Početna Članci Retrovizor2 2019. Dobrodošli u zemlju milosrđa

Dobrodošli u zemlju milosrđa

Svaki lekar mora u gotovom imati nekoliko omanjih koverata u kojima će držati po 38 evra: kad blagodarni pacijent izvuče iz lisnice pet stotina ove još zadugo tuđinske valute, čika doktor mu vrati već spreman kusur, i svima lepo, i zakonodavcu, koji je u ovu divlju i divljačku oblast uveo meru i stil, i prijatelju u belom, i samom darodavcu koji ne mora da se oseća loše što nije doneo hiljadu evra.


Pao mi je kamen sa srca: doktorat Siniše Malog, bivšeg gradonačelnika Beograda, ministra finansija i osoby priblizhennoi k imperatoru punovredan je i naučno pravnosnažan, to je proudly ustanovila četvoročlana međunarodna komisija, delo ne samo što nije plagijat, nego je naučni doprinos kandidatov i teorijski domet doktorata baš prijatno iznenadio naučno-istražne organe; kandidat se, istinabog, nije pretrgao da navede šta je sve i od koga prepisao, ali taj simpatični nehaj jedva da zaprema sedam odsto obima doktorata, štogod to značilo, nije, dakle, dvadeset četiri procenta, kako se šuškalo, toliko je stanova doktor kupio, ako je kupio, na blgarskata rivijera. Dobro, kandidat je prepričao, ali svojim rečima i sa razumevanjem, prilično parče disertacije nama nepoznatog Stifanosa Hailemariama, što je u nauci i u umetnosti kao dobar dan: sa nečijim se idejama toliko srodiš da kolegu-prethodnika doživljavaš kao svoje drugo ja, ili kao svoje prvobitno ja!




Kad bismo svi mi koji smo pomalo i podrugljivo govorili “doktor Mali” sad bili kažnjeni, barem kao Vesna Pešić i “Peščanik”, kad ih je nezavisni sudija oglobio zbog duševnih tegoba nanesenih ministru policije, doktor bi zaista mogao da kupi još koje apartmančeto na crnomorskoj obali, ali bi bio nelojalna konkurencija Beogradu, svojoj odskočnoj dasci u kojoj turisti iz Kine, kako čujemo sa najvišeg mesta, troše hiljadu evra dnevno.


RETROVIZOR LJUBOMIRA ŽIVKOVA SLUŠAJTE NA ISTINOMER PODCASTU





Na oprost i pohvale koji je kandidat dobio od četrovočlane komisije (u kojoj, gle, nema nijednog profesora Beogradskog univerziteta) mogla bi pomenuta univerza da se žali, to kaže i sama rektorka, ali ne razbiram hoće li se zaista i žaliti, kako bi žena to i znala: kandidat nije običan postdiplomac, nego je ministar, a među rukovodiocima se, baš kao i među nama koji smo na dnu društvene lestice, rađa izvesna staleška simpatija: želeti ili zahtevati da bude drukčije značilo bi tražiti da priroda opozove svoje zakone: cornix cornici oculos non effodiet, to bi trebalo da nas veseli, ili bar da nas čini zadovoljnima: kad bi udario rektor na primer na ministra, meni bi bilo to kao bilo kao kad bi udario Srbin na Srbina. Dosta smo se, što reče mislim i sam patrijarh, delili, ako je doktorat napisan i odbranjen, moramo ga ljuljati. 

Svaki lekar mora u gotovom imati nekoliko omanjih koverata u kojima će držati po 38 evra: kad blagodarni pacijent izvuče iz lisnice pet stotina ove još zadugo tuđinske valute, čika doktor mu vrati već spreman kusur, i svima lepo, i zakonodavcu, koji je u ovu divlju i divljačku oblast uveo meru i stil, i prijatelju u belom, i samom darodavcu koji ne mora da se oseća loše što nije doneo hiljadu evra. 

Država dakle priznaje da lekare drži na rubu opstanka, i dozvoljava da se njima daje mito - samo da se svotom ne preteruje. Propisavši tobožnji maksimum država je i bolesnicima preporučila meru koje bi i oni trebalo da se drže: možeš ti po zakonu da daš i manje od 462 evra, ali može bolest i da ti se povrati.

Tako država, koja kupuje preskupu jelku, jarbole kakve niko živi u Evropi nema, koja plaća polugodišnjunovogodišnju rasvetu, pevajuće fontane i čarobne gondole, javno priznaje da pripadnike jedne važne profesije trajno oštećuje dajući im male plate, ali tu nepravdu, za koju je sama kriva, prevaljuje na moribunde, rekonvalescente, na izlečene, zalečene, i na one kojima nema leka, ali koji mogu i za uzaludan napor da se zahvale svom siromašnom doktoru! 

Država, naša, koja je, ponoviću, izvor, jamac i glavni korisnik trajne neravnopravnosti u društvu, novim zakonom dovodi u neravnopravan položaj medicinske seste, ali i sve ostale: zašto nije odredila i svotu za glavnu sestru, za vozača hitne pomoći koji je stigao na lice mesta za četiri minuta?... Hijerarhija među medicinskim osobljem zar ne zahteva i preciznu lestvicu kad je u pitanju davanje dobromorne nagrade? Ako je obradovanje za specijalistu blizu petsto evra, zar je pristojno sestri koja te neguje danima dati bombonjeru ili dvesto grama kafe? 

Po moemu, država novim zakonom otvoreno reketira bolesnike: ono što bi ona morala da plaća doktorima prevaljuje na podanike koji nemaju kud, država ne naređuje da se novčani poklon obavezno da doktoru, ali sam zakon ne bi postojao da ne postoji već takva praksa. Drugo, odobravajući lekarima da prime odjednom dve pacijentove penzije, država dovodi druge profesije u neravnopravan položaj: da li smem da dajem novac službenicima državne uprave kojima isto ne cvetaju ruže: koliko smem najviše da platim činovnici u RGZ-u ili u katastru? Šta je sa sudijama, sa profesorima, i uopšte sa onima od kojih zavise naš uspeh, naša sloboda, ili naš opstanak?

*
Foto: Pixabay


Treće, ako je država ograničila ono što sama pozdravlja i čemu majčinski ide na ruku, a to je da bolesni poklanjaju zdravima novac, zašto nije precizno navela mogu li svom lekaru da se zahvalim više puta za jedno te isto moje preživljavanje? Ima li ovakav paragraf: “Blagodarni pacijent može lekaru dati mito samo jednom u četrdeset osam sati. Ako mu i dalje bude dobro, ili bolje, može nakon isteka ovog zakonskog roka ponovo da nagradi svog spasioca sa novih 462 evra. U toku godine pacijent (moribund, rekonvalescent) sme da obraduje doktora sa najviše stotinu pojedinačnih, sanitarno razdvojenih donacija: sve iznad ove svote smatraće se korupcijom usled čega biće krivično i pravično gonjeno.” Ili. “Izlečeni pacijent može lekara nagraditi samo jednom mesečno. Članovi njegove porodice, njegovi prijatelji, pravni naslednici, kumovi i sl. mogu takođe davati navedenom lekaru po 462 evra, s tim što ukupna svota koju prijatelj u belom primi ne sme u toku fiskalne godine premašiti 46.200 evra tj. stotinu pojedinačnih obradovanja.”   

Moguće je da zakon o milostinji za lekare postoji u drugim državama, ali ja se onda ni sa njima ne slažem: zakon je uvreda za lekare (obavezuje ih Hipokratova zakletva; nisu, doista, u obredu inicijacije držali desnicu na Miroslavovom jevanđelju, ali imaju moral struke i svoj lični moral), i pritisak je na bolesnike: ako dam samo 231 evro onome ko me je lečio, ispašće da ga polovično cenim.


Najčitanije
Povezani članci