Otvorili smo sedam vrtića

Nekoliko dana nakon završenog konkursa za upis dece u prestoničke vrtiće, gradonačelnik Mali posetio je vrtić Sveta Petka i pohvalio se sa novootvorenih sedam vrtića za vreme svog mandata. Prema podacima Gradskog sekretarijata za obrazovanje i dečju zaštitu, u periodu od 2014. do 2016. zaista je otvoreno sedam novih vrtića koji mogu da prime blizu 1400 dece. Od toga je pet izgrađeno – „Dragan Laković“ i „Mileva Marić Ajnštajn“ na Novom Beogradu, „Mala sirena“ na Voždovcu, „Zvončica“ u Obrenovcu i „Oaza“ u Zemunu, a dva su otvorena nakon adaptacije prostora ustupljenog bez naknade – „Mali suncokreti“ na Paliluli i „Zvončica“ na Voždovcu.  

S obzirom da zvanična evidencija podržava gradonačelnikove navode, Siniši Malom ocena istina. Međutim, i ovu izjavu Malog kao i sve izjave srpskih zvaničnika koje na prvu loptu jesu tačne, treba staviti u širi kontekst. Naročito kad je reč o vrtićima koji svakog leta – zbog nekoliko hiljada neupisane dece i još više hiljada nervoznih roditelja – postaju vreo krompir za pr i marketinške službe zadužene za dobar imidž gradonačelnika i gradskih vlasti.

Nedovoljno mesta u prestoničkim vrtićima nije problem koji počinje sa Sinišom Malim niti je izazov samo za srpsku prestonicu, ali je važno ukazati kakvu politiku ova država i Beograd vode kad je reč o obrazovanju najmlađe dece i gde su vrtići na listi prioriteta. Ako se pogleda poslednjih desetak godina, graditeljski bum predškolskih ustanova dogodio se u mandatu bivšeg gradonačelnika Dragana Đilasa (2008-2013) kada je sagrađeno 15 novih objekata, dva su kupljena za potrebe vrtića, dva su dograđena, a deset prostora je Gradu ustupljeno bez naknade i adaptirano za potrebe boravka dece.

Sa jedne strane, istina je da se broj dece na čekanju smanjio otkako se refundira do 80 odsto troškova ekonomske cene boravka dece u privatnim vrtićima. Sa druge strane, na osnovu trendova može se reći da je ova odluka izazvala neku vrstu poremećaja na tržištu pa je pitanje kome Grad pomaže: platežno sposobnim roditeljima ili najsiromašnijima kojima, u stvari, prema svim međunarodnim preporukama, treba prioritetno omogućiti da upišu decu jer su apsolutno nevidljivi u sistemu ove usluge. 

Naime, ekonomska cena boravka deteta u predškolskoj ustanovi iznosi 27.952 dinara mesečno, a maksimalna refundacija 22.362. Ako privatni vrtić, recimo, mesečno košta 20.000, a grad recimo refundira 15.000, roditelj svakog meseca uplaćuje 20.000, a na njegov lični račun se vraća subvencija. Iako vas matematički  vrtić košta 5000 dinara, vi morate prvog meseca imati na gomili 20.000 dinara, a svakog narednog takođe ne smete da potrošite tih 15.000 koje vam Grad uplati jer ih morate ponovo uplatiti vrtiću. Ono što je Istinomer primetio, a očito i vlasti jer su nedavno apelovale da se snizi cena u privatnim vrtićima, privatnici (naročito oni čije usluge nisu bile na preterano zavidnom nivou) su iskoristili  odluku grada da povećaju cene. 

Primer je ispotposečni vrtić na Banjici bez dvorišta, sa dva mala prozora, koji je koštao 130 evra mesečno, da bi nakon uvođenja subvencije vlasnica cenu skoro duplirala na 250 evra. Jedan od roditelja sa kojima je Istinomer razgovarao, sada dobija subvenciju od 19.000 što znači da ga vrtić košta 7000 dinara iako bi realno trebalo da ga košta nula. Vlasnici je očito sve potaman jer najavljuje otvaranje još jednog objekta.  Da gradska politika očito ide na ruku vlasnicima vrtića pokazuje činjenica da je od 2004. do polovine 2014. u Beogradu verifikovano samo 50 privatnih predškolskih ustanova. Danas,  pravo na subvenciju ima četiri puta više ili neverovatnih 200 privatnih vrtića koji su morali ispuniti određene standarde u radu da bi ušli u ovaj sistem finansiranja.

Ovaj bum u otvaranju vrtića ne bi bio sporan kad bi subvencija pomagala i onima kojima je napotrebnija – siromašnim porodicama i realno nezaposlenim roditeljima. To znači da se novcem svih poreskih obveznika opet stimulišu platežno sposobna domaćinstva koja uoči polaska u privatni vrtić mogu da skupe 20.000 – 35.000 dinara i vlasnici vrtića osrednjeg kvaliteta jer vlasnici luks vrtića sa slanim sobama i raznovrsnim sadržajima znaju da cena ipak mora biti prilagođena srpskom džepu, pa makar i onom najdubljem.

U Srbiji samo polovina dece od tri do pet godina ide u vrtić, a ovom uslugom obuhvaćeno je više od 80 odsto imućnijih domaćinstava, i tek nekoliko odsto najsiromašnije dece. (Tanjug, 23. maj 2017. godine) Ova dispropocija u obuhvatu dece je važna jer je odavno ustanovljena direktna veza između pohađanja predškolskih programa sa jedne strane i siromaštva, razvoja mozga i kasnijeg uspeha u školi sa druge strane. Dakle predškolsko obrazovanje mora biti strateški interes ove države. Iako je gradonačelnik Mali isti dan kada se pohvalio novootvorenim vrtićima rekao da „ne zna šta više da uradi da svi dobiju vrtić“, Istinomer mu recimo predlaže da pogleda studiju Unicefa „Ulaganje u obrazvanje u ranom detinjstvu u Srbiji“ iz 2012. Dobar deo mogućih rešenja je u nadležnosti resornog ministarstva prosvete. Ali i Grada, naročito kad je reč o finansiranju obrazovanja u detinjstvu koje je u nadležnosti lokalne samouprave. Unicef je izračunao da bi poludnevni predškolski program za svu decu koja ne idu u vrtić koštao najviše 46 miliona evra. Odlukom da 6,5 odsto od te sume ili tri miliona evra izdvoji za jarbole, a o čemu je Istinomer detaljno izveštavao, Mali i njegovi saradnici delimično su odgovorili na pitanje javnosti: “Gde su vrtići na vašoj listi prioriteta?”