Početna Članci Retrovizor2 2019. Brethovo uputstvo

Brethovo uputstvo

Ako se svi mi koji ništa nemamo / Ne budemo pojavljivali tamo gde su namirnice izložene, / Moglo bi se pomisliti da nam ništa ne treba, / Ali ako budemo dolazili, a ništa ne budemo mogli da kupimo, / Znaće se kako nam je. (1934.)


Ko spase dva života spasao je celo čovečanstvo, ili, da prevedemo na naše prilike, ko spase dva Srbina spasao je celo srpstvo: predsednik Republike je snagom svoje usmene reči odvratio od štrajka glađu ministra odbrane i gradonačelnikovog zamenika. Jer Vulin i Vesić morali bi štrajkovati do smrti, pošto je Vulinova želja da Vođa nema opoziciju, i da cela njegova svita, gde ministar vojske stoji i sija visoko barem kao nosilac lepeze kod faraona, ne sluša ni plač ni škrgut stanovništva podstaknutog od onih koji bi da zasednu na faraonovo mesto. 




Bilo bi to prvi put u povesti ljudskog roda da ministar odbrane (koji hvala bogu nije svrgnut, niti bačen u lance, ni na galiju, da vesla) štrajkuje glađu, jer je štrajk glađu, tako se misli, poslednje oružje onih koji su posve bespomoćni, i koji još jedino svoj duh i svoj metabolizam mogu da upotrebe protiv nesavladive sile u čijim su se okovima našli. Doduše, dva nesuđena isposnika imaju uzor, Svetog Tomu (u svetovnom životu: Nikolić), koji nam je priredio jedinstveni igrokaz kad mu beše naspelo da bude i on malko vladar, a ne ubogi narodni poslanik do groba.  

Ovakav zamysel se mogao roditi u glavi ministra odbrane, možda baš i  u vreme kad je bio na ubrzanog kursu vojevanja, ali me je Vesić bio prijatno iznenadio, da li je želeo da bodri kolovođu, ili je u štrajkački tim kooptiran na partijskom sastanku kao jedan od debljih rukovodilaca, ne znam, ali je šteta što nisu štrajkovali, jer bi glas o njihovom podvigu dopro i do patrijarha našego, pa bi njihove bolničke postelje iz “Beomedika”- gde je o svom trošku venuo rodonačelnik državničkog gladovanja Sveti Toma - bile dogurane u Hram gde bi mučenici primili naforu zajedno sa vernicima koji su izdržali uskršnji post.

NAJNOVIJU EPIZODU RETROVIZORA MOŽETE DA SLUŠATE NA ISTINOMER PODCASTU


Ali, tako je kako je. Štrajk je odgođen, od njega se nije odustalo, on stoji kao giljotina nad glavom opozicije i nezadovoljnog stanovništva koje protestuje širom zemlje, štrajka će biti ako bude se protivnici svevlašća ne dozovu pameti, ali će poslanici i u Beogradu i drugde svojim neizgladnelim telima braniti skupštine i druge ustanove od nasilnog upada zavedenih šetača. Maji Gojković je doktorka iz SPS-a, ne mogu sad da joj se setim imena, koja ima paž frizuru i lepšu boju kose nego za vreme Slobe, prepisala dva umirujuća sredstva, predsednica i kućepaziteljka Skupštine uzrujala se od pomisli da bi iz parlamenta opet mogle biti pokradene fotelje kojima je jedva ušla u trag i od kojih je napravila nezaboravnu izložbu u Svečanom Holu Doma Narodne Skupštine, ne znam da li su gospoda hrišćanska Dragan i Nenad (potonji ćuti kao Rubljov, otmeno, nema šta) naložili svojim brojnim podanicima da ovi svojim organizmima brane televiziju od upada drvokradica sa testerom i od dželata sa patronažnim vešalima, uglavnom je svanuo trinaesti april, tmuran i neodređen, kao u bosanskoj pesmi “Kiša bi pala/Pasti ne može/Sunce bi sjalo/Sjati ne može”. I? I?... Kakvi smo bili, kako smo ispali? – pitate sa punim pravom. 

Kao što neko ko nije lep kaže da nije fotogeničan, tako ni mi nismo lepo ispali u subotu: bilo nas je, ne toliko malo koliko kažu feudalci i njihovi tabloidni telali, ali bilo nas je manje nego što sam očekivao, i nego što je trebalo da nas bude. Bilo nas je tako malo da nas Predsednik Republike nije udostojio vakele koju je imao podgotvlenu u glavi. To nisam ni znao dok sam zebao slušajući silesiju govornika, od kojih ja mnogima ne bih dao reč da su mi njihovi govori bili predočeni da ih odobrim, uglavnom je na nekom tajanstvenom mestu, možda u samoj Skupštini, ili u “Telekomu” koji ima radnju u Kosovskoj, sve vreme mitinga bio i predsednik Republike, koji nam je davao priliku da naš protest omasovimo barem do deset hiljada duša, pa da nam se neposredno obrati, ali mi smo se usled studeni i silnih govorancija počeli osipati, pa nismo ni čuli reč umalo ne rekoh Gospodnju, reč gospodarevu. A da je bio kao na iglama, da su mu gorke reči koje jesmo zaslužili stajale u grlu - to nisam ni znao. Policija nije dozvolila Željku Mitrovića da oko mitinga tera kamion sa koga bi se orila preglasna muzika, to bi u malobrojnicima koji protestuju moglo probuditi za sada uspavani nasilnički nagon, ali bi predsednik Republike bio gost iznenađenja da nas se skupilo bar još par hiljada više! 
Imali smo situaciju kao kad se za koncert estradne zvezde proda neočekivano malo karata, pa zvezda i njen menadžer čekaju neko čudo, da nahrupi odjedared, u poslednji čas, veća skupina obožavalaca, ili da se koncert otkaže, a ovima koji su ipak došli da se vrate pare. E, nama je koncert Aleksandra Vučića otkazan, a pošto nismo kupili karte, nisu nam vraćene pare, samo nam je rečeno kakav smo veličanstveni nastup propustili.

*
Protest "Svi kao jedan" / Foto: Istinomer, Zoran Drekalović

A jeste nas bilo malo. Ne samo po merilima predsednika, koji ne poteže svoje ime i svoju reč uzalud, nego nas nije bilo dovoljno ni da se ja osetim bolje, bilo nas je premalo zato što je Beograd pun pametnjakovića koji su stalno iznad situacije, koji se neprestano razmeću svojom otmenom suzdržanošću, koji se hvališu svojom gorkom opamećenošću i koji neće svom nesrećnom polisu, i sebi nesrećnima u njemu, nimalo da pomognu. 
Zato bih nas sve podsetio na Brehtovu pesmu “Mušterija” (u izvrsnom prevodu Slobodana Glumca) gde je stara žena, u vreme najstrašnije oskudice, sve ređe odlazila u nabavku, ali je jednog dana razmislila i ponovo počela da ide u bakalnicu: 

Kao stara mušterija
Brižljivo sam birala namirnice, 
Nisam uzimala više no ranije, ali ni manje, 
Stavljala zemičke kraj hleba, i luk kraj kupusa, i tek kad bi
Sabrali, uzdahnula bih
I počela da prebiram ukrućenim prstima po svom kožnom buđelaru
I priznavala bih, mašući glavom, da nemam dovoljno novca
Da platim one malenkosti, i izlazila bih
Iz radnje mašući glavom, naočigled svih mušterija, 
Mislila sam:
Ako se svi mi koji ništa nemamo 
Ne budemo pojavljivali tamo gde su namirnice izložene, 
Moglo bi se pomisliti da nam ništa ne treba, 
Ali ako budemo dolazili, a ništa ne budemo mogli da kupimo, 
Znaće se kako nam je. (1934.)

Najčitanije
Povezani članci