Čiča Tomina rakija

Dok topovi grme, muze ćute, a junaci moje paraknjiževne delatnosti na kolektivnoj su poštedi. Međutim se gradivo samo, što bi učitelji rekli, gomila i čim je prvi talas nesreće minuo, eto njih opet na brisanom prostoru: branio sam od njegovih nepristalica predsednika i njegovo ljudsko pravo da peče rakiju u slobodno vreme, pa nevolji se najbolje i doskoči tako što svako radi ono u čemu je najbolji, a onda rezultate posveti žrtvama nepogode, dakle: dva akova prepečenice i četrdeset tri litra meke rakije biće iznesene na međunarodnu dražbu dostojnu šefa države, a prihod će u celosti otići na isušivanje močvara i borbu protiv komaraca-malaričara. Ali, sve je to rekla-kazala, nisam video nijednom kako predsednik barata oko kazana, a i da sam video snimak, otkud znam je li iz vremena poplave ili je iz nekog mirnodopskog popodneva dok predsednik još beše radikal (pošto je proces njegovog starenja u poslednjih par godina radi opšteg dobra i ugleda Srbije zaustavljen).

Ono što je javno i što je pouzdano, jeste konvoj predsednikove ili predsedničke pomoći, dvadeset sedam kamiona pomoći Krupnju poslao je lično predsednik Nikolić, dvadeset sedam puta sam to video na televiziji, čuo na radiju, pomislio sam, grešna mi duša, pa ovaj čovek konkuriše Crvenom krstu i drugim ustanovama specijalizovanim da pomažu, ali ne, ovo je prikazano kao da je predsednik prodao sve što ima, i kuću, i sinovljevu bespravnu kuću na Savi, i kazan, i audi koji je dobio od sina – sve osim uknjižene bogomolje – i za sav novac kupio ćebad, pelene, flaširanu vodu, mesni narezak i antibiotike. Zapravo se radi o pomoći kompanija koje su svoje dobročinstvo želele da povežu sa velikanom, umesto da se utope u mnoštvu drugih dobročinstava kojima se ni broja ne zna.

Smrt i pogreb književnika Ćosića ostali su u senci siledžijstva Majke Prirode. Matija je naravno našao epsku simboliku u tome da potop odnosi i najvećeg pisca, mislioca i rodoljuba, ali bi simbolično bilo i da je otac nacije preminuo na Uskrs, ili Prvog maja, ili čak i Dvadeset petog maja, pošto je vaskoliko bio connected sa čitavim kalendarom, i crkvenim, i državnim. Boris Tadić se pokojniku obratio rečima „Hvala, čika Pisac, za sve razgovore…“ Nisam siguran je li vokativ „pisac“ ili „pišče“, može verovatno i to i drugoe, uglavnom je sinovac demonstrirao svoju skrušenu blagodarnost. Šta da se radi, ako je za utehu, čika pisac je stalno radio ono što mu je bio ćef, i to je sreća, a Tadić je želeo da bude svetioničar, ama nije bio primljen na konkursu lučke kapetanije. Baš mi je žao, čika-predsednik!

Pavle Ćosić, dika Vučelićevog „Krsta i Pečata“, ne bi da još koji atentat finansira iz svog džepića, ponudio je bio deset hiljada evra onome ko mu u zobnici donese glavu Vučićevu, pa je umalo dopao apsa. Sad nam se opet Pavluša šalio, ali tako da ne investira ništa, i ne insistira ovog puta na konačnom rešenju. Stičem utisak da bi bio zadovoljan kad bi građanku Natašu Kandić rodoljubi propustili kroz šake, kad bi joj polupali prozore ili makar pokidali muškatle. Šta je bilo? Najduhovitiji Vučelićev poslenik pera objavio je izmišljeni tekst gde Nataša Kandić osuđuje Novaka Đokovića da je zloupotrebio položaj, a da je u neravnopravan položaj doveo albansku decu, bla, bla, bla. Naravno da pozdravljamo persiflažu, to je žanr kojim se puno može reći ako piše neko talentovaniji i bogobojažljiviji od Pavla. Uredništvo „Krsta i Pečata“ se namerno zabunilo i stavilo ovo karaumetničko delo rame uz rame sa vestima, više od osamsto glupaka upecalo se i naveliko preti Ćosićevoj nevoljnoj junakinji. Internet će morati od njihove pene da se čisti kao poplavljeno područje: ne znaju da procene verodostojnost onoga što sriču, a ljube Otadžbinu toliko da im svaki čas pada mrak na oči i svako malo im puca film.

Moraću posebno da se udubim u račun za struju koji porodica Lepe Brede beše dapravila, a koji je poravnat na način nezabeležen u burnoj povesti EPS-a. Možda ćemo zahvaljujući njoj obogatiti jezik. Zaista, strujokradica je lepa reč. Mogla bi u kazneni sistem, gde bi popunila leksičku prazninu nakon praktičnog iščeznuća reči kakve su: zverokradica, konjokradica, secikesa, lovokradica i dr.

Rasim Ljajić posetio nasip u Šapcu: „Dragi Šapčani, znam da vam ne ulivam poverenje, ja sam se dokazao u borbi protiv prokišnjavanja, Jovanki sam lično zamenio oluk i promenio sto četrdeset biber-crepova, moja su specijalnost krovovi, ali tu sam da obodrim i odobrim ono što i bez mene radite!“ (Evo nama našeg Pavla Ćosića, kazaće s pravom publika, tako je: ovo nije autorizovana izjava doktora Rasima, nego više jedna pretpostavka.)

Patrijarh bi da je regrut dobio karakteristiku „ističe se“. Istakao se u molebanu da kiša prestane gde je zavapio da grešnici prestanu sa svojim seksualnim izopačenostima, kako ne bi i seksualno pravoreni građani postali žrtvama Potopa.

&

Šta nam se još desilo, pa zbog poplava nije dobilo zasluženu slavu? Portparolka beogradske Hitne pomoći osetila je ljubomoru prema kolegi iz Smedereva, od milja prozvanom doktor Batak. Rekla je da joj konkurent nije do kolena te da će ga zbog toga što ju je omalovažovao u jutarnjem programu, koji je njena vekovna prćija, tužiti lekarskoj komori: „Nisam ja tamo neka sa pijace“, otelo se uvređenoj glasnogovornici hitne pomoći. Zahtevam, po drugi put, da se javno izvini svim trudbenicima zelene pijace: ogluši li se o moj amanet, ja ću tužiti nju toj komori, makar ostao bez zdravstvene knjižice.

&

Vesti iz sveta. Čitam da je ustanovljeno kako na planeti obitava više od milijardu antisemita. Pa to je ozbiljna grupa. Nije li čovečanstvo u obavezi da im obezbedi posebnu teritoriju i državu (ah, nema više novih kontinenata!), gde bi oni dali maha svojoj strasnoj opsesiji? Tvrdim da bi u toj državi bilo kao u pušionici dva sa dva, kakva postoji na aerodromima, i iz koje pušači istrčavaju brže nego što su u nju ušli.

Vesti iz mitologije i praistorije: besposleni popovi iz DSS-a umesto krštavanja jarića kreću u bitku za ćirilicu i za srpski jezik, radi su da pročešljaju Vojvodinu, a naročito Bačku, te da stručno preslišaju odveć komotnu Mađariju, kako stoje sinovi pustare sa srpskim jezikom i sa našim milim, a sada i zvaničnim pismom. Voleo bih da i kod mene – mada sam ja u Banatu, slabo oko mene ima Madžara – bane takva jezička inspekcija pa napujdam keru: „Sikter iz moje avlije, znate toliko turski, sik-ter!“ Nesrećni Esad Džudžević proslavio se predlogom da svi nepravoslavci amputiraju iz prezimena mrsko „ić“. E, dok bi usamljeni entuzijast da etnički čisti prezimena, ostaci Koštuničine bankrotli zadruge bi da jezički pokore svakog pripadnika inače ravnopravne manjine!

Nisu li izjave direktora Zoološkog vrta povodom odveć bliskog susreta deteta i mladog vuka bile arogantne? Pa ti kao da držiš stranu svome imenjaku, a krivicu svaljuješ na buduću učenicu prvog razreda, pomislio sam, ali sam znao da je funkcija direktora Zoo vrta ista kao i sudije Ustavnog suda, doživotna. Sad sam načuo da će idejni tvorac kafanskog intervjua (gde se za astalom prekrivenim kockastim čaršavom besplatno jede i pije, krčma se tako reklamira, a gost i direktor Vrta naširoko divane o čemu im drago) biti skinut sa direktorskog mesta. Obično navijam da moja braća u Hristu stalno napreduju na poslu, ili da ostanu na vrhu. Ovog puta napraviću izuzetak.