Trajno rešavamo problem kanalizacije i otpadnih voda do 2020.

Zamenik gradonačelnika o kanalizaciji i otpadnim vodama. (Večernje novosti, 18. mart 2015.)
25. 1. 2020.
Teme / Ocene: Obećanja, Neispunjeno
“Beograd će do 2020. godine trajno rešiti problem kanalizacije i otpadnih voda.”

Problem zagađenja vazduha u Srbiji, a posebno u Beogradu, aktuelna je tema već danima. Dok se pitamo kakav vazduh udišemo i kakve ćemo posledice trpeti po sopstveno zdravlje, nameće se još tema koje se tiču i našeg zdravlja, kao i zaštite životne sredine. Hoćemo li u 21. veku konačno dobiti dugo najavljivanu kanalizaciju i hoće li se izgraditi postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, kako se te vode više ne bi slivale u Savu i Dunav?

 

Konačno rešenje problema otpadnih voda

 

Naime, Beograd će kroz pet godina od potpisivanja ugovora o finansiranju dobiti to postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda. To je saopštila ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović, nakon potpisivanja Sporazuma o saradnji i Ugovornog sporazuma za projekat sakupljanja i prečišćavanja otpadnih voda centralnog kanalizacionog sistema Grada Beograda sa predstavnicima kineske kompanije CMEC u Srbiji i Beogradskog vodovoda. U ovaj, ali i u druge projekte u mestima koja imaju slične probleme biće uloženo milijardu evra kroz investicioni plan “Srbija 2025”.

Sve bi bilo u redu, da se o ovom sistemu nije s entuzijazmom govorilo i pre pet godina.

Tadašnji gradski menadžer Goran Vesić govorio je o ovome još u martu 2015. godine. On je u intervjuu za “Večernje novosti” najavio da će Beograd do 2020. godine trajno rešiti problem kanalizacije i otpadnih voda. 

“Nepostojanje sistema za preradu otpadnih voda ima za posledicu da zagađivači ispuštaju iskorišćenu i industrijsku otpadnu vodu direktno u rečne tokove. Postoji 116 direktnih mesta izlivanja otpadnih voda u Savu, a na obalama Dunava ih ima 136”, istakao je tada Vesić.

On je napomenuo i da je Beograd jedna od retkih prestonica koja ne prerađuje otpadne vode. 

“To je nedopustivo u 21. veku. Trećina grada koristi septičke jame, što je takođe neverovatna činjenica. Upravo zato, sadašnja gradska uprava je kao svoj prioritet postavila rešavanje problema kanalizacije”, rekao je Vesić.

Ujedno je kazao i da će master-planom Beograd do 2020. godine biti podeljen na pet nezavisnih kanalizacionih sistema koji bi se nalazili u Velikom Selu, Ostružnici, Krnjači, Batajnici i Boleču. A, prema njegovim rečima, u pripremi je bila i prva faza postrojenja za preradu otpadnih voda u Velikom selu.

“Kada se realizuje, biće to najvažniji kolektorski objekat centralnog kanalizacionog sistema, koji koristi više od milion stanovnika. On će sakupljati sve otpadne vode iz centralnog sistema Beograda i odvoditi ih na prečišćavanje. Nakon toga, vode dobrog kvaliteta će se puštati u Dunav”, rekao je on. A čitav projekat trebalo je da košta oko pola milijarde evra.

Prioritet se promenio, jer Beograd tek od ove godine počinje da rešava problem otpadnih voda.

A zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić u poslednjih nekoliko meseci daje slične izjave kao pre pet godina. I dalje trećina grada Beograda nema kanalizaciju, a otpadne vode direktno idu u reke bez prethodnog prečišćavanja.

„Imamo 100 ispusta kanalizacije u Savu i Dunav i ne postoji nijedan veliki grad kao Beograd u Evropi koji takav zločin radi prema svojim rekama“, rekao je Vesić u januaru 2020. i dodao da je u planu da se izgradi pet fabrika za preradu otpadnih voda.

Vesić je, ujedno, najavio i da sada “konačno počinje izgradnja fabrike za preradu otpadnih voda u Beogradu”. 

„Fabrika u Velikom Selu, biće najveća i pokrivaće potrebe 1,5 miliona ljudi“, rekao je Vesić. Tu spadaju centralni delovi Beograda, južni deo grada, poput naselja Banovo Brdo, Senjak, Železnik, Ostružnica, zapadni deo grada, Zemun i Novi Beograd, najavio je.

Dakle, ako tek sada počinje da se gradi ova fabrika, problem otpadnih voda svakako neće biti rešen do 2020, kao što je prvobitno najavio 2015. godine.

Vesić je, inače, i sâm priznao da se sa rešavanjem problema otpadnih voda kasni. Na pitanje zašto obećanje nije ispunjeno, pa se problem rešava sa pet godina zakašnjenja, Vesić je okrivio prethodnu vlast koja “ništa nije uradila po tom pitanju”, kao i nemogućnost grada da nađe sredstva.

 

Gde su otpadne vode, tu (ni)je i kanalizacija

 

Kada je Vesić govorio o prioritetima u intervjuu za “Večernje novosti” marta 2015, rekao je da će do 2020. biti rešen i problem kanalizacije, i to trajno.

 

 

Već krajem 2015, Vesić, je pak, dao novo obećanje – da će Beograđani na priključak za kanalizaciju (ali i na vodovod), ipak, sačekati do 2025. godine.  

Početkom 2016. godine je, zatim, tadašnji gradonačelnik Beograda Siniša Mali rekao da Beograđani posle dvadeset godina mogu da vide da se nešto konačno radi na vodovodnom i kanalizacionom sistemu. Spomenuo je i postrojenja za preradu otpadnih voda.

U narednih deset godina izgradićemo ukupno 1.600 kilometara vodovodne i kanalizacione mreže, a u tu svrhu će Grad Beograd izdvojiti do 700 miliona evra. Takođe, za izgradnju 14 postrojenja za preradu otpadnih voda potrebno je dodatnih 300 miliona evra. Veliki poduhvat je u pitanju, vredan je milijardu evra i radiće se delom iz sopstvenih sredstava, delom po principu javno-privatnog partnerstva i kreditiranja”, rekao je on.

Prema obećanju Malog, dakle, izgradnja vodovodne i kanalizacione mreže trebalo je da bude uveliko u toku. Međutim, plan se promenio.  

Nakon što prvo Vesićevo obećanje s početka 2015. nije ispunjeno, i drugo koje su dali i on i Mali, neće biti ispunjeno. Prema poslednjem obećanju koje je dao Vesić, kanalizacija će biti izgrađena u narednih deset godina – dakle, do 2029. godine.

Dakle, ni problem kanalizacije ni otpadnih voda nije “trajno rešen do 2020. godine” kako je to zamenik gradonačelnika Goran Vesić najavio u martu 2015. Rešavanje ovih problema prolongirano je, da bi prema poslednjim obećanjima Vesića Beograđani kanalizaciju mogli da očekuju 2029, a postrojenja za preradu otpadnih voda za pet godina. Stoga, zamenik gradonačelnika od Istinomera dobija ocenu – “neispunjeno”.

 

Koliko se puta završavao interceptor

 

Osim fabrika za preradu vode, završava se i interceptor, najavio je Vesić. Ali, interceptor je trebalo davno da bude završen. Interceptor je veliki kolektor za prikupljanje otpadnih voda. Nakon što interceptor prikupi otpadne vode, odvodi ih dalje na prečišćavanje. 

Čak ga je i sâm Vesić najavljivao 2015. godine. On je u intervjuu za “Novosti” rekao da radovi na završetku izgradnje interceptora počinju “odmah”. Kako je rekao, interceptor, koji je tada bio dopola gotov, nije završen zbog “mnogobrojnih problema i nezakonitosti”.

Prvi planovi za izgradnju interceptora datiraju još iz 1980. godine. Do 2005, urađeno je oko 10 odsto interceptora. Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju grada, kako se navodi na sajtu “Beoinfo”, pokrenula je 2005. “veće aktivnosti na projektovanju i pripremi, a od 2008. i na izgradnji”.

Ukupno je bilo planirano pet deonica.

Prva deonica – od kanalizacione crpne stanice (KCS) Ušće u Novom Beogradu do ukrštanja ulica Vojvode Bojovića i Tadeuša Košćuška. Dužina ove deonice je ukupno 1.520 metara sa prolazom ispod reke Save i kolektorom duž Bulevara vojvode Bojovića.

Druga deonica – otvoren iskop kolektora, ulicama Cara Dušana i Đure Đakovića do ulaza u tunel Karaburma, a ukupna dužina deonice je oko 2.800 metara.

Treća deonica – tunel „Karaburma”. Dužina ove deonice je 1.320 metara, a tokom 1990. godine izvedeno je 523 metra. Za preostali neizvedeni deo potrebno je novelirati glavne projekte. 

Četvrta deonica – Od tunela „Karaburma” do tunela „Višnjica”. Dužina ove deonice je 1.729 metara. Urađeni su glavni projekti i u prethodnom periodu izvedeno je 779 metara, dok je preostalih 950 metara kolektora izvedeno u okviru izvođenja sa petom deonicom (tunel „Višnjica“)

“Višnjica” je bila peta. Tunel “Višnjica”, dužine 6.772 metra počeo je da se gradi 2008. Završetak radova na ovom tunelu planiran je za kraj 2011. godine, što je navedeno sa sajtu firme „Hidotehnika-Hidroenergetika a.d.“, koja je bila izvođač radova. Tunel je probijen 2012. godine. 

To je oko polovine od ukupne dužine Interceptora. Do kraja nije završen ni osam godina kasnije. A planirano je bilo da se prostire od KCS Ušće do postrojenja za prečiščavanje otpadnih voda u Velikom selu, i da bude dužine 16.080 metara.

 

Od tri do deset miliona kubnih metara vode dnevno

 

Profesor dr Božo Dalmacija, redovni profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, ujedno i stručnjak za vodu, ukazuje da je stanje u Srbiji zabrinjavajuće, jer je samo oko 16 odsto stanovništva priključeno na postrojenja za preradu otpadnih voda.

“Prema anketi u 19 opština u Srbiji postoje postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda (PPOV), 14 sa biološkim i pet sa mehaničkim prečišćavanjem. Samo u 7 opština je počela izgradnja PPOV, od toga 6 postrojenja sa biološkim tretmanom, a 11 opština je prijavilo da planira izgradnju i to 9 mehaničkih i dva biološka postrojenja za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda”, kaže on za Istinomer.

Dalmacija ističe da je ukupna produkcija otpadnih voda u Srbiji oko 3,5 miliona kubnih metara na dan. 

“Od te ukupne produkcije oko 70 odsto potiče iz industrije, čije otpadne vode učestvuju sa oko 50 odsto u organskom opterećenju i oko 75 odsto u ukupnoj masi suspendovanih materija. Ukupni izvori koncentrisanog zagađenja, koji bi trebalo sada da budu podvrgnuti tretmanu, iznose oko 13,5 miliona ES (ekvivalentnih stanovnika). Očekuje se da će se sa razvojem industrije (i pored recirkulacije), kao i sa proširivanjem kanalizacione mreže naselja, količina otpadnih voda povećati za oko 3,2 puta u odnosu na sadašnju količinu”, upozorava Dalmacija.

 

Usevi mogu da se zaštite od suše

 

Kada je reč o zemljama Evrope, Dalmacija navodi da se prečišćene otpadne vode u južnoj Evropi, odnosno u Španiji, Italiji i na Kipru, u oko 40 odsto slučajeva koriste za navodnjavanje. U severnoj Evropi ih u 33 odsto slučajeva koristi industrija, a polovina se koristi u urbane svrhe, navodi on. 

“Evropska komisija je u maju prošle godine predložila nova pravila za podsticanje i olakšavanje ponovne upotrebe vode u EU za potrebe navodnjavanja i poljoprivrede. Ova oblast do sada nije bila regulisana u zemljama EU, pa se smatra vrlo značajnom. Tokom proteklih trideset godina sušni periodi su u EU dramatično porasli po broju i intenzitetu, a najmanje 11 odsto evropskog stanovništva i 17 odsto njene teritorije do danas je bilo pod uticajem nestašice vode”, navodi Dalmacija.

Zato kao jedan od benefita ponovne upotrebe prečišćenih otpadnih voda, Dalmacija navodi smanjenje rizika od propadanja useva usled suša, kao i smanjenje upotrebe đubriva.

Dalmacija zato smatra da u Srbiji treba primeniti adaptivan pristup, odnosno da otpadne vode u celokupnom ciklusu upravljanja treba posmatrati i kao “potencijalni izvor vode otporan na sušu, izvor hraniva za poljoprivredu ili regeneraciju zemljišta”.

 

Evropa neuporedivo bolja

 

Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, najveći procenat priključenosti na postrojenja za otpadne vode je 2015. u centralnoevropskim zemljama (Austrija, Belgija, Danska, Nemačka, Luksemburg, Holandija, Švajcarska i Velika Britanija) iznosio je 97 odsto. 

U zemljama severne Evrope, (Finska, Island, Norveška i Švedska) procenat je bio oko 86 odsto. 

Između 77 i 78 odsto stanovništva priključeno je na ova postrojenja u južnoevropskim zemljama (Francuska, Grčka, Italija, Kipar, Portugalija, Malta i Španija) i zemljama jugoistočne Evrope (Hrvatska, Bugarska, Rumunija i Turska).

 

Naslovna fotografija: FoNet/Aleksandar Levajković