Početna Članci Analize Analize Otišao sam u London da bih živeo normalnije

Otišao sam u London da bih živeo normalnije

Ana (39), Oliver (31), M.M.(45), Vladica (33). Svi oni rođeni su u Srbiji. Danas su stanovnici Londona. Mladalački snovi o dolasku u jednu od najvećih svetskih metropola postali su njihova stvarnost, koja je sad već daleko od rodne Srbije.


Iako Velika Britanija, pa ni London nisu na listi top deset destinacija na koje građani Srbije najviše odlaze sa kartom u jednom pravcu (prema istraživanju organizacije “Srbija 21“, to su Nemačka, Austrija, Švajcarska, Italija, SAD) na ulicama Londona, tačnije za šankom u kafićima ili prodavnicama možete neretko čuti srpski jezik.  

Tako sam srela i Olivera, u kafiću na Covent Gardenu, koji nam se, kada je čuo da govorimo srpski, obratio sa osmehom kao da je stigao neko njegov. A i jeste, u neku ruku. Ispostavilo se da smo sugrađani, sada već bivši, da je u Novom Sadu završio srednju elektrotehničku školu, da nikada nije radio u struci, da je već pet godina u Londonu i da namerava dalje, ali ne i nazad.

“Došao sam u novembru 2013, nije bio problem, jer imam mađarski pasoš. Želeo sam promene, kod kuće nisam bio zadovoljan sitnim poslovima koje sam radio, a Londom mi je nekako delovao kao grad velikih mogućnosti gde ću dosta lako da nađem posao. I tako sam došao sa 1.000 evra u džepu, od kojih sam platio i kartu i krenuo u potragu za poslom“. 

Posao je tražio dva meseca, u međuvremenu je živeo po hostelima, snalazio se nekako i pokušavao da dobije nacionalni broj (neki vid socijalnog osiguranja, prim.aut), kako bi mogao da dobije posao. Oliver kaže da je znao ono što sada zna nikada ne bi krenuo sa tako malo para, ali sa druge strane, kaže, nikada se ne bi ni vratio u Novi Sad.

*
Oliver (31)/ Foto: Privatna arhiva

“Planiram negde dalje, možda u Aziju, već sam od novca koji sam ovde uštedeo bio u Vijetnamu i Kambodži. Voleo bih da tamo odem i na neko duže vreme.“

Svakog meseca od novca koji zaradi, Oliver kaže, uspe da izdvoji ne samo za putovanja, već i da pošalje roditeljima u Novi Sad, gde, kako objašnjava, nije uspevao da izdvoji ni za sebe. Iako je uvek bio apolitičan u Londonu je još manje zainteresovan da prati vesti iz Srbije.

“Nostalgije nema, presekao sam čim sam došao i to je to. Mi možda jesmo topliji i gostoprimljiviji narod, ali London mi definitivno više prija. Ljudi su ovde otvoreniji, liberalniji, nema nacionalizma. Ima mesta za svakog, uprkos najavi Brexita“, zaključuje na kraju razgovora Oliver, koji ipak ne krije da mu je drago da je sreo nekog iz Srbije. 

Prilikom međusobnog razgovora koji adapter za struju da kupimo kako bismo uspeli da napunimo mobilne telefone, jer tamo je umesto 220 V, 230, slična situacija prepoznavanja “svojih“ desila nam se i u jednoj trafici na West Hempsteadu u severnom delu Londona. 

“Šta vam treba?“, obratio nam se uz osmeh četrdesetogodišnji M.M, kasnije saznajemo, rodom iz Leskovca. Uz savet koji adapter je najbolji slušamo priču kako je hemijski tehničar, koji je nekoliko godina radio u Srbiji i u vojsci, posle nekoliko godina rada u Bugarskoj, Crnoj Gori, ali i na kruzerima stigao do Londona, sa hrvatskim pasošem.

“Uvek sam sanjao London, ali sam se, evo, tek pre četiri godine odlučio da bolji život, tačnije novac za svoju porodicu, koja je ostala u Srbiji, zaradim ovde. Nije lako, ali može se, pogotovo ako radiš više poslova, kao ja. Kao prodavac, vozač, konobar, čistač, radio sam i selidbe”, kaže ovaj Leskovčanin koji se oženio već sa 20 godina, dobio dvoje dece i, kako kaže, kao jako mlad osetio šta znači kad nemaš detetu da kupiš pelene i flašicu mleka, a ne želiš da se učlaniš u stranku na vlasti, već samo pošteno da radiš svoj posao.
“Neku nadu sam imao posle 5. oktobra dok je bio Đinđić živ, ali sve je posle propalo. Sjaše Kurta da uzjaše Murta. Kad se samo setim kako su socijalisti bili na stubu srama, a sada su svi rehabilitovani“, priča u dahu naš sagovornik, koji se nekoliko puta posle rada u inostranstvu vraćao u Srbiju nadajući se boljim danima, koji, kako kaže, nažalost nisu došli.
“Ja svoju zemlju volim, ali sistem je loš. I to već decenijama. Kad sam video da godine prolaze i da ja ne mogu ništa pošteno da stvorim otišao sam i četvrti put, ovaj put, u London. I nisam se pokajao. Zahvaljujući radu u Londonu školujem decu. Ćerka je završila engleski jezik, sada je u Beogradu, sin uskoro kreće na fakultet. Razdvojenost je rizik, ali drugog izlaza nema. Ovo je jedini način da niko ne može u rukama da me drži, jer nikom ne dugujem ništa. Sve što imam sam sam stvorio, nije mi nikakva stranka pomogla, a tome da budu svoji i nikad ne odustanu učim i decu“, kaže naš sagovornik dodajući da bi penzionerske dane ipak voleo da provede u Srbiji, jer kako kaže “kuća je kuća, kuća je tamo gde si rođen, tamo je sve“. 

Nažalost, kaže naš sagovornik, “čak i kad imate kuću to nije dovoljno, jer evo, meni je otac sagradio kuću, ali od zidova ne može da se živi, zidovi se ne jedu, služe vam samo da se sklonite od kiše. 

“Ostalo bi trebalo država da vam omogući da, ako hoćete pošteno da radite, možete i da zaradite. A to u Srbiji nije slučaj”, kaže Leskovčanin.

U potragu za boljim životom, ali i ostvarenjem devojačkih snova u London je, sad već daleke 2004. krenula i tada, 26-godišnja Ana.

“London me je uvek privlačio i mislila sam tada da me tamo čeka velika budućnost. Vizu sam imala na šest meseci, toliko sam i ostala, radila svašta po malo i tad sam shvatila da je trava, zaista uvek zelenija u tuđem dvorištu. Kad nemaš papire svi veliki snovi padnu u mulj. Vratila sam se se u Srbiju, jer nisam htela da radim na crno, ali sam za to vreme u Londonu upoznala mnogo dragih ljudi koji su i danas sastavni deo mog života“, kaže nam u dahu, ova sada već bivša Novosađanka i balerina, koja se u London vratila 2008, dve godine pošto je upoznala svog prvog muža, takođe Novosađanina, koji je već dugo živeo u Londonu. Bračna viza, koju je dobila posle dve godine, Ani omogućila da dobije pravo na rad i socijalno osiguranje.

*
Ana (39)/ Foto: Privatna arhiva

“Moj ponovni dolazak 2008. poklopio se sa svetskom ekonomskom krizom. Bilo je teško naći posao u bilo kojoj vrsti umetnosti, a kamoli baletskoj. Bila sam na pragu tridesetih i odlučila sam da se okrenem svojoj drugoj ljubavi, organizaciji eventa. Tako sam svoju klinačku ljubav prema partijanju pretvorila u ozbiljan biznis, kojim se bavim i danas“, kaže Ana dodajući da bi lagala kada bi rekla da nije bilo nostalgije, suza, preispitivanja, pronalaska nove sebe, padova, ali i uspona, jer “ovo je ipak London“. 

Posle decenije neprekidnog boravka u Londonu Ana nije više sigurna gde je stranac u - Novom Sadu ili Londonu.
“Novi Sad sasvim sigurno više nije onaj grad iz kojeg sam otišla. To definitivno nije moj grad. U Londonu mi je dom, ali si ovde uvek stranac, jer bi trebalo nekoliko generacija da prođe da bi ti se osetili koreni“, smatra Ana dodajući da za četiri godine planira da se sa detetom i sadašnjim partnerom koji dugo živi u Londonu, ali je poreklom iz Beograda, vrati u Srbiju, u Beograd, kako bi ćerka tu krenula u školu.
“Znam da zvuči neverovatno. Svi me pitaju zašto bih to radila. Zašto bih se vraćala u besperspektivnost iz koje sam zapravo i pobegla“, kaže Ana, naglašavajući da Mila (ćerka) u startu ima više nego što su ona i njen otac imali kada su došli u London.

Njena ćerka, kaže, ima dva pasoša i mogućnost izbora da se jednog dana na fakultet vrati ovde ili negde dalje. 

“A i svaka medalja ima dve strane. U Londonu će Mila dobiti multikulturalnost, ali će toplinu i bliskost koji ovde nedostaju, dobiti u Srbiji“, objašnjava Ana svoju prvobitnu odluku da se vrate u Srbiju. 

Naravno, uvek postoji ono ako. 

“Ako ne uspemo da obezbedino da nam život u Srbiji bude dovoljno kvalitetan i finansijski i svakako drugačije ili Srbija bude na još većem dnu nego sada, nećemo se vraćati. Ali radićemo zdušno na tome da se vratimo, jer ni Velika Britanija nije više onakva kakva je bila kada sam došla. Iskreno, ako bih trebalo da vagam da li bih radila 45-50 sati nedeljno ili ništa ne radila, a imala sličan kvalitet života, onda ću da se penzionišem u 45-toj. Prosto udobnost života različito doživljavaš u različitim periodima svog života“, kaže Ana.

Za razliku od nje i našeg sagovornika iz Leskovca koji, prema istraživanju organizacije “Srbija 21“ spadaju u 35 odsto onih koji bi se vratili u Srbiju, Oliver sa početka priče i tridesettrogodišnji Vladica samo su jedni od 41% onih koji svoju dalju budućnost, ipak, ne vide u Srbiji. Za njih su, kako istraživanje pokazuje, a i njihove izjave potvrđuju, bolji standard i uređena država, zbog čega su i krenuli van granica Srbije, još jako daleko od naše zemlje.

Vladica, grafički dizajner, takođe bivši Novosađanin, danas građanin Londona, prvi put je u ovaj veliki grad došao, kao i većina mladih, na master. Završio ga je i vratio se u Srbiju, kako kaže “pun nade da će sa stranom diplomom lako naći posao u struci.“ 

*
Vladica (33)/ Foto: Privatna arhiva

“Nažalost, to se nije desilo, iako sam se baš trudio nisam uspeo da se zaposlim, te sam se vratio u London, gde sam se vrlo brzo našao posao, a onda i ostao. Promenio sam milion viza dok konačno nisam dobio trajni boravak, ali evo isplatilo se“, kaže Vladica dodajući da iako je sa preispitivanjem da li je trebalo da ode odavno završio, ipak nostalgije i dalje pomalo ima.

Nekad ga, kaže, snađe baš iznenada i bude kao na emotivnom rolerkosteru, ali i tada se, objašnjava nam, ide dalje, jer nazad nema, čak iako se dogodi Brexit.

“Brexit je katastrofa u najavi. Da mi je neko rekao da će se ovo dešavati u Engleskoj pre deset godina, slatko bih se nasmejao. Ali avaj… Verovatno je u skladu sa ovim trendom jačanja desnice po Evropi i povratkom nacionalizma na velika vrata. Sve me to alegorično podseća na čuvene devedesete. Brexit će se sigurno dogoditi, sada samo da vidimo kako će se stvari odvijati nakon toga. I šta je ova Vlada zapravo naumila… Jos je atmosfera za nas gastarbajtere prihvatljiva, pogotovo u Londonu, ali videćemo kako ce biti kada se zapravo otcepe”, objašnjava Vladica.

Naš sagovornik sve ređe prati vesti iz Srbije, jer kaže “sve je manje slobodnih medija”, ali prati da se i dalje veliki broj mladih iseljava. Prema podacima OECD, organizacije za bezbednost i saradnju čak 60.000 građana godišnje napusti Srbiju, najviše mladih. Kao razlog navode osećaj bespomočnosti, beznadežnosti, nemanja perspektive, pored ekonomskog faktora, koji je najčešći.

“Meni je sve tužnije što visokoobrazovani mladi odlaze, i ponajviše što je to postala praksa. Populacija stari, porodični ručkovi se obavljaju na Skajpu, na aerodromu uvek vidiš neku srceparajuću scenu opraštanja sa roditeljima koji ostaju sa druge strane pasoške kontrole. Skoro pa je cilj kada se uspe da se ode. Svi smo se školovali “na budžetu”, bili odlični studenti i onda ništa. Vrlo rano shvatiš da nema sigurne meritokratije i da koliko god da se trudiš, verovatno se neće isplatiti. Jer, za sve, treba “veza”. A da li Srbija ima budućnost? Ja se nadam da ima, i sigurno je ima. Pre svega se to nadam zbog mojih najbližih tamo i klinaca danas. Ali se stvari moraju promeniti, trenutni režim je zabrinjavajući”, prepričava nam svoja razmišljanja.
 
Vladica kaže da je zapravo srećan jer ima dve kuće.

“Novi Sad će uvek biti moja kuća, ali sam u Londonu kod kuće, iako me često nešto podseti da sam stranac, emigrant, gastarbajter. Bez obzira na taj osećaj moj partner i ja ćemo sigurno još neko vreme ostati ovde, a onda ćemo videti”, zaključuje ovaj momak.

Naslovna fotografija: Istinomer: Zoran Drekalović
Najčitanije
Povezani članci