Pandemijski sporazum ne ukida suverenitet država, niti uvodi globalnu kontrolu stanovništva
Na društvenim mrežama širi se dezinformacija da Pandemijski sporazum Svetske zdravstvene organizacije (SZO) ukida suverenitet država članica i omogućava uspostavljanje „centralizovane kontrole“ stanovništva putem digitalnih sertifikata, obavezne vakcinacije i algoritamskog nadzora.
- Pandemijski sporazum ne predviđa prenos odlučivanja s nacionalnih vlasti na SZO. Sam sporazum izričito potvrđuje poštovanje suvereniteta država i isključuje mogućnost nametanja bilo kakvih mera.
- Nijedna država ne gubi suverenitet – sve odluke ostaju u nadležnosti lokalnih vlasti.
- SZO ne uvodi ni obavezne vakcinacije, digitalne pasoše niti bilo kakav oblik nadzora.
- Teorije o „biopolitičkom lancu“ i „tehnokratskoj diktaturi“ su neutemeljene i deo šireg narativa o globalnoj zaveri.
- Objave ocenjujemo kao netačne.
Dezinformacije o navodnoj uspostavi globalne kontrole nad stanovništvom kroz Pandemijski sporazum SZO pojavljuju se godinama, a naročito su se intenzivirale uoči i nakon njegovog usvajanja 20. maja 2025. godine. Jedna od takvih objava sa društvenih mreža tvrdi da će SZO imati ovlašćenje da uvodi obavezne vakcinacije, zatvara granice i nameće digitalne zdravstvene pasoše, a sve to uz podršku privatnih fondacija i kompanija.
Međutim, nijedna od ovih tvrdnji nije tačna, niti je utemeljena u sadržaju samog dokumenta.
Pandemijski sporazum Svetske zdravstvene organizacije, formalno usvojen 20. maja 2025. godine na 78. zasedanju Svetske zdravstvene skupštine, predstavlja prvi međunarodni pravno obavezujući dokument koji ima za cilj jačanje globalne saradnje u prevenciji, pripremi i odgovoru na buduće pandemije.
Ovaj sporazum, rezultat više od tri godine pregovora između država članica SZO, usmeren je na unapređenje međunarodne koordinacije u oblastima kao što su pravovremeni i ravnopravan pristup vakcinama, terapijama i dijagnostici, kao i uspostavljanje sistema za deljenje patogena i koristi (PABS).
Važno je napomenuti da ovaj sporazum izričito potvrđuje suvereno pravo država da donose i sprovode zakone unutar svoje jurisdikcije, te da SZO nema ovlašćenja da nameće obavezne mere poput vakcinacije, zatvaranja granica ili karantina.
Sporazum je usvojen konsenzusom 124 države članice, dok je 11 bilo suzdržano. Njegovo usvajanje označava značajan korak ka globalnoj solidarnosti i spremnosti za buduće zdravstvene prijetnje.
Sporazum stupa na snagu nakon što ga ratifikuje najmanje 60 zemalja, a očekuje se da će dodatni aneks, koji se odnosi na deljenje patogena, biti finalizovan do maja 2026. godine.
U članu 22 Pandemijskog sporazuma (Pandemic Agreement) izričito se navodi da:
„U Pandemijskom sporazumu se ništa ne sme tumačiti kao davanje bilo kakvog ovlašćenja Sekretarijatu SZO-a da usmerava, naređuje, menja ili na drugi način propisuje nacionalne i/ili domaće zakone, niti da nameće bilo kakve zahteve da države preduzmu određene radnje.“
Takođe, član 3, stav 1 Pandemijskog sporazuma potvrđuje da će sve strane poštovati suvereno pravo država da donose zakone i sprovode zakonodavstvo u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija (UN) i međunarodnim pravom.
Stoga, pomenute odredbe Sporazuma jasno demantuju tvrdnje o gubitku suvereniteta država i prenosa odlučivanja na SZO.
Štaviše, svaki međunarodni dogovor SZO i država članica rezultat je njihovog međusobnog konsenzusa, te se i primenjuje u skladu sa lokalnim zakonodavstvom država potpisnica.
Pandemijski sporazum, prema zvaničnim podacima, služi isključivo poboljšanju međunarodne saradnje u slučaju pandemija, s ciljem obezbeđivanja ravnopravnog pristupa vakcinama, terapijama i dijagnostici, kao i razmeni stručnog znanja.
Dodatno, u članu 17. Pandemijskog Sporazuma predviđena je saradnja među državama u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom i raspoloživim resursima – što dodatno potvrđuje da se poštuje suverenitet svake zemlje.
Netačne su i tvrdnje o digitalnim zdravstvenim pasošima i biometrijskim bazama podataka. SZO je više puta naglasila da ne prikuplja privatne podatke građana, niti upravlja digitalnim zdravstvenim sertifikatima. U dokumentu nema nijedne odredbe o povezivanju ličnih podataka s biometrijskim ili bankovnim informacijama.
Širenje ovih dezinformacija deo je već poznatog narativa o navodnoj „diktaturi SZO-a“ i „biopolitičkoj kontroli“. U tom kontekstu se u objavi spominju i inicijative kao što su ID2020, Agenda 2030 i CBDC, koje se redovno koriste kao simboli „tehnokratske zavere“ u sličnim teorijama.
Ipak, ni jedna od navedenih inicijativa nije uključena niti na bilo koji način povezana sa Pandemijskim sporazumom.
ID2020 je savez organizacija za digitalni identitet, Agenda 2030 je razvojni plan UN-a, dok su CBDC (Central Bank Digital Currency) sistemi projekti nacionalnih banaka i nisu pod ingerencijom SZO-a. Njihovo spajanje u jedinstvenu „zavereničku“ priču je deo narativa savremenih teorija zavere i dezinformacionih kampanja koje koordinisano nastoje da naruše poverenje u međunarodne zdravstvene institucije.
Dakle, tvrdnje da Pandemijski sporazum SZO-a ukida suverenitet država i uvodi centralizovanu kontrolu nad stanovništvom su netačne. Sporazum ne prenosi ovlašćenja sa nacionalnih vlasti na SZO, ne propisuje obavezne mere, niti uspostavlja bilo kakav sistem nadzora. Reč je o međunarodnom dogovoru o saradnji u slučaju pandemija, a ne o mehanizmu globalne kontrole.
