Španija ne „uvozi“ pola miliona migranata, niti se Barselona „pretvara u Kabul“
Tvrdnje da Španija dovodi pola miliona muslimanskih migranata kako bi uticala na izbore i „pretvorila Barselonu u Kabul“ nisu istinite - zasnovane su na pogrešnom tumačenju odluke o regulaciji statusa ljudi koji već borave u toj zemlji.
- Ne radi se o „dovođenju“ migranata, već o regulaciji statusa osoba koje već žive i rade u Španiji.
- Netačno je da su migranti „uglavnom muslimani“ - većina dolazi iz Latinske Amerike, pretežno hrišćanskih zemalja.
- Podaci pokazuju da migranti iz Afrike čine znatno manji deo ukupnog broja.
- Regulacija statusa ne znači dobijanje državljanstva niti prava glasa.
- Migranti ne mogu glasati na opštim izborima bez državljanstva, koje se stiče tek nakon više godina.
- Tvrdnja da vlast ovim potezom „skuplja glasove“ nema uporište u činjenicama.
- Objave ocenjujemo kao netačne.
„Španci dovode pola miliona muslimanskih migranata, 99 posto muškaraca. Žele da im daju papire, sve kako bi levica dobila više glasova. Papiri se dele šakom i kapom, jer izbori su blizu, a matematika glasova ne čeka“, tvrdi se u viralnim objavama. Međutim, sporni navodi polazi od stvarne odluke španske vlade, ali uz pogrešna i obmanjujuća tumačenja. Naime, vlada Španije je, na čelu sa premijerom Pedrom Sančezom, krajem januara 2026. usvojila uredbu kojom se omogućava regulacija statusa za oko 500.000 migranata bez dokumenata i tražilaca azila. Međutim, u viralnim objavama se izostavlja da su to osobe koje već borave u Španiji, a ne ljudi koje država namerno „dovodi“.
Naime, po pisanju španske fektčeking organizacije Maldita, podnosioci zahteva moraju dokazati da su već određeno vreme živeli u zemlji ili da su ranije podneli zahtev za međunarodnu zaštitu. Dakle, u pitanju je administrativna mera koja se odnosi na postojeću populaciju, a ne o organizovanom dolasku novih migranata.
Naprotiv, podaci koje je objavio istraživački centar Funcas pokazuju da velika većina migranata bez dokumenata dolazi iz zemalja Latinske Amerike – čak oko 91 odsto. Najzastupljeniji su državljani Kolumbije, Perua i Hondurasa, zemalja u kojima dominira hrišćansko stanovništvo. Migranti iz Afrike, uključujući zemlje sa većinskim muslimanskim stanovništvom poput Maroka ili Alžira, čine znatno manji deo ukupne populacije bez dokumenata.
Osim toga, tvrdnja da vlast Španije tim navodnim potezom pokušava da obezbedi dodatne glasove takođe nema uporište u činjenicama. Regulacija statusa ne podrazumeva dobijanje španskog državljanstva – naprotiv, ona omogućava privremeni boravak u zemlji i pristup tržištu rada, ali ne i biračko pravo.
Naprotiv, dobijanje državljanstva u Španiji je dug i jasno definisan proces u kom je za većinu stranaca potrebno najmanje deset godina zakonitog i neprekidnog boravka. Izuzeci postoje za državljane pojedinih zemalja, uglavnom iz Latinske Amerike, ali i tada je potrebno najmanje dve godine zakonitog boravka, uz dodatne uslove poput polaganja ispita u Institutu Servantes.
Bez državljanstva, migranti nemaju pravo glasa na opštim i regionalnim izborima. Na lokalnim izborima mogu glasati samo državljani EU ili zemalja koje imaju sporazume o reciprocitetu sa Španijom, što takođe u najvećoj meri obuhvata države Latinske Amerike. Međutim, čak i u najbržim procedurama, veliki broj migranata ne bi mogao da stekne državljanstvo pre narednih opštih izbora 2027. godine.
Javna obrazloženja španske vlade po ovom pitanju takođe ne upućuju na političku ili izbornu manipulaciju, već na ekonomske i društvene razloge. Ministarka Elma Saiz istakla je da je cilj ove uklanjanje administrativnih prepreka i jačanje integracije, dok je premijer Sančez migrante opisao kao važan faktor razvoja i stabilnosti sistema socijalne sigurnosti. Slične argumente iznela je i Irene Montero iz stranke Podemos, naglašavajući potrebu za zaštitom prava migranata.
Analize nezavisnih izvora ukazuju da je osnovna svrha mere formalizacija postojećeg stanja i omogućavanje ljudima koji već rade i žive u Španiji da pređu iz sive zone u legalne tokove, plaćaju poreze i ostvaruju osnovna prava. Takav pristup ima za cilj smanjenje neformalne ekonomije i jačanje socijalne kohezije, a ne kratkoročne izborne koristi.
