i kad bi se naučnoistraživački tim usredotočio samo na ono što vladar izusti za nedelju dana, s druge strane, ili upravo zato, toliko obilje pogrešaka iziskuje klasifikaciju kako bi se onaj ko mora da ih sluša, a moramo svi, koliko-toliko opasuljio.

Zar nam se ne bi isplatilo da plaćamo nekolicinu savetnika? Za sam jezik (iako je vladalac samouki poliglota bez premca), za logiku, etiku, za trpeljivost, za samopouzdanje, za milosrđe etc.

&

Najbolji student Pravnog fakulteta govori o počiniocu krivičnog dela kao o monstrumu, zlikovcu… Jesu li to kategorije koje priliče državniku ili pravniku? Pa ja koji sam kod Pravnog samo hvatao tramvaj za Voždovac, gde je moj fakultet, znadem reči kao što su “počinilac”, “osumnjičeni”, a odlikaš i Vođa, koji bi morao voditi računa o tome kako da se nasilje izbegne, ili kako da se predupredi, raspiruje među stanovništvom bes i oštri se da nasilniku pokaže ko raspolaže silom bez premca; slušaoci bi se mogli osetiti i krivim što nisu kao u vesternu sami uzeli pravdu u svoje ruke i što počinioca nisu obesili o najbliže drvo.

U nasilju ima uvek nečeg nakaradnog, nakaznog, zlikovačkog, čudovišnog, ovi se pridevi daju lako preobraziti u imenice, ili su se iz imenica ispilili, ali to su reči koje bih da sam kojim slučajem ja zadužen za vladaočevo vladanje precrtao crvenom hemijskom.

Počinioca zločina u školi, ali i drugog građanina, koji je nasumice ili promišljeno ubijao po Šumadiji, vladar je pukim jezičkim viražom izopštio iz ljudskog roda, iz vrste zvane homo sapiens, što će reći da ih obojicu nerado prepušta pravosuđu i našem kaznenom sistemu, javno žali što na raspolaganju nemamo surovije i efikasnije mere.

Ja bio i zaboravio da smo vratili našu ljubimicu, doživotnu robiju, najbližu rođaku smrtne kazne, kad, čujem predsednika Republike kako govori da taj zlikovac iz zatvora neće izići nikad, mislio sam da je četrdeset godina robije kod nas najstroža kazna, mea culpa, ali ako i imamo doživotnu robiju kao moguću kaznu, zar presuda inokosnog samoproglašenog sudije ne čini izlišnim buduće suđenje i zar nije sudiji, ili poroti, veću, već naredio kako da presude?

To je, međutim, vladaru – ne primivšem dodatnu poduku iz logike i etike – malo, pa je pred nama bolano jauknuo što nemamo smrtnu kaznu, nekada je i sam bio protiv smrtne kazne, ali se sada kaje i žali onako kako samo vladar valjda ume da žali i oplakuje, ali ni to nije sve: ne samo što je pokušao da jednim čarobnim potezom oživi smrtnu kaznu, nego je u danima istinske ožalošćenosti stanovništva ponudio kolosalno lošu šalu, skeč najnižeg ranga, Svemogući je, navodno, zavapio da se smrtna kazna vrati, ali je naleteo na ispruženu pesnicu predsednice Vlade koja mu je rekla (pesnica, Šefu!): “Kazni se! Ovo da se više nije čulo, dok je Ani na ramenu glave, i dok Ana Srbadijom vlada!” Sučeljen sa odlučnom, dosad zapanjujuće submisivnom vazalkom, iza koje su se, gle, sa rukama na pozlaćenim drškama mačeva, namrgođene, ćutke, isprsile najveće velmože serbske koje su joj su zaklele na doživotnu vernost i poslušnost, Svetli car je progutao carsku knedlu i odustao od nauma da bude ovekovečen kao neko ko je smrtnoj kazni udahnuo novi život…

A šta se zapravo desilo? Naš najveći i neumorni, neodustajni šoumen ponudio nam je obrazac iz kriminalističkih filmova, usred tragedije posegao je za policijskom ispitivačkom tehnikom, gde nastupaju dobar i loš policajac, sebe je ponudio kao lošeg policajca, onoga ko bi privedenoga najradije tukao i zlostavljao, Anušku je ponudio kao dobru policajku, koja štuje slovo zakona i koja mudro i predostrožno vodi računa kako bi u Evropi gledali na naš povratak varvarstvu, ali, gle, to je samo prividno, Svetli je, zaključivši da stanovništvo žudi za krvnom osvetom, sebe sa predumišljajem prikazao kao jednog od nas, i hteo je smesta da izađe u susret svima koji čeznu za brzopostižnim javnim pogubljenjima, s druge strane, samoprikazao se kao smerni sluga naroda i štovalac Ustava, kao moćnik svestan da Vladi ipak pripada više vlasti nego njemu, pa se povukao bez borbe, iako bi i taj rat protiv Republičkog izvršnog veća, zacelo dobio, Srbija bi za smrtnu kaznu bila sigurna kuća, jer u Srbiji uvek biva onako kako želi njen vlasnik!

Usred istinske i proklamovane žalosti morali smo da čujemo vic o pravu veta koje je premijerka iznenada otkrila i odlučno ga primenila, sasekavši u korenu inače krasan zamysel predsednika Republike, što će reći da je našem vlasniku potrebna i savetnica koja bi brinula o pitanjima dobrog ukusa.

Naslovna fotografija: Fonet