Dobro došli u zemlju hepienda!

Nema ničeg tajnog što se neće doznati, nema ničeg skrivenog što se neće poznati (osim možda ko je slistio Savamalu): da ne bi poštenih doušnika koji su policiji prijavili svoga snadbevača opijatima, ne bismo ni znali kuda sve krstare vladine neprebrojne limuzine, ovako je jednu pardonirala obična provincijska policijska patrola, rizikujući da iza tamnih stakala ugleda neko od demokratski izabranih ili demokratski imenovanih lica, šta je bilo, imadosmo savetnika u Ministarstvu za rad, boračka i mnoga druga pitanja, poslao je službeni auto u zavičaj po čisto rublje, odonud je njegova snaja pošla u Kragujevac, gde radi njen izabrani lekar i gde joj je karton, ali se u pratnji našao i savetnikov brat… Sada već bivši savetnik nije bio u kolima, neprijatno se iznenadio što su sejmeni narušili porodičnu idilu, nije sa bratom u dobrim odnosima i ne zna čime se potonji bavi, ali krv nije voda, ko bi rođenom bratu uskratio besplatan podvoz? 

Dobri dever i odlični brat najuren je iz Vlade Srbije, ministar Vulin preuzeo je lično kontrolu štete i upinje se da iz ove kazne izvuče što veću korist za sebe i za SNS uoči kletih izbora: eto kako se mi javno i iskreno hvatamo u koštac sa zloupotrebama čim uzmoramo, čim ove usled nečijeg nemara ili preterancije izbiju na videlo!

&

Lutajući reporteri naših milih tabloida prepoznali su među beskućnicima (koji su svi nalik jedni drugima) drago lice nekadašnjeg Koštuničinog ministra, braćo i sestre, član ne zna se ni koliko stranaka, profesor univerziteta, spava u parku, gladuje i cvokoće zubima na minusu, Srbijo, Srbijo… Još nismo počeli da prikupljamo odeću za nevoljnika, evo obrta, ima čovek stan, predaje na jednom univerzitetu za koji ja nisam čuo, mea culpa, štaviše i dan-danas je član partije, koje sad partije?! Vladajuće! Srpske napredne!

Dični član Vuksanović Slobodan poverio je javnosti, opet nakon toliko leta zainteresovanoj za njegovu sudbinu, kako je nakon glavinjanja od stranke do stranke nakonec našao sebe u partiji Šešeljevih jeretika, studenti su ga pola semestra preklinjali da se učlani u SNS, blago zemlji koja ima ovakvu omladinu, rekao je još drug Tito, dovodeći druge zemlje i druge omladine u neravnopravan položaj, zaista, mladi gledaju u budućnost otvorenih očiju, i ne vide je bez SNS, a SNS ne vide bez profesora Vukse, profesore, ako se učlanite biće to veliki korak za Srbiju, veliki plus partiji koju je osnovao predsednik Nikolić, a biće dušekorisno i za vas profesore, ne možda odmah, ali dobro čini i dobru se nadaj… Možda su Vuksanovića studenti saletali van učinonice, van amfiteatara, možda su sigurnosne kamere u hodniku zabeležile te istorijske razgovore, profesore, nemojte da nas odbijete, samo sa vama razgovaramo o stvari tako intimnoj kao što je učlanjenje u partiju… Možda su studenti napisali i molbu za prijem Vukasnovića u SNS, molbu-peticiju, uglavnom, nakon nekoliko godina nezapaženog članovanja, partijskog takoreći tihovanja, ružno bi bilo reći tavorenja, lažnom beskućniku smeši se mesto savetnika! Neće uskočiti na upražnjeno mesto kod Vulina, nego će svoje raskošno učiteljsko umeće staviti na raspolaganje ministru prosvete. 

Ovome je prethodio hvalospev premijeru Vučiću, oda koja je bacila u zasenak brojne, ali već standardne komplimenta koje premijer prima i u zemlji i u inostranstvu, Srbija nikad nije imala ovako sposobnog, iskrenog i delotvornog premijera, pa je sa veličanja Vučića prirodno prešao na prehvaljivanje svog budućeg šefa, ministra Šarčevića, ono što je Vučić u Srbiji, to je Šarčević u Vladi, dobri su i drugi ministri, ali ministar prosvete među njima blista kao novčić na kiši, ja o sebi mislim da mi nema premca kad je prosvetiteljstvo u pitanju, ali pred ministrom Šarčevićem padam radnosno ničice i ljubim mu upraviteljske, a sada ministarske skute… 

Tko si, dakle, ti? – mogao bih pitati poslenika tabloida koji je baveći se istraživačkim novinarstvom našao beskućnoga Vuksu na rubu hipotermije, a pitani bi mi mogao reći: „Deo sam one sile što večno želi zlo, a večno stvara dobro!“ 

&

Jer, dobro je, i odlično je ovo što se desilo, Srbija će, ako sam pravilno razumeo, dobiti svog možda i hiljaditog savetnika u vladi, tu svaki ministar prema svojim nesposobnostima ili prema ličnim afinitetima može da zaposli koliko mu drago savetodavaca, ali dok nekome pupe zimske ruže, na nebu drugoga gomilaju se tmurni oblaci: predsednik Republike Nikolić Tomislav je oko Sv. Nikole rekao da će nas na prvi dan Božića obradovati blagovešću o svojoj kandidaturi, da bi nedelju dana docnije premijer, kak ni v chem ne byvalo, rekao da će odluku o predsedničkom kandidatu saopštiti ne šef države himself, nego će nam se obratiti njih dvojica, ne znam kojim redosledom, po starinstvu, azbučnim redom, ili po starještvu, i to će biti na Sretenije Gospodnje, uglavnom se novi mandat pred Nikolićevim očima zaljuljao kao dud kome je u krošnji vezan pajvan i kome je ogoljen koren: seljaci će stablo srušiti tako da ovo padne na koju oni žele stranu. Sto posto članova moje partije je za mene, hrabri sam sebe otac SNS-a, ali nipodaštavanje njegovog obećanja ne sluti na dobro. Čak i ako na Sretenije bude proglašen za predsedničkog kandidata, ostaće mu gorka pilula koju je popio bez vode: uradio si velike stvari, izvrdao si susret sa Svetim ocem, neodustajno ljubiš trostrukim cjelovom pripadnice nacija kojima je to previše, hteo si da povedeš vojsku u sveti rat, čak si i sinovima podviknuo da se njihove bespravno izgrađene kuće brane na Kosovu, a ne u priobalju Save, gde nije ni dozvoljena gradnja, prva dama je svojom elegancijom i toaletom zasenila prve dame iz mnogo bogatijih i krojački naprednijih zemalja, zidaš privatnu crkvu, a patrijarh ti je najbolji drug, ali sve to neće ti pomoći ako je na tvoje mesto oko bacio neko moćniji od tebe… 

A opet, ne bih ni ja smeo ovoliko baš da seirim, šta ako g. Nikolić iz podvodne partijske bitke, koja je grublja nego utakmica u vaterpolu, ipak iziđe kao pobednik, da budem neomiljen još pet godina? Pretpostavljam da je neki pasus iz moje hiperprodukcije bio predočen predsednikovoj pažnji, označen žutim markerom, jer svaki predsednik ima službu koja sirota čita sve što se o njihovom dobrotvoru škraba diljem slobodnog tiska, dužni su da mu predoče i neki uspeliji hvalospev, ali i štivo u kojem predsednik ne ispada uvek onako kako bi i on sam, njegova svita i njegova posluga voleli da ispadne.