Sud EU nije obavezao države članice da legalizuju istopolne brakove
Sud pravde EU nije naložio državama članicama da legalizuju istopolne brakove. Presuda se odnosi isključivo na obavezu administrativnog priznavanja brakova zaključenih u drugim državama EU, dok materijalno uređenje braka ostaje u nadležnosti svake države članice.
- Presuda Suda pravde EU odnosi se na priznavanje braka sklopljenog u drugoj državi članici, ne na obavezu legalizacije istopolnih brakova u državama gde takvo uređenje ne postoji.
- Sud potvrđuje da je regulisanje braka isključivo u nadležnosti država članica.
- Obaveza priznavanja ne znači i dužnost da država uvede brak osoba istog pola u svoje zakone.
- Naslovi pojedinih portala sugerisali su da države članice „moraju da legalizuju istopolne brakove“, što nije tačno.
- Objave ocenjujemo kao netačne.
Na našem govornom području proširila se objava u kojoj se navodi: „SUD EVROPSKE UNIJE ODLUČIO: Sve države članice moraju da legalizuju istopolne brakove!”
Šta je povod za takve neosnovane tvrdnje?
Presuda Suda pravde EU od 25. novembra 2025. godine doneta je povodom slučaja poljskog para koji se venčao u Nemačkoj 2018. godine. Po povratku u Poljsku, par je zatražio upis braka u matični registar, međutim, zahtev je odbijen kako tamošnji nacionalni propisi ne priznaju istopolne brakove. Nacionalni sud je potom odlučio da predmet prosledi Sudu pravde EU kako bi se utvrdilo da li takvo odbijanje narušava pravo EU.
Sud pravde je zaključio da Poljska, kao država članica, mora priznati brak koji je zakonito sklopljen u drugoj članici EU. Ovaj zaključak zasniva se na praksi Suda prema kojoj države članice ne smeju sprečavati ostvarivanje prava EU državljana, uključujući pravo na slobodno kretanje i porodični život. Ukoliko je brak validno zaključen u državi koja priznaje istopolne brakove, druge članice moraju obezbediti administrativno priznavanje, kako bi se omogućila pravna sigurnost, poput prijave prebivalište, poreza, zdravstvenog i socijalnog osiguranja.
Međutim, Sud je istovremeno eksplicitno naveo da EU nema ovlašćenje da uređuje materijalno porodično pravo i da pitanje sklapanja braka u potpunosti ostaje u nadležnosti država članica. U presudi stoji da je svaka država slobodna da odluči da li će omogućiti brak između osoba istog pola prema svom nacionalnom zakonodavstvu. Drugim rečima, obaveza priznavanja braka sklopljenog u inostranstvu ne utiče na suvereno pravo države da internim propisima zabrani ili ne predvidi takvu formu braka.
Sud pravde je svojim tumačenjem razgraničio dve ravni – administrativnu obavezu priznavanja postojećeg pravnog akta iz druge države EU radi zaštite prava građana i pitanje prava braka, koje ostaje u domenu nacionalne nadležnosti. U tom kontekstu, Poljska i druge države koje ne priznaju istopolne brakove nisu u obavezi da ih uvedu, već su samo dužne da priznaju brak ukoliko je legalno sklopljen u drugoj državi članici i ako je to potrebno radi ostvarivanja prava građana EU.
U Evropskoj uniji trenutno 16 država dozvoljava istopolne brakove (Izvor: Europa.eu). U pitanju su Austrija, Belgija, Danska, Estonija, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Irska, Luksemburg, Malta, Holandija, Portugal, Slovenija, Španija i Švedska. U ovim državama parovi istog pola imaju jednako pravo na zaključenje braka kao i heteroseksualni parovi, uz sve prateće porodičnopravne posledice.
Preostale države članice EU imaju različita rešenja - pojedine priznaju životna partnerstva, vanbračne zajednice ili druge oblike civilnih zajednica, dok u šest članica (Poljskoj, Mađarskoj, Letoniji, Slovačkoj, Bugarskoj i Litvaniji) ne postoji nikakav oblik pravnog priznanja istopolnih zajednica. Ova razlika u zakonodavstvima odražava činjenicu da je uređenje braka u nadležnosti država članica, pa tako EU nema ovlašćenje da državama nametne obavezu da uvedu istopolne brakove u svoje nacionalne propise.
