Careve bajke #Retrovizor

Nema ko nije uhapšen u Srbiji. Dobro, nije baš tako, ovo je omaž Abdulahu Sidranu kome se pripisuje opaska „nema ko nije umro“, ali nije kod nas baš sve onako kako Bog miluje: nesimpatizere režima odvode ljudi u crnom, muškarci u civilu, ne pokazuju službene legitimacije, niti značke, ali ne zato što njihove mete pružaju otpor, pa nema uslova da im se, što smo videli u hiljadu filmova, saopšte njihova prava, nego zato što su policajci, i naročito pripadnici parapolicijskih snaga, odabrali stil šintera, gde sa bićima kojima treba nabaciti omču preko glave nema nikakvog razgovora, uhvaćene lutalice i nepelcovane mešance samo ubacuješ u kavez ili u zadnji deo kombija i voziš ih u sabirni centar; dok ovo pišem slušam uspomene nedavno privođenog trudbenika medija koga su prilikom transporta dvojica policajaca šamarala, čemu šinteri ne pribegavaju; većina uhapšenih biva puštena, ali je na snazi trajna preteća poruka države: bilo ko od vas, ako ispolji ma i najskromniji građanski neposluh, može se naći među stenicama, koje besplatno pomažu državi, a njegovi bližnji neće danima znati gde se odvedeni nalazi i zašto je zapravo otet.

Po vinovnike nasilničkog proboja blokade u Zemunu, gde je kolima srušena žena, dolazi ne zna se ko, u najmanju ruku ja ne znam, auto ne da nije policijski, nego mi je prva pomisao da policija nema nijedan tako skroman automobil! Ima ona, sirotica, prava i na mimikriju, kao što postoje policajci u civilu, tako postoje i automobili u civilu, ali u tim po meni civilnim kolima sede lica koja mi izgledaju kao deda-teča i kao zet nasilnika (koje su građani Zemuna sa pravom opkolili), deluju kao rodbina koja spasava svog redova Rajana, onda neki isto civil koji drži stranu ovima u kolima pokazuje nakratko policijsku značku, ali ne ispoljava samopouzdanje koje policajac mora da ispolji kad god se prihvati zadatka, jer služi zakonu i zakon ne da da na njega tj. poslenika zakona muva sleti; na televiziji sam čuo, i ne izbija mi to iz glave, kako je samo jedan od tobožnjih ili stvarnih službenika Svete BIA-e, prilikom tugaljivog nagovaranja na prijateljski razgovor, imao logo agencije na privesku za ključeve! Imao sam davnym davno privezak na kojem je pisalo GOŠA, ali to je bila fabrika, zar Bezbednosna agencija i na ovaj način sebe reklamira, ili je neko nezakonito kopirao to svečano znamenje i dao da mu to neko ugradi u privezak!?

Uglavnom, usred meteža koji se planski i nemilosrdno sprovodi, gde, kao u zlatnim danima Staljinovim svako može biti odveden, slušamo ispovest vladara, dobrog takoreći cara kome je na carsku dobrotu odgovoreno videćemo kako:

„Ispričaću vam priču. Obezbedio sam nekom čoveku da u državnom sistemu ima 5.000 evra platu. Molio me je da bude umesto nekog stranačkog kandidata, a on nije kao stranački. Ja sam molio Vučevića i oni ga smeste na neku… Ništa nemam s njim, ali eto, rekoh, verovatno vredan, dobar. Krenule demonstracije, eto njega na demonstracijama. Ja ga pozovem telefonom…“Ma ne, ja to, znaš zbog, deca naša“. Čekaj, bre, čoveče, protiv čega se ti buniš? Imaš tri puta veću platu nego ja. Ja sam ti je obezbedio, ti si me molio. Šta ti ne valja u ovoj zemlji?“

Kao i svaka dobra pripovest i ova pokreće stotinu pitanja: kako bih uopšte mogao da zamolim šefa države da me zaposli? Pri čemu nisam član partije, nego sam, naprotiv, što zaista i jesam, niko i ništa. Molio je, taj, pokazaće se, preplaćeni nezahvalnik, da bude on umesto nekog stranačkog kandidata! Opet mi mašta zakazuje, otkazuje: kako može neko reći vladaocu: „Hej, zar nije bolje da ja budem sekretar, a ne čiča Gliša? Ja sam nestranačka ličnost, radi koje vredi odrešiti kesu!“ Nakon tog nezamislivog i ja bih rekao nemogućeg razgovora, a kojim se hoće reći da u Srbiji članovi partije nisu povlašćeni, naoborot, vladar moli vazala zvanog Vučević, moli ga jer je vladar otmen, a mogao bi Vučeviću to i osorno da naredi, i vazal bi se opet istopio od sreće, moli znači vazala Vučevića da pretendenta na posao u državnom sistemu kako reče „smeste na neku…“ – Šta znači „smestiti“ i šta je to „neka“?!, Bog sveti zna, uglavnom, smeštenik (nameštenik) dobije platu pet hiljada evra… Do ovog momenta pripovetka govori o dobru, dobroti, dobrohotnosti i dobročinjenju, primarni pozitivac čak nema ništa sa preplaćenim i samonaturenim smeštenikom, ali potonjem ne da đavo mira, i ukaže se na nekom protestu… Iako su protiv vladara javno ustale stotine hiljada podanika, ovaj gest teške neblagodarnosti nije promakao onima koji imaju priveske sa amblemom BIA-e, i dobročinitelj je gorko razočaran, ne traži novac nazad, ali mu telefonira da ga ukori i postidi, na „ti“ su, iako sa preplaćenim vladar nije imao ništa…

Zna li najbolji student prava da korupcija nije samo ako ja ponudim pet hiljada državinom velikodostojniku da me zaposli, zna li najbolji student prava da je podmićivanje i ako vladalac da nekome posao za koji će ga svesno previše platiti i time kupiti njegovu odanost? Prećutno ili izričito očekuje platilac da preplaćeni bude lojalista, iako se u početku nestranačka ličnost predstavila kao nestranačka ličnost koja samo, što se kaže, želi da radi. Trgovinu uticajem mogu da prepoznam ja, koji nisam bio najbolji student ni svog fakulteta, a kamoli Pravnog! Ali možda nije u pitanju puka neopreznost u nastupu raspričanog samoljublja? Možda pomenuti nezahvalnik zapravo i ne postoji, možda je ličnost iz prebogate mašte našeg vlasnika? Koji unaped ima poentu, da je protest protiv njega bezobrazna buna bogatih, i ne samo onih koji su odranije bogati, nego baš onih koje je baš vladar obogatio!

Poturanje lažnih dokaza radi potkrepljivanja unapred smišljene poente – da ne kažem naravoučenija, a koje je basnopiscima bilo u opisu njihovog zanata – imamo i u slučaju vajnog automehaničara nadomak Minhena, koji je drugovao u detinjstvu sa našim vladarom, život ih je razdvojio, ali ih hiljadu kilometara i ogromna staleška razlika nisu nimalo udaljile, te je do ušiju svetlog cara doprla ova priča iz uredite radione: pobunjenim studentima koji su putovali u Evropsku uniju da tamo kleveću i olajavaju svoju rođenu državu pokvario se kombi (ili auto, to mi se nije urezalo), uglavnom im je mehaničar, za koga balavurdija ne zna ni da je naše gore list ni ko mu je najbolji drug od malih nogu, uslugu naplatio tri hiljade evra, umesto hiljadu i po, koliko bi naplatio nekome Bavarcu ili bilo kome namerniku koji nema ništa protiv predsednika Vučića…

Ponosno je svoju podvalu ispričao Vučiću, a Vučić je još ponosnije to ispričao svima nama, završavajući trijumfalno sa: „para ko pleve!“! To je za vladara srž i svrha pripovetke, ako uđe u školsku lektiru biće to primer naše domišljatosti i pravedne osvete (jer znao je mehaničar da ovi sa pokvarenim vozilom ne ljube njegovog najmilijeg druga), predsednik nije hteo da bude doušnik nemačke policije ili inspekcije, koja bi rado ispitala slučaj udvostručenog računa, što je usputna pouka deci o drugarstvu, a prethodna priča, o preplaćenom smešteniku, treba da posluži mlađim naraštajima kao pouka o nezahvalnosti, i kao gorka opomena da se dobro ne vraća uvek dobrim, te da i najpravednija vladavina, kakvoj smo mi podvrgnuti, može imati protivnike, ako su ovi pohlepni, i ako ih mati nije vaspitala da ljube i štuju svoga dobročinitelja!

Nemam mesta za rubriku „Gde su, šta rade?!“ Beli Orao, mora da je morao, besedio je, stručno i umetnički, na vidovdanskoj prazničnoj književnoj večeri u okupiranom i zagađenom Pionirskom parku, gde se nadvikivao sa larmom neviđenom: „Ja govorim o spasenju! O spasenju! Nije ovo vašar!“, pa slažem se, prvi put, sa praocem „Belih orlova“ (smeštenim na neku…, što bi rekao predsednik Vučić, a to „neka“ je Narodno pozorište): slažem se da Ćacilend nije vašar! Jer: vašar je, svaki, za razliku od Ćacilenda, događaj razborit, krajnje svrsishodan, prijatan i svima koristan, koji traje jedan dan i nakon kojeg se vašarište dovodi u prvobitno stanje.