Početna Članci Analize Intervju Očekujem od Vučića da shvati u čemu je učestvovao devedestih

Očekujem od Vučića da shvati u čemu je učestvovao devedestih

“Kada su mi javili za presudu, bila sam u kolima, na parkingu. Sedela sam i plakala 15 minuta. Veliki je to dan za moju porodicu i mene posle ovih dvadeset godina. Sve ovo vreme, bila sam samo jednom u sudnici i tada mi je došlo da uzmem mikrofon i da vičem ‘kako vas sve nije sramota’."



Dvadeset godina od ubistva novinara Slavka Ćuruvije, koji je bio vlasnik “Dnevnog telegrafa” i “Evropljanina”, prvostepenom presudom osuđena su četvorica pripadnika nekadašnje Državne bezbednosti. Istovremeno u NN statusu ostala je osoba koja je povukla oroz, dok nalogodavci tog zločina nisu ni uzeti u obzir. Jelena Ćuruvija je imala 23 godine kada je njen otac ubijen. U međuvremenu je postala glumica, osnovala Fondaciju “Slavko Ćuruvija”, u okviru koje deluje portal “Cenzolovka”, posvećen slobodi medija. U intervjuu za podcast Istinomera “U mikrofon”, Jelena Ćuruvija priznaje da ju je ubistvo njenog oca “na neki način obeležilo za ceo život”, da je presuda “bila veliki dan za njenu porodicu i nju” ali da “mehanizam koji je omogućio ubistvo novinara nije razmontiran”.   


*
Foto: Istinomer / Zoran Drekalović


Da li je to “obeležavanje” problem, odnosno kako to sebi objašnjavate?

U početku jeste bio problem. Kada sam završila Akademiju i kada sam počela da se bavim svojim poslom nekako sam osećala da nikako da izađem iz tog začaranog kruga vezanog za tatu, tatino ubistvo, tatino nasleđe i sve to što nosi sam tata. Tako da sam imala jedan dug period kada sam se možda borila sa tim ili osećala nelagodno, međutim kako čovek odrasta počinje da prihvata ono šta je prosto činjenica njegovog života. S jedne strane sam srećna zbog toga što mi je upravo Slavko bio tata i od njega sam puno toga naučila. Kada sam 2013. godine osnovala Fondaciju “Slavko Ćuruvija“ uspela sam da smestim njegovo nasleđe kroz fondaciju, a sa druge strane imam i svoju karijeru kao nešto drugo. Prihvatila sam u stvari činjenicu da sam ja mnogo toga i to je ono što je super u celoj priči. 

INTERVJU SA JELENOM ĆURUVIJOM MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU


Kada ste čuli prvostepenu presudu, rekli ste da je to istorijski dan za Srbiju, da je važna poruka društvu, da će to imati svoje konsekvence, da je važno da država poruči da se ne slaže da se sa takvim delima. Da li su to reči ćerke ili javne ličnosti?

To su reči mene kao građanke ove zemlje. Ja sam, ipak, misleće biće koje živi u ovoj zemlji, dosta dugo i mi smo svi obeleženi nekim dnevno-političkim događajima, nažalost. Mislim da mi ne treba tako da živimo i jako bih volela da živimo u nekoj uređenoj zemlji gde se nećemo baviti ovakvim stvarima, ali, nažalost bavimo se. U tom smislu moramo imati mišljenje ili bar stav. Tako da, da. Postoji jedno emotivno reagovanje na sve što je vezano za tatu, a opet s druge strane postoji taj racio koji prosto mora da gleda sa te neke druge strane.

Šta kao Slavkova ćerka kažete posle ove presude?

Da budem iskrena, ja sam dobila tu informaciju sedeći u kolima na parkingu “Madlenijanuma“, gde sam išla na probu. Moji iz fondacije su mi javili za presudu. Ja sam sledećih 15 minuta sedela u kolima i plakala. To je bila moja prva emotivna reakcija. Valjda su razno-razne emocije nataložene svih ovih dvadeset godina, prosto, samo izletele i bukvalno sam ridala prvih 15 minuta. Onda mi je trebalo malo da se iskontrolišem da bih mogla dalje da nastavim probu. Veliki je, ipak, to dan za moju porodicu i mene u emotivnom smislu. A ako se dvadeset godina negira da je on ubijen od strane države, i ako mi dvadeset godina ne možemo da dođemo do sudskog procesa, ako mi ne možemo nekako da označimo ljude koji su to uradili, to stvara stvarno veliki bol i patnju i nespokoj. Ako se ja dvadeset godina borim da se to desi, onda ova presuda meni intimno, nekako, stvara sliku da on sada, možda konačno da leži u miru.

Koliko ste vi u miru sa tim? Ima li kraja zapravo?

Nema još kraja, naravno, zato što nije još kraj sudskom procesu. Ovo je prvostepena presuda. Čekamo Apelacioni sud da vidimo šta će oni da kažu i eventualno tek posle toga može da bude kraj procesa. Ja nikada neću biti zadovoljna, zato što mislim da ljudi koji su smislili u svojim glavama da on treba da bude ubijen očigledno neće izaći pred sud i neće biti kažnjeni. To je nešto što ću nositi, izgleda, do kraja života. U tom smislu, nespokoj postoji i postojaće, ali, ipak, imam nekog malog zadovoljstva u ovome sada.

Kažete da je važna poruka koju ovom presudom država šalje, ali sa druge strane, mi ne znamo ko je povukao oroz, niti ko je direktni nalogodavac. Koliko je, u takvim okolnostima, onda to snažna poruka države?

Stvar je komplikovana. Ne možemo gledati crno-belo. Istorija naše zemlje od tih '90-ih do danas je toliko burna da je očekivanje najpre bilo da se ništa neće desiti. Mi, ako svi znamo da su Sloba i Mira radili šta su radili, da je Sloba završio u Hagu, da je Mira tamo gde je i da je u principu neki “beli medved“, ja ne mogu drugačije da gledam na to, nego kao na nešto što je deo mog života u ovoj zemlji ili svih nas u ovoj zemlji. Ja mogu da težim da mi živimo u mnogo boljoj zemlji koja će takve ljude kazniti za to šta su oni radili '90-ih. Ali opet, jako je bitna činjenica da ljudi koji su vladali tada i sada su tu. To je ono zbog čega svi mi treba da se zabrinemo i da kažemo gde smo mi stigli. Da li smo uopšte, igde stigli?

Pa šta mislite, jesmo li ili ne?

Naravno da ne. Mi smo obrnuli jedan krug, desio se 5. oktobar, posle se očigledno ništa nije dogodoilo dobro i zahvaljujući toj vladavini mi smo dozvolili sebi da se ovi ljudi vrate na svoje pozicije. Ja ne mogu da kontrolišem šta će većina ljudi u ovoj zemlji da misli i za koga će da glasa. Volela bih da su svi građani ove zemlje toliko samosvesni da mogu da razluče šta je manipulacija, a šta nije i da donesu dobre odluke, ali na te političke igre i na to što oni svoje ljude iz prošlosti čuvaju, ja ne mogu da utičem.

*
Foto: Istinomer / Zoran Drekalović


Kako razumete to da ti ljudi, ili hajde da kažemo taj čovek koji je bio ministar informisanja u vreme kada je uništavana novina, dve novine Slavka Ćuruvije, za šta se procenjuje da je, zapravo uvod u to što se desilo, da on, na kraju političkom odlukom, pokreće 2015. godine taj proces za ubistvo?

Pa njemu je očigledno važno da to završi. Da li je to zbog pritiska koje ima sa strane – Evropske unije, ili koga god, da li je to zato što želi da pokaže da on nije onaj čovek iz '90-ih, da li je to nešto kod njega lično što ga uveče, kada legne u krevet žulja... Ja sad ne mogu da uđem u njegov mozak i da kažem koji su mu motivi. Možda su sve tri stvari, ali videćemo na kraju kada se završi tok da li je to nešto što je politička odluka. Mi imamo jedno opšte mišljenje da je Vučić taj koji hoće ovo da završi, a onda sve vreme pričamo o tome kako radimo na tome da sudstvo bude nezavisno. Pa sad, šta je tu istina? Da li je moguće da Vučić nije znao koja će biti presuda pre nego što se presuda izgovorila?

Šta mislite?

Ja mislim da nije moguće. Mislim da je on bio vrlo upoznat sa tim šta će biti presuda i da će sigurno biti upoznat sa tim šta će Apelacioni sud reći. Prosto, gledajući vesti, gledajući ponašanje svih političara i to koliko on zna o svemu, sigurna sam da u ovako važnoj stvari, on neće dopustiti da čuje presudu isto kada i ja.

U jednom trenutku, tačnije 2015. godine ste rekli da ste očekivali makar neko izvinjenje. Koju vrstu izvinjenja ste očekivali, šta je bilo to očekivanje?

To je govorila ta ćerka Slavka Ćuruvije koja veruje u ono ljudsko u svima nama. Odgajana sam tako, i od  tate i od ostataka porodice, da tražim objašnjenje zašto se neko loše ponaša i da nađem neko opravdanje. U tom smislu, teško mi je da nađem opravdanje za ponašanje Aleksandra Vučića kao ministra informisanja u to vreme. Jedino što mogu da kažem je da je bio mlad čovek i da je bio u politici u kakvoj je bio i da mu je rečeno šta da radi i da je on to samo prosledio. U tom smislu, ja mogu da to poverujem. Mnogo godina kasnije, mislim da su to sve političke igre i političke manipulacije. Ono što meni smeta je što neko ko je dobar čovek nikada to sebi ne bi dozvolio. Jer, '90-ih godina se znalo - ili si na ulici i protestuješ protiv rata i protiv te vlasti, ili si u vlasti. To je tada bilo crno-belo.

Da li je sada crno-belo? Ili si na ulici ili nisi?

Sada nije, sada je stvar mnogo komplikovanija. Ali gledajući tada, ako si izabrao da budeš u vlasti i da budeš deo te ratnohuškačke propagande, to te je obeležilo, ti od toga ne možeš da pobegneš. Ono što ja mogu da očekujem mnogo godina kasnije, od Aleksandra Vučića i uopšte od te ekipe je da oni shvate šta su radili. Meni bi možda izvinjenje značilo u tom smislu da ja vidim da ti razumeš kakav si bio. Jedino na taj način čovek može da se promeni.

Da li mislite, analizirajući to u čemu danas živimo, što ste i vi komentarisali kao modifikovane '90-te, da je moguće očekivati to da je on ili da su oni razumeli šta su radili? Razumeli iz etičke perspektive.

Ne mislim da su oni glupi ljudi, daleko od toga. U tom smislu mislim da oni shvataju sve, samo neće. O tome se radi. Ja sada uopšte ne ulazim više u to da li ti danas 2019. godine i dalje stojiš iza onoga što si govorio '90-ih što je bilo dosta strašno. Oni su navijali za rat, ubijanje, progone, tako da je nemoguće da ne znaju u čemu su učestvovali.


*
Foto: Istinomer / Zoran Drekalović


Vaša fondacija je vodila kampanju za pomoć novinaru čija je kuća spaljena, a nalog za to dolazi od te iste “države“, odnosno od njenog predstavnika protiv koga je sad podignuta optužnica. U kontekstu odnosa države i tih na vlasti prema medijima, da li se tu i koliko promenilo, zapravo?
 
Mislim da su se načini promenili. Želim da verujem da se ne bi, nadam se, dozvolilo više da neki novinar bude ubijen, ali mislim da će se učiniti sve da taj novinar prestane da radi onako kako on misli da treba radi. To prosto vidimo. Vidimo i zabranjivanje raznih emisija i zastrašivanja. Iz odnosa toga što vi kažete prema medijima, postoje razni modeli kako možemo nekog da sprečimo da se bavi svojim poslom, tako da je način drugačiji. Tata je u to vreme bio dosta glasan, dosta jak i on je čak išao i dalje, van naše zemlje – on se obraćao Evropi, on se obraćao Americi, on je skretao pažnju na sebe. U tom smislu su nalogodavci odlučili da mera mora da bude tako radikalna.

Moram da vas uvedem u sudnicu ponovo. Sećam se da ste u jednom trenutku rekli, kada ste ušli u tu sudnicu, da ste imali utisak da ste se vratili u vreme '90-ih. Da li imate utisak, prateći taj proces, prateći svedoke, padove postupka, pokušaj u jednom trenutku da se neki dokazi izbace, da je mehanizam koji je omogućio ubistvo Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović, Milana Pantića razmontiran danas?

Mislim da se desila smena generacija, ako tako mogu da kažem, i da akteri '90-ih, koji su bili bitni i radili šta su radili u DB-u, više nisu u moći. Ne bih mogla sada da tvrdim da se ništa nije promenilo. Jer u tom slučaju, ova presuda se ne bi desila. Zato sam rekla da je sudsko veće dalo jasnu poruku. Možda smo za mic mali došli u tu fazu da, ipak, ne smeju da se koriste državni službenici da ubijaju političke neistomišljenike.

Što je pomak za Srbiju…

Što je pomak, da budemo iskreni. Ali da budemo iskreni i dalje, očigledno u nekim ćoškovima i mrakovima postoje ljudi koji su preživeli razne optužbe, koji nikada nisu pominjani, koji su i dalje u nekim mračnim senkama ostali netaknuti.

I ti svedoci, koji su se pojavljivali u sudskom postupku, agenti koji su pratili Ćuruviju, ne smeju, bar deluje tako, ni dan-danas otvoreno da govore o tome. 

Užasno su uplašeni zato što su znali šta se dešava, odnosno šta se dešavalo i očigledno su toliko u tome da su znali da su posledice vrlo jasne.

Ali oni i danas imaju strah da o tome govore.

Tako je. To govori dosta o tim ljudima u mraku, o tome vam pričam. Možda oni više nisu bukvalno u nekoj fotelji u DB-u, možda su otišli u penziju, nemam pojma. Ali hoću da kažem da oni i dalje imaju svoje veze, svoje konekcije i imaju mogućnosti kako mogu da zastraše ljude.
           
Novinarka Vesna Mališić ih zove tajnom državom?

Tako je, svi ti nesrećni službenici… Sećam se, kada sam bila na tom jednom suđenju, svedočio je starac koji je prisluškivao naš kućni telefon '90-ih. Meni je bilo strašno što sam videla lice čoveka koji je slušao sve moje razgovore '90-ih kod kuće, ali se sećam, recimo, i kako je njega Milan Radonjić ispitivao. To je bio odnos šefa i uplašenog, njegovog zaposlenog. Milan se njemu obraćao sa “jesam li ja tebi ikada dao neki nalog da uradiš nešto što je van zakona“, a ovaj mu odgovora ‘nisi šefe, nisi’. Znači, ovaj je njemu i dalje šef, a ovaj je i dalje neki nadređeni. Tako da, ti ljudi su i dalje u strahu.

Kakav je bio Vaš odnos prema tome, kada ste ušli u sudnicu i videli i slušali ljude koji su, zapravo, egzekutori vašeg oca? 

Moj prvi susret sa optuženima je bio kada su uhapšeni, pa je onda bio onaj jedan period kada je tužilac dovodio razne svedoke, nas oštećene, tako da sam se ja sa njima susrela u nekoj vrsti sobe-sudnice, pre samog početka suđenja. Tužilac je mene ispitivao u vezi sa slučajem – šta ja znam, šta ne znam, a oni su bili prisutni. Teško se to objašnjava. Pošto sam glumica, onda sam nekako, ja tada sebi pokušavala da objasnim da je sve to kao neka grčka tragedija. Kada vidite ubice svog oca, to je osećanje, to su emocije koje prevazilaze zdrav razum. To suočavanje sa njima gde vi vidite to lice, vi vidite tog čoveka, te oči... Trebalo mi je nekoliko dana, čak sam otišla i kod psihijatra da me popravi, jer nisam znala šta uopšte da radim sa tim, šta da radim sa tim licima ljudi koji su organizovali ubistvo mog oca. Kada sam došla na suđenje taj jedan dan, jako sam loše sve podnela, uopšte odnos prema tati, jer je sve bilo nekako površno, sve je bilo prosto, zato što su ti osuđeni preko stakla komunicirali sa svojim rođacima, porodicama o nekim dnevnim stvarima – kad ćeš da mi doneseš cigarete i to. Sudsko veće je bilo prilično nezainteresovano. Jedino je Snežana Jovanović postavila neka pitanja i u suštini bila prisutna, a ova dvojica su, jedan je bio na telefonu, a drugi je bio na kompjuteru, taj drugi je čak možda i zaspao, kako mi se činilo u jednom trenutku, kao umoran je. Branioci su se prilično bahato ponašali. Optuženi, kada je došao na njih red da postavljaju pitanja su bili takvi kakvi su, tako da sam ja na kraju tog suđenja imala potrebu da uzmem mikrofon i da kažem “sram vas bilo, sve vas ovde sram bilo“. Međutim, nisam to uradila jer sam shvatila da bi to bio jedan priličan skandal. Onda me je moj advokat, videvši kako se osećam savetovao da više ne dolazim, jer je to užasno jak stres, baš jak stres.

Ako imamo u vidu da je kada obeležavamo 25 godina od smrti dade Vujasinović, taj slučaj još u predistražnoj fazi, da li imate utisak da je postupak za ubistvo Ćuruvije, na neki način incident?

Da, slažem se, ali samo zato što smo uspeli da ga stavimo u prvi plan i u fokus. Došli smo ovde dokle smo došli, ali da se nisu potrudili neki ljudi, ko zna... Moramo reći da je ta Komisija za istraživanje ubistava novinara dosta doprinela. Da se nije desila komisija pitanje je da li bismo stigli dovde...

Iako je dosta ljudi bilo kritično prema formiranju te komisije?

Jeste i ja to potpuno razumem. Razumem i jednu i drugu stranu. Ja razumem Verana Matića koji je rekao “ovo je jedini način, ljudi“. Ovo je naša realnost i mi u njoj moramo da nađemo mehanizam kako da dođemo do stvari do kojih hoćemo, a to je, recimo, da se istraži ubistvo Slavka Ćuruvije i svih drugih novinara. Ako je način da, preko sadašnje vlasti oformimo komisiju i da insistiramo na tome i neke ljude bukvalno vučemo za rukav da se to desi, onda je to taj jedini način. Bilo bi idealno da mi sad svi kažemo “ma neću sa tobom da komuniciram zato što si ti takav, takav i takav i neću da mi ti daš odobrenje da se to desi”, ali onda ne bismo nigde stigli i u tom smislu ja to razumem. Ali činjenica je da smo mi zahvaljujući komisiji počeli ceo proces, zahvaljujući nekim policajcima koji su hteli da se bave dokazima do kraja i uprkos posledicama koje su oni sami imali. Fondacija i Komisija će se truditi i dalje da se i vezano za Milana Panića i Dadu Vujasinović, izgura stvar do kraja. Ali da, u pravu ste, prosto je tata izleteo u prvi plan zahvaljujući svima nama i mislim da i za ostala ubistva treba da delamo isto.


*
Foto: Istinomer / Zoran Drekalović


Jeste li imali svih ovih dvadeset godina utisak da u pogledu slučaja Slavka Ćuruvije postoji jedan snažan, solidarni, profesionalni front?

Ne, nisam. Ako je neko uopšte ispratio izjave koje je tata davao pred smrt, nije bilo solidarnosti ni tada. Nekako su novinari bili vrlo rezervisani. Čak postoji jedna izjava u kojoj tata šalje direktno poruku svojim kolegama gde kaže “vi možete da mislite da je ovo neka privatna stvar između mene i vlasti ali, to nije privatna stvar, ovo je borba vlasti sa našom profesijom i ako vi sad ne ustanete ovo će se sve isto desiti vama“. To je njegova izjava tako da ja koja sam bila prisutna svakodnevno tih poslednjih meseci u njegovom životu i koja znam šta se posle toga dešavalo, apsolutno znam da profesija nije dovoljno insistirala ni tada, a ni posle.

A zašto mislite da je to tako?

Prvo, tata je bio takav kakav je bio, on je bio dosta jaka ličnost, on nije pravio kompromise, on je gurao svoje novine i pravio ih onako kako je on mislio da treba. U tom smislu je imao dobru ili lošu komunikaciju sa raznim svojim kolegama koje ga u tome jesu ili nisu podržavale, tako da nije on sad bio opšte obožavan. Jesu ga poštovali, ali ulazio je i u konflikte sa ljudima iz profesije koji nisu bili istog mišljenja.

Ali to ne znači da je pitanje solidarnosti….

Apsolutno se slažem. Sa druge strane negde se okretala glava sa rečima “dobro to je sad Slavkova borba, baš me briga”, to je jedna strana. Druga strana je što su se, ja mislim, kada se desilo tatino ubistvo, svi uplašili jer su pomislili “ovo je početak“, sad su krenuli, sad će da krenu redom. I onda su se svi povukli, zabili u svoje stanove, neki su otišli iz zemlje, ako se sećate, tako da je to bilo jedno vrlo problematično vreme gde je, onda, svako krenuo da čuva svoju glavu.

Da li imate utisak da je ovo što se danas dešava u medijima isto posledica toga što nije uspostavljen front solidarnosti u odnosu na razna ubistva novinara koja su se dešavala?
 
Jeste nažalost, nema puno ljudi, nije ih bilo ni tada. Pričamo o novinarskoj profesiji. Malo je onih koji žele da idu do kraja i koji su spremni na posledice. Ima ljudi koji neće da dozvole da im drugi govore kako da rade posao - Olja Bećković, Ivan Ivanović… Nažalost, sa druge strane ima puno ljudi koji će se baviti tim poslom samo da bi imali svoj hleb, da bi imali svoju platu, koji prosto misle sitno, koji su spremni da pristanu na sve to što im ova vlast govori, jer misle da će ona tu da bude još dugo i da mora od nečeg da se živi.

Da se vratim još jednom na izvinjenje. Kako ste zamišljali to izvinjenje Aleksandra Vučića? 

Ne, ne, nisam išla tako daleko da maštam kako mi se Aleksandar Vučić izvinjava, mada je zanimljivo, možda bih mogla da porazmislim kako bi to izgledalo. Ne, nisam razmišljala o tome, stvarno nemam pojma. Ali meni bi značilo, zato što bi to bilo priznanje da si učestvovao u nečemu u čemu nisi smeo da učestvuješ. Kada kažem izvinjenje, mislim na to – priznaj u kakvoj si politici učestvovao. To je više priznanje. Teško je priznati da si pogrešio. Teško je priznati da si učestvovao u nečemu u čemu nisi smeo da učestvuješ i to nema više veze samo sa mnom, to ima veze sa svim tim '90-im i celim Balkanom i svim onim što se dešavalo tada. Ja shvatam da je teško, užasno je teško, ali u tome je i veličina neke osobe, da kaže “da, jeste tako je bilo, izvinjavam se i nemam opravdanja“. Onda ću ja možda reći, pa dobro.

Iako je ovo prvostepena presuda, da li imate lični osećaj da ćete ikada izaći iz zagrljaja tog događaja i da ćete jednog dana u javnosti biti samo glumica, koja govori o novom filmu ili novoj predstavi?

Nije da se to ne dešava, moram reći. Naravno, ja promovišem nekad i stvari u kojima učestvujem.

Moram priznati, kada sam se spremala za intervju i kada sam naletala na te intervjue bila sam potpuno zaprepašćena da ima toga…

Zato što je ovo toliko jako da me ljudi najviše prepoznaju po tome. Ne znam, videćemo. Ko zna, nije to sad više nešto što… to je deo mene. Mora čovek da prihvati ono što mu je dato u životu, jer ako ne prihvati onda je muka. Onda to stvara frustracije, stvara problem. Ja sam imala 14 godina kada je tata napravio “Nedeljni telegraf“, pa posle “Dnevni telegraf“. Ja sam već tada bila ćerka Slavka Ćuruvije, već kao mala. Paralelno sa tim, ja sada živim neki svoj život. Ja sam jako ponosna na to što je on bio moj otac i u tom smislu, ne želim da sebi stvaram breme i da moj ego vrišti što me svi ljudi, najpre, prepoznaju kao njegovu ćerku, a ne kao glumicu. Moj ego nije toliko veliki. Ja se bavim svojim poslom zato što ga volim, ja volim da budem na sceni, ja volim da radim sa svojim kolegama, meni nije prioritet da budem javna ličnost, tako da mi suštinski ne pravi problem što ne hodam ulicom i svi me prepoznaju kao glumicu – Jelenu Ćuruviju. To nije moj moj životni fokus. Ja želim da radim kvalitetne stvari i u tom smislu sam ispunjena i sa jedne i sa druge strane. U Fondaciji se trudimo da radimo kvalitetne stvari, kroz moju profesiju se trudim da radim kvalitetne stvari, ja kao osoba se trudim da imam kvalitetne odnose sa drugim ljudima, sa svojim detetom i sa svojim suprugom i to je ono što je meni glavna ambicija u životu. Tako da, da li će za dvadeset godina neko da kaže "evo je Jelena Ćuruvija glumica"? Neće. Zato što ću ja zauvek biti obeležena kao ćerka, ali i glumica tako da ja samo mogu da budem ponosna na to i da kažem - da sve to sam ja.    


Naslovna fotografija: Jelena Ćuruvija / Foto: Istinomer/Zoran Drekalović
Najčitanije
Povezani članci