Čudo neviđeno: Kako sam pobedio obojeno sudstvo#Retrovizor

„Želim da takozvano Tužilaštvo za tobože organizovani navodni kriminal što pre osudi sve za koje su joj njeni nalogodavci – i oni iz dušmanskih zemalja, i domaći izrodi, koje sad već znam, svakoga u glavu! – naredili da ih osude, pa ću sve osuđene prvog narednog radnog dana da pomilujem, oslobodim, obeštetim i nagradim, jer je za TOK taj sramni proces zapravo vudu-seansa. Selak i ostali pravednici su lutke sa mojim likom, i svirepim zabadanjem štrikaćih igala u nežnu kožu ovih rodoljuba, Tužilaštvo bi da povredi i štaviše uništi mene, što mi ne pada na pamet da dopustim, dakle, osudite sve koje ste sa izdajničkom revnošću uzeli na zub, sve moje vazale pomilovaću jer je to moje vladarsko pravo, dužnost i čast, amnestiraću ih ne zato što su mi privrženi, nego zato što su ekstremno nevini; istog dana preuzeću svu njihovu tobožnju krivicu na sebe, isusovski, zar ne, a onda ću sebe, u smiraj tog istog dana – pomilovati!

Da, dobro ste čuli: moje pravo da samostalno, samovoljno i proizvoljno sudim o krivici i nevinosti ne može izuzeti ni mene samog: ako ne bih i sebe mogao da pomilujem – doveo bih sebe u neravnopravan položaj! Čime bih povredio Ustav, pa bi mi u oči odmah skočio Ustavni sud, vazdan nakostrešen prema i najmanjem ogrešenju o najviši zakonodavni akt! Ne zaboravimo da sam ja i građanin Srbije, i imam pravo na vladarsko milosrđe ništa manje nego Selaković i njegova na pravdi Boga osumnjičena i oklevetana družina.

Znate iz američkih filmova kako se uoči već odmakle ceremonije izvršenja smrtne kazne do poslednjeg minuta bacaju pogledi na telefon, najčešće crven ili narandžast, okačen o zid, hoće li se guverner u poslednji čas smilovati i javiti da nesrećnika, obamrlog i možda uneređenog, odvežu i vrate ga u pitominu njegove ćelije, e, ovo će biti nalik tome, samo mnogo uzbudljivije: priznaću da sam sve oko Trampovog zeta i Generalštaba zakuvao lično ja! Moji advokati, Vučević i Đuka, zahtevaće za mene najstrožu kaznu, dobiću brat bratu trideset ili četrdeset godina, a onda ću blokaderskom sudiji i obojenom sudskom veću reći: ‘Shodno Zakonu o pomilovanju i shodno Statutu Pokreta za narod, kao i Zakonopravila o Ćacilendu, Beogradu na vodi i EXPO-u, donosim Odluku o pomilovanju protivzakonito i protivustavno osuđenog Aleksandra Vućića i nalažem da se vinovnici ovog nezapamćenog procesa u kome su izdajnici pokušali da osude demokratski izabranog predsednika svi do jednog pritvore, jamčim im pošteno suđenje u razumnom roku, a ne isključujem ni mogućnost, ako se tokom istražnog postupka budu pokajali i ako budu priznali udruženi protivustavni poduhvat, da čak i njih obuhvatim svojim nezaustavljivim i neizmernim milosrđem: Predsednik Republike pomilovao sve koji su se okomili najpre na Selakovića, odlikovanog i licenciranog svetosavca, i koji su, pošto je predsednik preuzeo svu krivicu na sebe, nakratko osudili i samog predsednika. Pomilovani poslenici pravosuđa će svoju grešku okajati tako što će naredne tri godine voditi računa o higijeni u Ćacilendu, što će svakodnevno spolja i iznutra prati bele čadore i što će od TOI-TOI uređaja napraviti uzorne nužnike koji će nakon trijumfa nad obojenom revolucijom svi biti prekomandovani na gradilišta za EXPO!'“

&

Ursuli fon Lajen sugerisali su njeni gospodari da malo olabavi sa „dragi Aleksandre!“, čega se i držala jedan minut kad je bila u Beogradu, sada je ponovo radosno krenula u ljubljenje, nisu bili baš kao kao kad onaj prolaznik, u medveđoj ogromnoj bundi, istoj onakvoj kakvu je, gle, obukao i glavni junak „Mrtvih duša“, navali da na ulici ljubi potonjeg, naizmenično privlačeći mu lice i odmičući ga, da mu se i oči naslade, pa su Čičikova još dva dana boleli zubi, ali jesu se Ursi i Aca poljubili! Zar kći Germanije, premda sitnije građe, nije mogla da ponovi zahvat kojim je Vladimir Vladimirovič izbegao da mu gorostasni Dodik prilepi sočan cjelov na mladalački obraz?

Kako je susret naopako počeo, tako se naopako i nastavio: trudbenici tiska listom su brbljali o maltene romantičnoj večeri na koju našijenac ide, o čemu drugi vladari mogu samo da sanjaju, i domaćica i njen saučesnik Košta, pokroviteljski su, kao da su mu tetka i teča, posavetovali gosta da malo, ma i prividno ili privremeno, uljudi spoljnu politiku i da malo razmisli o snabdevanju zemlje takozvanim energentima, a reč jednu nisu pisnuli o zulumu koji gost sprovodi unutar svoje sve jezivije prćije. Finoća kakvu van Evrope nećeš nigde naći: „Zanima nas samo ono što spada u spoljnu politiku, vaše samodržavlje je vaša lična stvar, vaše pravo i vaša vokacija, vaša rekli bismo pasija, kao domaćini iskreno vam želimo da se i dalje naslađujete svojom svemoći, a ovde, u srcu Starog kontinenta, pokažite malo skrušenosti, i večera će ispasti ne treba lepše.“

Sutradan se velikan ukazao u Niš, nije se zadovoljio boravkom u hotelu pored auto-puta, nego je baš prkosno i ponosno prošao kroz varoš u kojoj se pre par godina megamozaik sa njegovim likom poput Najvećeg Brata smeškao sa cele fasade „Ambasadora“, sada se provozao autobusom dve stanice po periferiji, hteo je na slučajnom uzorku da oseti kako se žitelji nekadašnjeg rasadnika rimskih careva voze u sumračno zimsko veče; zlobnici iz izd. medija vele da su u autobusu bili samo članovi SNS-a, koji su se pre toga sat i po vozili u krug čekajući da im se pridruži Vrhovno biće, majstor je bio iz Ist. Malezije, ali je i on prišao Pokretu za narod čim je savladao prve lekcije na Fakultetu za srpske studije.