SZO ne uvodi vakcinaciju dece bez roditeljske kontrole i pristanka
Tvrdnje da Svetska zdravstvena organizacija kroz „novi plan“ u školama planira povećanje vakcinacije dece uz smanjenje roditeljske kontrole nisu potkrepljene zvaničnim dokumentima. Iako SZO i UNESCO od 1996. godine promovišu koncept škola u kojima se promoviše zdravlje, u tim smernicama ne postoji odredba o vakcinaciji bez roditeljskog pristanka niti o ukidanju roditeljskih prava.
- SZO i UNESCO projekat „škola koje promovišu zdravlje“ ima za cilj unapređenje zdravstvene pismenosti i dostupnosti školskih zdravstvenih usluga.
- Dokumenti projekta ne propisuju obaveznu vakcinaciju dece niti omogućavaju vakcinaciju bez saglasnosti roditelja.
- Tvrdnje o „smanjenju roditeljske kontrole“ koje navodno sprovodi SZO nisu potkrepljene činjenicama, praksom niti zvaničnim dokumenatima institucija.
- Objavama nedostaje bitan kontekst.
Na društvenim mrežama na našem govornom području su se proširile tvrdnje da SZO ima „novi plan“ kojim se kroz škole povećava vakcinacija dece i smanjuje roditeljski nadzor. Kao dokaz se navode dokumenti SZO i UNESCO o konceptu „škola koje promovišu zdravlje“.
Međutim, u zajedničkim smernicama SZO i UNESCO jasno se precizira da se ovaj višedecenijski koncept odnosi na širi, celovit pristup školama kao okruženjima za učenje i razvoj, a ne na pojedinačne medicinske intervencije. U dokumentu „Učinimo svaku školu školom koja promoviše zdravlje“ (Making every school a health-promoting school) se navodi da je škola koja promoviše zdravlje ona koja „stalno jača svoje kapacitete kao bezbedno i zdravo okruženje za život, učenje i rad“, čime se naglašava njen institucionalni i obrazovni okvir, a ne uvođenje konkretnih zdravstvenih procedura.
U zvaničnim dokumentima se daje pojašnjava da je reč o pristupu na nivou cele škole koji ima za cilj unapređenje zdravlja i obrazovnih postignuća kroz jačanje fizičkih, socijalno-emocionalnih i psiholoških uslova u kojima deca borave i uče, suprotno tezama sa društvenih mreža da je reč o novom ili posebnom „planu“ za vakcinaciju dece, već o dugogodišnjem okviru unapređenja školskog okruženja.
Da li dokumenti SZO i UN govore o vakcinaciji bez saglasnosti roditelja?
U spornim objavama se sugeriše i da pomenuti standardi dozvoljavaju školama da sprovode programe vakcinacije bez roditeljskog pristanka. Međutim, u smernicama o školskim zdravstvenim uslugama naglašava se da su globalni standardi zamišljeni kao okvir i alat za procenu i unapređenje politika, a ne kao pravno obavezujući akti. Drugim rečima, oni ne propisuju konkretne zdravstvene intervencije, niti mogu da menjaju nacionalne propise.
Istovremeno, u UNESCO dokumentima se dodatno naglašava da se koncept škola koje promovišu zdravlje može ostvariti samo uz aktivno uključivanje roditelja i lokalnih zajednica što ukazuje na to da roditelji nisu isključeni iz procesa, već prepoznati kao ključni akteri u njegovoj primeni. Dakle, SZO ne može, niti pokušava, da propiše zaobilaženje roditeljskog pristanka. Pitanja saglasnosti, roditeljskih prava i zdravstvene zaštite maloletnika ostaju u isključivoj nadležnosti država i njihovih zakonodavnih okvira.
U praksi, pojedine zemlje koriste škole kao mesto gde se preventivne zdravstvene mere, uključujući i vakcinaciju, lakše logistički organizuju. U stručnoj literaturi SZO se takva praksa opisuje kao način povećanja dostupnosti zdravstvenih usluga, a ne kao mehanizam prisile. Sama činjenica da se vakcinacija sprovodi u školskom prostoru ne znači da je roditeljski pristanak ukinut, već da se zdravstvena usluga pruža na dostupnijem mestu, u skladu sa važećim pravilima.
U spornim objavama se dodatno iznose teze da „novi plan“ podrazumeva nadzor nad decom i porodicama, kao i prikupljanje osetljivih ličnih podataka. U dokumentima SZO i UNESCO, međutim, termin „monitoring“ se koristi u kontekstu evaluacije javnih politika. U globalnim standardima se precizira da se indikatori preporučuju kao polazna osnova za praćenje i procenu sprovođenja koncepta škola koje promovišu zdravlje na školskom, nacionalnom i globalnom nivou. Takvo praćenje odnosi se na funkcionisanje programa i politika uobičajenih mehanizama evaluacije projekta, ne sprovođenje plana za kontrolu dece i roditelja.
