Događaj godine #Retrovizor

Bio sam toliko sablažnjen paljenjem knjiga, fašističkom orgijom koje je za mene događaj godine (ako ne budu u ova dva meseca fašisti učinili nešto još strašnije), da se evo tek sada laćam pera.

Paljevina javnog dobra na javnom mestu toliko me je bila uzrujala da ni sad ne znam je li planuo jedan primerak Vesićevog besmrtnog dela – književnog koliko znam prvenca, što je još bolnije po pisca – ili je na lomači nestao ozbiljniji deo svečanog tiraža. U svakom slučaju treba govoriti o spaljivanju knjiga, množina je zakon, kao i trajni glagol: spaliti jednu knjigu zvuči kao prolazni, gotovo slučajni izgred, ali kad se kaže i ponovi stotinu puta “oni spaljuju knjige”, jasno je da tome paležu nema kraja i da nas od krematorijuma za protivnike fašizma deli samo još jedan korak.

 

 

Tako je bilo i sa vešalima koja su oni nosali i nosali, vešala su pluralia tantum, pa tu voljeni tabloidi i voljeni analitičari nisu morali da svojeručno prave množinu, ali je i ta nesrećna maketa sa protestne antirežimske šetnje poslužila itekako dobro: oni bi da vešaju, mada ne prezaju ni od toga da motornim testerama presecaju političkim protivnicima karotide, ili možda cele glave – kakve veze ima što je u odaje RTS-a bila unesena jedna testera, koja je bila električna, kadra da pozleđuje i ubija samo u polukrugu koji bi određivala dužina gajtana? Zar ne zvuči dramatičnije i samim tim lepše kad se kaže: oni bi da spaljuju knjige, da vešaju, i da obešene testerišu radi lakšeg pakovanja u masovne grobnice?

 

Ispred galerije „Progres“ / Foto: FoNet/Zoran Mrđa

 

Ono čemu smo se smejali u “Šovinističkoj farsi” postalo je opšteprihvaćeni i blagosloveni obrazac koji neštedemice koriste i vlastela, i vlasteličići i poslednji njihov medijski sebar, mislim na ono kad Tale kaže Ejdusu: “A ti… što si me klao… kad god si me stigo…” Dakle, i mene lično, i sve nas, i ne jednom, nego svaki put!

Ali vratimo se nakratko još jedared Vesiću. Malo je u povesti literature bilo slučajeva da nečiji dar tako naglo i zaslepljujuće bljesne, nije li pravo čudo kad gradonačelnik, koji se iz puke skromnosti predstavlja kao zamenik gradonačelnika, kraj svega što čini nesrećnom polisu, nađe vremena za lepu književnost, i ne samo da je čita, nego da je lično stvara, i velika je sreća sviju nas što taj spisateljski dar i žar u pravi čas behu prepoznati i takoreći presretnuti, a prepoznala ga je “Politika” i naprasno mu ustupila prostor za kako je to uredništvo nazvalo – kolumnu!

 

NAJNOVIJI RETROVIZOR LJUBOMIRA ŽIVKOVA SLUŠAJTE I NA ISTINOMER PODCASTU

 

Da li je gradski otac pisao pro bono, je li mu najstariji dnevni list za njegovu umetnost plaćao, je li možda Grad zakupio prostor u “Politici” pa su se lepo i korisno bratimili u stvaralačkom i poslovnom kolopletu, ne znam. Zavirnuo sam u to štivo možda dva ili raza, čitaću natenane i sa uživancijom kasnije, kad ovo bude izraslo u roman, kad se bude ukazala još nesaglediva arhitektonika majstora pisane reči! I zaista, nije puno vode proteklo pored Beograda na vodi, nije nijedan voz više prispeo ni na jedan kolosek stare železničke stanice, ruševine nad ruševiname, a pojedinačni Vesićevi biseri našli su se u đerdanu o kakvom Njujork ili Berlin mogu samo da sanjaju. Nisam još imao priliku da 

knjigu godine vidim, ali čujem da ne zaostaje mnogo za Miroslavovim jevanđeljem, i knjigovesci su se poveli za misliocem i stvaraocem, predgovor je, ko bi drugi, sastavio neumorni Milovan Vitezović, kome se, eto, u punoj njegovoj stvaralačkoj i ljudskoj zrelosti dogodio Vesić, kad bude kakav ustanički jubilej ili neka hajdučka obljetnica, Grad će se obratiti svome pesniku da ovaj homerovski obradi željeno poglavlje iz našeg herojskog doba, ne sumnjam da će prvo izdanje “Knjige o Beogradu” planuti, p-hu-pu-pu, daleko bilo, da će se rasprodati, tu su i turisti, knjiga se verujem uveliko prevodi na njihove maternje jezike, Vesićeva reč i misao će živeti u svim boljim kućama i bibliotekama, potonje će možda dobiti i naredbu da određeni broj primeraka kupe za svoje članove, ali bi bilo dobro da jedan primerak bude čuvan u Kongresnoj biblioteci u Americi, jedan u Kremlju, jedan u Francuskoj, pored onog metra od platine, pa ako fašisti jednog lepog dana budu spalili sve primerke Vesićeve knjige, da čovečanstvu ostanu ta tri primerka kao master copy.

Da! Divna vest koja će obradovati sve koji se parniče, sve koji su se ogrešili o zakon, i sve one o koje se država ogrešila, mada je poslednjih malo, šaka takoreći jada: završena je obnova i izgradnja Palate Pravde, prva domaćinska obnova nakon četrdeset godina u kojima je Pravda bila takoreći podstanar, i koja baš zbog tog nerešenog svog stambenog pitanja nije mogla da se ukaže u svom čistom i blještavom sjaju, hiljadama građana uskraćeno je pravično suđenje u razumnom roku, mnogi su građani krepali ne dočekavši ni pravednu presudu ni renoviranje slavnog zdanja.

 

Foto: FoNet/Nenad Ðorđević

 

Kad sam kolima odslušao opširnu i egzaltiranu reportažu o novom zdanju gde će Istina i Pravda stolovati, sinulo mi je zašto je sve do tog dana bilo onako kako je bilo! Sad je tome nevoljnom i naravno opravdanom sudijskom i tužilačkom ošljarenju, javašluku i otezanju došao kraj, i sama Evropska unija dala je devet procenata novca potrebnog da Pravda, što reče Dositej Srbiji, podigne svoju lepu glavu gore, ali ćemo Evropi taj novac vala vratiti čim stanemo na zdravu nogu: ako stvorimo Balkansku uniju, i ako budemo svi radili predano i bespoštedno kao naš predsednik, EU će za tričavih pet godina podneti molbu da je primimo u porodicu balkanskih naroda, a mi ćemo je onda preplaviti poglavljima i poglavljima koja treba da ispuni pre nego što je budemo uzeli u razmatranje kao kandidata za pridruženog člana.

 

Naslovna fotografija: Ispred galerije „Progres“ / Foto: FoNet/Zoran Mrđa