Braća Bluz #Retrovizor

Možda je naučna sekcija SNS-a na najboljem putu da stvori novu čovečiju ribicu koja će upravljati državinom televizijom.

Boris Tadić je bio poput deteta koje stalno pitaju koga više voli, mamu ili tatu, pa je odgovarao uvek isto: “I Evropa, i Kosovo!”, e, sadašnji naš vladar bi koliko vidim i pandemiju i izbore, odneo je džempere na hemijsko čišćenje, sad se ukazuje samo u crnom odelu i beloj košulji, isto se tako doterao i predsednik Struke, potpukovnik Kon, fale im samo šeširi sa malim obodom i tamne naočari – braća Bluz!

Zaista, situacija postaje sve svečanija, predsednikova duša već lebdi nad dvadeset prvim junom, kad će njegova neograničena vlast biti overena još jednim izbornim trijumfom, pošto silesija nečlanova njegove partije neće uopšte glasati.

O bakljama samo što nam nije rekao “bilo pa prošlo”, drži se kao da su neprosvetljeni vazali bez njegovog znanja upriličili neonacističku priredbu, ali kako to da je čak i moja neznatnost saznala kakve se ideje roje u glavi neumornog Đuke, a da je predsednik izvešten tek kad su se hiljade pristojnih ljudi, makar i samo na internetu i na nekolikim televizijama, suprotstavile piromanskom zulumu?

NAJNOVIJI RETROVIZOR LJUBOMIRA ŽIVKOVA SLUŠAJTE I NA ISTINOMER PODCASTU
 
 

Teorijski, ulizice mogu poželeti da obraduju i iznenade rodonačelnika kulta nečim što niko drugi u Srbiji nije dobio, ali, nemoguće je iznenaditi ovog rodonačelnika, od kojega sve potiče i kome sve pripada.

Darovani se dara javno odrekao (ako je to bio dar, a ne njegova porudžbina zbog koje se pokajao), omalovažio je bakljaluk koliko god mu je to njegova oskudna mašta dopuštala, stavio je baklje u istu ravan sa šerpenjama i varjačama, Đuki je kraljevski prepustio svu slavu za zlosrećni omaž nacistima, Kju Kluks Klanu, delijama i grobarima, koji će jednog lepog dana, daće Bog, zapaliti i nove tribine na Nacionalnom stadonu! Ovaj kolosalni vatreni promašaj podsetio me je na situaciju kad Žosef Fuše govori Napoleonu, pošto je potonji lišio života jednog vojvodu koji mu je išao na živce: “Vaše Veličanstvo, ovo što ste učinili gore je od zločina: ovo je greška!” To je ovog puta imperator možda poželeo da kaže vlastelinu Đuki, nakon protivzakonitih i nepristojnih orgija sa bakljama.

Ali, ipak, čija zapravo bila genijalna zamisao da se nesimpatizerima odgovori otvorenom vatrom? I šta je gore, ako šef države smisli takvu bedastoću, ili ako su baklje nešto najbolje čega njegova vajna svita može da se doseti?

Elegantni predsednik se u svom crnom anjcugu otmeno povukao, ali su ostali vazali sačuvali stalešku i hrišćansku sabornost, ne daju da muva padne na Meštra od Vatre, Marija Obradović je ponosno, kao da je pred streljačkim vodom Vermahta, uzviknula: “Morali smo da odgovorimo na lupanje u šerpe! Nismo mogli da se pobegnemo u mišju rupu!” Time barem ne biste kršili i policijski čas i propise o javnoj sigurnosti, ali Marija srlja dalje, Đukajlo je, kaže, malko šenlučio na svojoj terasi, što će reći da se najbolji novinar među naprednjacima umnogostručio i piromanisao oko pola devet uveče na mnogim krovovima; sa istovetnim navijačkim rekvizitom ukazao se istovremeno u nekoliko gradova!

Nije se, sirotica, dosetila ni da iskoristi mudroliju Vojislava Koštunice, koji je kao vrsni pravnik branio ljudsko pravo crvenih beretki da se bune u svojim uniformama i sa svojim smrtonosnim alatom: tako su se i navijači digli na ustanak protiv varjača i kutlača, sa maskama umesto kapuljača i kukuljica, i sa svojim vekovnim oružjem – bakljama!

Istakla se i predsednikova savetnica za informisanje, građanka Vasiljević, čiju ja visoku dužnost zapravo i ne razumem: savetuje predsednika kako da izađe na kraj sa novinarima i javnošću, kako da se pokaže boljim nego što jeste, ili Suzi treba da podučava novinare šta bi njen šef i dobrotvor voleo da ga pitaju?

Uglavnom se, čim zausti da nas prosvetli (iako bi, kažem, pre trebalo da vaspitava predsednika: da čoveku čiji je sin poginuo u fabrici municije ne govori ti, da ne govori ti ministru Šarčeviću, jer je to naš ministar, a ne predsednikov sluga) oseti koliko je srećna i čime je sve spremna da svoju sreću svaki dan iznova zasluži.

Kad su nadomak Đilasove zgrade doterali ozvučenje i drali se da je lopov, savetnica se upitala zašto su Đilasova deca važnija od Vučićeve, ne shvatajući u svojoj blaženoj neopasuljenosti koliko je njeno tobož retoričko pitanje neumesno, pa i nečovečno. Kao biće hijerarhije ne može ni nedužni svet dece da vidi bez rangiranja! Pri čemu ne verujem da je Đilas rekao išta o Vučićevoj deci, a predstavu nadomak zgrade u kojoj Dragan Đilas živi sa porodicom upriličila je njena i predsednikova partija, kojoj bih ja, da sam javni tužilac i nocilac Legije časti, izrekao trajnu zabranu prilaska kvartu u kome stanuje porodica Djilas.

Nije dakle dovoljno o tome stanaru svaki dan govoriti kao najvećem tatu u našem klimatskom području (zašto ga onda država ne liši slobode i ne osudi?), nego se iz žanra klevetanja, koje jeste besomučno, ali je ipak indirektno, prelazi na pretnje izbliza, i te pretnje savetnica očito smatra prikladnim, a svet gleda iz svog zlatnog čardaka: nije li država koja prepoznaje moju veličinu, i koja me drži u blagoslovenoj blizini samog cara, najpametnija i najpravednija država?

Dragan Bujošević / Foto: FoNet, Nenad Ðorđević

Tako mora biti razmišlja i direktor Vajnog servisa, koji se srodio sa svojim kabinetom u Takovskoj toliko da će verovatno ostati u njemu do samrtnog časa, kao upravnik-emeritus; penzija mu je nije mogla ništa, nastavio je da radi, to jest da ne radi, kao što nije radio ni pre svoje šezdeset pete godine, sad se preobrazio u vršioca dužnosti, i to će biti dok ne bude imenovan novi velmoža da upravlja tim zaostalim i nepotrebnim vojvodstvom, punim potera, slagalica, reportaža koje su nalik jedna drugoj kao jaje jajetu, RTS se kao kuća koja treba da izveštava o onome što je važno sramoti barem trideset godina, ko je ne zna skupo bi je platio, a mi je znamo, poznajemo je kao zlu paru, a ipak moramo da je plaćamo: njena vrhuška, u kojoj se kao Pančićeva omorika na Kopaoniku primio profesor Vuletić, shvata je, ispravno uostalom, kao državnu, kao državinu televiziju, a ne kao televiziju koja pripada vaskolikom stanovništvu i koja treba tome stanovništvu da drži stranu, ili barem da ostavi utisak kako uvažava obe strane, državu i podanike, među kojima se sukob svakog dana produbljuje.

Možda je naučna sekcija SNS-a na najboljem putu da stvori novu čovečiju ribicu koja će upravljati Televizijom, a možda će biti ‘i posle Bujketa Bujke’, trebalo je da ga Vlada, čije su brzoplete i protivurečne uredbe iz vanrednog stanja oduševile napokon sazvanu Skupštinu, proglasi za doživotnog direktora RTS-a, a da se onda Struka stara oko njegove dragocene dugovečnosti.