Nedostaje poštovanje žrtava na obe strane
“Rezolucija o genocidu Srbije na Kosovu neće uticati na ostvarivanje prava žrtava na pravdu, reparaciju ili pronalaženje istine. Deluje da je pokretanje ove rezolucije više za “domaće konzumiranje“ i to u funkciji privida da se radi na ostvarivanju prava žrtava rata. Prethodno je trebalo proveriti određene podatke, poput onog o silovanju 20.000 žena tokom rata, koji nije dokumentovan“.
Fond za humanitarno pravo Kosova (FHPK) decidarano je Rezoluciju o srpskom genocidu na Kosovu, koja je usvojena pre dve nedelje u Skupštini Kosova, ocenio negativno. Direktor Fonda, Bekim Blakaj u razgovoru za Istinomer objašnjava da se njegova organizacija i “ranije oglašavala o inicijativama koje su preduzete u Skupštini Kosova, jer nisu dobro osmišljene i nisu umesne”. Prema rečima Blakaja takve inicijative “mogu samo da stvore privid da institucije rade na uspostavljanju istine i pravde, a zapravo to nije slučaj“.
Foto: Medija centar
FHP Kosovo navodi da je Skupština Kosova trebalo prethodno da detaljno proveri sve navode o zločinima navedenim u dokumentu, jer se proizvoljnim informacijama diskredituje cela rezolucija. Na šta ste konkretno mislili?
U rezoluciji je nabrajan veliki broj događaja tokom rata, u kojima je stradalo puno ljudi. Međutim, tu je naveden i podatak da je tokom rata na Kosovu silovano oko 20.000 žena. Taj podatak ne može da se dokumentuje bilo kojim pouzdanim izvorom, bez obzira što je bilo puno mesta gde je bilo masovnih silovanja tokom rata na Kosovu.
Rekli ste, umesto što postavlja uslove za državu Srbiju, Skupština Kosova treba da, zajedno sa drugim institucijama, traži uspostavljanje saradnje sa Srbijom. Na koju vrstu saradnje mislite?
Na prvom mestu, kosovske institucije moraju da ulože mnogo više napora da se izbore, da se u pregovorima i dijalogu sa Srbijom u Briselu nađe tema uzajamne saradnje tužilaštava za ratne zločine ili preciznije rečeno, da se uspostavi takozvana međunarodna pravna pomoć, koja bi omogućila da se krivično gone svi, za koje ima dokaza, da su bili umešani u ratne zločine. Zbog jednostranog gledišta na događaje iz rata i sa kosovske i sa srpske strane postoje totalno suprotni narativi u Srbiji i Kosovu. Smatramo da bi obe zemlje morale više da rade na uspostavljanju i stvaranju jedinstvenog narativa, koji je podržavan činjenicama. Podrška inicijative za REKOM bi mogla da da poželjne rezultate u tom pravcu.
Da li za tu vrstu saradnje postoji, po vašem mišljenju, klima ne samo na Kosovu i Srbiji, već i u celom regionu?
U ovom trenutku ne vidim da postoji klima u bilo kojoj zemlji u regiji, koja bi podržala takvu saradnju. Međutim, institucije i Kosova i Srbije su dužne da rade na stvaranju takve klime.
Koliko su ratni zločini i zločini protiv čovečnosti počinjeni na Kosovu, uopšte rasvetljeni? Pritom, mislim na obe strane.
Tokom i nakon rata na Kosovu počinjen je veliki broj zločina, sa ogromnim brojem žrtava. Nažalost, ovi zločini većinom nisu rasvetljeni. Do sada je najviše na tome radio Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, koji je u pet predmeta za zločine na Kosovu uspeo da dokumentuje i rasvetli neke od najvećih, ali veliki broj nikada nije do kraja rasvetljen. Domaća suđenja, u Srbiji i na Kosovu, pored određenog broja predmeta, nisu bili u stanju da osvetle većinu zločina. To znači da pravosuđe mora da ulaže mnogo više napora i da procesuira mnogo više predmeta. Međutim, na rasvetljavanju događaja iz rata može da doprinese i REKOM, i jedino REKOM bi imao šanse da uspostavi taj narativ koji bi bio sveobuhvatan.
Da li, po vašem mišljenju, dijalog između Srbije i Kosova može dati efekta i konkretnih rezultata u situaciji kada vlasti u Prištini i Beogradu ne samo da dijametralno suprotno gledaju na zločine počinjene na Kosovu, već ovo bolno pitanje neretko koriste u dnevno političke svrhe?
Dijalog je vrlo složen i spor proces, ali ukoliko se ide u dobrom pravcu on može da trasira put ka rešavanju problema koji su nasledstvo rata. Ukoliko se u konačnom dogovoru nađu rešenja za saradnju tužilaštava, za uspostavljanje uske saradnje na rešavanju slučajeva nestalih osoba, a i na priznavanju svih žrtava, onda to daje nadu za neku svetliju budućnost.
Da li je i koliko odnos prema ratnim zločinima uslov za dijalog između Srbije i Kosova?
Koliko smo mogli da shvatimo, do sada to nije bilo slučaj. Evropska unija nije bila voljna da uslovljava Srbiju i Kosovo da reše pitanja koja se odnose na ratne zločine i zbog toga do sada nije bilo rasprave o tome u procesu dijaloga.
U kojoj meri je javnost na Kosovu spremna da se suoči sa činjenicom da su počinjeni zločini nad Srbima i da počinioci i naredbodavci treba da za to odgovaraju?
Teško je proceniti koliko je javnost spremna da se suoči sa tom činjenicom, mada postoji dosta negativan stav u javnosti o Specijalizovanim većima. Međutim, ja verujem da će, kada budu počeli sudski procesi i kada se obelodane dokazi o zločinima nad Srbima, javnost na Kosovu to, onda, lakše prihvatiti.
Kako se iz Prištine gleda na odnos Srbije prema ratnim zločinima počinjenim nad Albancima tokom rata na Kosovu?
Nažalost, predstavnici institucija u Srbiji ponekad u javnim nastupima negiraju ili umanjuju zločine počinjene na Kosovu i takva situacija ne doprinosi pomirenju. To kreira mišljenje na Kosovu da Srbija nije spremna da se suoči sa bolnom prošlošću na Kosovu, da nije spremna da prihvati odgovornost i da ne mari za žrtve na Kosovu.
Šta je potrebno učiniti da i Srbi i Albanci hrabrije zakorače u proces pomirenja? Da li je to samo promena odnosa prema ratnim zločinima, ili je potrebno menjati i opštu atmosferu u regionu?
Neće biti održivog i trajnog pomirenja između Srba i kosovskih Albanaca ukoliko se ne prihvate činjenice iz prošlosti. Mi u FHP Kosovo, kao prvi korak ka pomirenju vidimo prihvatanje činjenica i poštovanje žrtava, koje su stradale na obe strane. Više procesa za ratne zločine, manje prostora za nekažnjivost i prestanak veličanja ratnih zločinaca značajno bi doprinelo procesu pomirenja.
Naslovna fotografija: Medija centar
