Dvanaestoro nežigosanih #Retrovizor

U nemogućnosti da joj se neposredno obratim, pozdravljam preko ovog sredstva pozdravljanja profesorku Jelenu Kleut, jednu od novijih žrtava osvetničke države; voleo bih da ovaj pozdrav vide i dvanaestoro od mene žigosanih premda nepoznatih mi profesora ili dekana koji se behu suzdržali od glasanja, nisu ćaci, al nisu ni đaci kakvi bi morali biti, dvanaestoro staloženih, ćutljivih trudbenika novosadske univerze upropastilo je ne samo dan koleginici, koja je zacelo zaslužila da je unaprede u redovnu profesorku, i koja je trebalo da slavi, nego su je praktično lišili posla: oteraće je sa fakulteta, ako se ne desi neko čudo.

Osveta profesorki Kleut ovako izgleda aritmetički: šestoro glasača bilo je za profesorku, dvoje se bogme usprotivilo (što će im u SNS dosijeima biti plus), dok se dvanaestoro mudraca i bogobojažljivaca otmeno suzdržalo i nije reklo ni dža ni bu: po moemu, profesorka je dobila tri puta više glasova „za“, dva zakerala, koja znam i zašto su zakerala, morali bi podviti svoje saboterske repove, a cedulje ovih koji ne znaju šta bi rekli ja bih bacio u kantu za smeće, ali ne, upravo tih dvanaestoro suzdržanih metafora su naše nesrećne zajednice, ovi su bili prisiljeni da na sednici obelodane svoju prirodu, svoju etiku i svoje vladanje, ali imamo milione njihovih istomišljenika, zbog kojih tiranija, premda uzdrmana i nakrivljenija od tornja u Pizi nikako da padne, ni nauznak, ni na leđa, ni na lice.

Pesnika je ubila prejaka reč, mene ubija suzdržanost, dobro, mene, nije važno, ali to je kao kad bi kod komšije, daleko bilo, buknuo požar, a mi ostajemo neutralni: „Nama je važno da nismo mi palikuće, a nismo ni vatrogasci, njih i mi plaćamo, pa neka izvole kad im njihove druge protivpožarne obaveze i intervencije to dozvole!“

Biti saučesnik državin, a država se okrenula osveti, koja još nije krvna, ali je nemilosrdna – zar nije sramota? Osveta i u arhaičnim društvima i kriminalnim udrugama polako izlazi iz mode, a ovde se nje bestidno i otvoreno latila država – koja bi smela i morala da kažnjava samo one koje je policija uhvatila, a koje je sud osudio zbog kršenja zakona: država se sveti podanicima koji drže do morala i zakona – to je kak se u narodu veli i Bogu plakati.

Zbog bilo čega što bi moglo rasplakati Tvorca Svedržitelja morala je, ah, pre koliko meseci ili godina, ustati njegova ispostava u dolini plača, kod nas zvana SPC; potonja se suzdržava više nego senatori na Novosadskom univerzitetu, samo se Njegova Svetost s mene na uštap oglasi nekakvom bedastoćom koja ne ide ni u kola ni u sanke, izgubićemo blagoslov Svetog Save budemo li se i dalje delili, tako nekako, samo kudikamo pobožnije i svečanije, pa hoće li Sveta matera zadržati ičiji blagoslov ako bude bezdušno i bestidno ćutala, ako bude i ubuduće okretala glavu od zuluma koji trpe svi njeni vernici, ali i druga naša braća u Hristu, ili u Alahu, a trpe i neznabošci, što vidim najvećma po sebi!

&

Još rubrika „gde su, šta lažu?“: predsednica Pokrajinske vlade mora da se štrecnula shvativši da skoro tri nedelje nije učinila ništa za Partiju, nije se naravno pitala šta bi Partija mogla da učini za nju, ta Partija je već učinila svoje i prepunila čašu kojom poji svoju privrženicu, Majica nam je diplomirala u klasi Profesora Vojvode, a postdiplomske studije nastavila kod Vrhovnog bića, i zna odlično da svevideće oko, koje jeste u škripcu, ali utoliko još grozničavije motri koliko mu ko od njegovih drži stranu, a ko se pritajio i ko raščišćava i usisava izlaz za evakuaciju… Šta ću, crna ja, mora da je pomislila građanka-predsednica, daj da guknem koju o policijskom orgijanju zbog kojeg će Šef, nadam se izvući uši Dačiću, i onome Kričku, Kričaku, ali svi su i panduri naši, i moram im se naći, sad kad su zabrljali, kao što sam možda, kažem možda, mada ne verujem da jesam, pogrešila hvaleći onoliko Železničku stanicu čiji je deo i nastrešnica, ali zaista me nisu pustili niz vodu, naprotiv, ostala sam u olimpijskom plemenu neuznemiravana bilo kakvom optužbom ili klevetom, a, evo šta ću: „Na snimku koji sam više puta pregledala jasno se vidi kako devojka, žena, baka, ili tinejdžerka, napada i udara policajca pravo u zube i u desni, ali su blokaderi taj deo snimka isekli, pa po njima ispada da je pripadnik MUP-a prvi i maltene bez ikakvog povoda nasrnuo na građanku!“ – Tako je, sa tim ću izaći u javnost, ovo će pomoći i policiji, na koju svaka šuša baca drvlje i kamenje, a biće na dobrobit i meni koja se jesam bila malo ulenjila i nisam za vođu u poslednje vreme činila koliko sam mogla, jer ja sam izuzetno pametna i domišljata samo kad usthnem!

Da! Prvosveštenica Istine nije htela da javnosti predoči snimak u kojoj nedužni policajac dobija od pripadnice lepšeg pola po služb. labrnji: „Najpre, ne bih nikada, ni pod torturom, koja je naravno zabranjena, odala svoj izvor, a uvređena sam i zgranuta što postoje čovekolika stvorenja koja meni, hej, meni – ne veruju!!!“

Još ovo: pitam se ko je odabrao glagol „pristati“ da bi obznanio blagovest: „Rusi pristaju da prodaju svoj deo NIS-a!“ Znam kome se brk smeši kad god ga čuje, ali sam zapanjen da su svi poslenici pisane i slikane reči ponavljali saborno baš tu reč, koja znači – šta?! Da se prisetimo ovog besmrtnog obrasca iz JNA: koja znači – šta!?

Ne kažemo da su Rusi odlučili, da su namerni, da su rešili, ne kaže se ni „Rusi će, kako sami potvrđuju, prodati svoj deo“, ne, nego su Rusi pristali!

Pristaje onaj koji je prisiljen, ili onaj ko je preklinjan da nešto učini, pri čemu mi ne znamo, ili barem ja ne znam, ni ko bi imao srca da Ruse satera u ćošak, ni ko bi se presamtio pred Zaharovom, Lavrovim ili samim Vladimirom Vladimirovičem, ko bi moljakao da se nemio događaj sa NIS-om navrat-nanos i bilo kako bilo okonča. Šta god da je uzrok ruskog pristanka, meni je žao, žao mi je ako smo kukumavčili, a žao mi je i ako smo ih nekim potezom dostojnim najvećih njihovih šahista prinudili na pristanak, volim kad narod, tako velik kao što je ruski, i kad država, tako snažna kao što je ruska, nagoni druge, slabije i manje, na pristanak, a ne da Rusi pristaju!