Aleksandar Dunavski

Izlazeći u susret željama miliona potrošača predsednik Vučić će u pravosudni i kazneni svečani opticaj vratiti doživotnu robiju, našu miljenicu među kaznama. Biće to lični dar vladara kome su parlament i sudstvo puke alatke u blagoslovenim i posve odrešenim rukama. Samodržac ima sposobnost da sam sebe ubaci u stanje povišene emotivne gotovosti; tako je izlazeći sa seanse u Nacionalnom savetu za nacionalnu bezbednost izjavio da ćemo pregaziti kriminalce, zgazićemo ih, reče prijatno uzrujan, plači Prljavi Hari, preuzimamo ti rečnik i svetonazor. Smrtna kazno! Ko te ukinu, zna se, ali će ti se Srbija vaskrsavajući doživotnu robiju približiti koliko god može, ako se doživotna robija vratila iz nepromišljenog progonstva, daće Bog da nam se i ti jednog lepog dana vratiš: osuđenici na doživotnu robiju neće nikakvim umiljavanjem u apsani zaslužiti da im se kazna nakon petnaest ili dvadeset godina preispita, i možda unekoliko skrati; student generacije jeste na Pravnom fakultetu učio nešto i o prevaspitavanju, pokajanju zatvorenika, i o njihovom mogućem, pa i poželjnom povratku u zajednicu, ali drži da nam istorija nalaže nekoliko decenija okrutnosti, ma i ja sam dosadan, zašto bi država koja ovoliko reketira i takoreći zlostavlja neosuđene građane, bila bolećiva prema onima koji su gazeći jedan po jedan paragraf Krivičnog zakonika zaslužili da i sami budu zgaženi!? Ako sanjamo o konačnom rešenju – nema ničeg temeljnijeg od gaženja!

Među zlodelima koja će biti kažnjavana doživotnim zatvorom su ubistva, ubistva dece, silovanja, trgovina drogom, dočim ratni zločini nisu blaoobuhvaćeni, nema ni potrebe pošto predsednik Srbije, šta je bilo bilo je, daje danas sve od sebe da rata više nikada ne bude, i ne samo kod nas, nego ni u susednim državama, pa ni na drugim kontinentima.

Ta samopožrtvovana hiperaktivnost nije mogla ostati neprimećenom, pa je rodonačelniku balkanskog mirbožanja uručen venecijanski Zlatni lav za mir, rad vodećeg kujundžije u Venecije, pokrij se ušima, Nobelov komitetu, a prekosutra će se na grivu Zlatnog lava nasloniti Orden Aleksandra Nevskog, koji u ličnom prtljagu donosi lično predsednik Ruske federacije da ga uruči Aleksandru Dunavskom. Novinari koji se iskreno kako samo oni umeju raduju ovoj zasluženoj, možda unekoliko i zakasneloj počasti, nabrajaju ponosito, sa knedlom u grlu i nezadrživim trncima ponosa, naše velikane koji su za svog života dobili ovo priznanje od matuške Rusije: Milan Obrenović, Aleksandar Karađorđević, Nikola Pašić… Ispostavlja se da je ovo odličje, koje je bilo ukidano i vraćano u svečani pogon, pre predsednika Vučića dobio Bogoljub Karić, višegodišnji azilant i poslovni čovek u Rusiji, pa najnoviji laureat može da bira društvo – svoga kontroverznog savremenika ili velikane iz naše neuporedive povesti.

Predsednica Vlade je, ponosita kao odlikašica na maturi, primila u Banja Luci orden za najveće zamislive zasluge i za nemerljivi doprinos razvoju države, koje sad pa države, pomislio sam, zar je Republika Srpska država? Kako da nije! Pa sam naziv medalje za doprinos razvoju države govori i takoreći jamči da je Republika Srpska država. Kojoj naša država, kao država državi, kak hudozhnik hudozhniku, nesebično materijalno pomaže, iako nju samu tj. Srbiju nema ker za šta da ujede, ako tako može da se kaže. U Banja Luci je primećeno koliko je predsednica Brnabić uznapredovala, pre svega u prepričavanju, zapaženo je da se u načinu razmišljanja, u ophođenju sa niščima (novinari i sl.) veoma približila uzoru, tvorcu svome i svedržitelju, i premijerka je shvatila da mora voleti sve Srbe, i da mora pomagati Srbima gde god se ovi usled hirovitosti istorije obreli, pa su blagodarni dodikovci odlučili da je što bi anglosaksonci kazali dekorišu, da je ukrase ordenom. Samo za razliku od Vučića, koji se poput moćnog oca vozdiže nad već izbledelom slikom izdanaka dveju naših kraljevskih loza, i iznad našeg voljenog Pašića zvanog Baja, pa i iznad Bogoljuba koji osnova univerzu stariju od Sorbone, Brnabićeva staje rame uz rame sa društavncetom odranije poznatim organima gonjenja: Plavšić Biljana,  Mladić Ratko, Krajišnik Momčilo, Šešelj Vojislav… 

Običaj je da se na ceremoniji dodeljivanja nagrade pojave i bivši laureati, pa čak i da prethodni dobitnik lično okači lentu ili probode rever na blejzeru nove dobitnice, ali su premijerkini prethodnici bili opravdano odsutni: „Moji su drugovi, biseri rasuti po celom svetu“…

Još samo rubrika „Gde su, šta rade?“ Glumac Miloš Biković pre neki dan odbrusi mislim kolegi Trifunoviću da, fala lepo, ne dolazi on na proteste ako ne zna pouzdano ko ih je organizovao, molodec, i umnik, takva predostrožnost ne krasi baš svakog mladog čoveka. Danas čitam da će umetnik večerati sa Vladimirom Vladimirovičem, Aleksandrom Vučićem, Nemanjom Kusturicom i još nekim personama priblizhennym k Imperatoru nashemu. Ovog puta zna ko stoji iza svečane večere, akter već bira kravatu i uvežbava spontanu zdravicu, ako mu se bude ukazala svečana prilika, proshcai Milosh!