Revizija istorije: Operacija na otvorenom mozgu
Ako se 5. oktobar, ključni simbol masovne građanske borbe za slobodu i demokratiju, u svesti građana sa slabim pamćenjem, konformista, ali i generacija koje dolaze, upiše kao dan velikog pljačkaškog pohoda, zvanična verzija o naprednjacima kao spasiocima od “žutih lopova” i ostalih izdajnika, biće dodatno ojačana. Baveći se 5. oktobrom, međutim, vlasnici javnog prostora i svega drugog u Srbiji, potiskuju sećanje na ono što je ovde bilo – 4. oktobra.
Istoriju je uvek pisao pobednik, a aktuelni srpski pobednik, pokazalo se, baš voli da piše: trenutno se, uprkos ogromnom broju živih svedoka, bavi ulepšavanjem sopstvene prošlosti, a za to mu je neophodno da izbriše sećanja na devedesete i svu krivicu za “uništavanje” Srbije pripiše omraženim “dosmanlijama”.
I eto zgodne prilike za uspešno falsifikovanje stvarnosti: ako se 5. oktobar, ključni simbol masovne građanske borbe za slobodu i demokratiju, u svesti građana sa slabim pamćenjem, konformista, ali i generacija koje dolaze, sada upiše kao dan velikog pljačkaškog pohoda, zvanična verzija o naprednjacima kao spasiocima od “žutih lopova” i ostalih izdajnika, biće dodatno ojačana.
Demonstracije 5. oktobra 2000. godine u Beogradu / Foto:FoNet/AP (Oktobar, arhiva)
Sjajna je to uloga za Maju Gojković, jednu od upečatljivijih vedeta upečatljive vlasti: nakon što je, pre tri meseca, slavodobitno prikazala dve skupštinske fotelje (navodno) ukradene 5. oktobra 2000, istaknuta stranačka preletačica napravila je, povodom “punoletstva” petooktobarskog prevrata, korak dalje u satanizaciji dojučerašnjeg simbola otpora građana represivnoj vlasti. I svega što je iz tog otpora proisteklo, naravno.
Verziju prema kojoj prelomni datum novije prošlosti ne bi trebalo pamtiti po masovnosti i čvrstini građanske pobune protiv izborne krađe, već po paljenju zgrade tadašnje Savezne skupštine i odnošenju vrednih “suvenira” iz nje, nekadašnja radikalka sa važećom adresom u Srpskoj naprednoj stranci, razradila je na gotovo spektakularan način: u holu zgrade koja danas služi kao Skupština Srbije, u svojstvu predsednice tog (umirućeg) tela, priredila je izložbu “Umetnost koja čeka pravdu – 5. oktobar 2000”, sačinjenu od kopija 60 umetničkih dela koja su (navodno) uništena u požaru ili “dobila noge” u “petooktobarskoj revoluciji”. Da ne bude zabune, pronađen je i navodni svedok prenošenja vrednih umetničkih dela u “štab DOS-a”, a sva je prilika da će ta krimi serija, u koju je već uloženo dosta medijskog truda, dobiti i nove nastavke.
Mali je problem, međutim, što u naprednjačkoj zvaničnoj verziji nedostaje motiv drame koja se, tog 5. oktobra 2000, odvijala na ulicama Beograda. Šta je to što je nateralo nepregledne kolone građana iz cele uzavrele Srbije da se, uprkos policijskim blokadama, probiju do centra Beograda, odlučni da se, bez obzira na moguće opasnosti, izbore za ispunjenje glavnog zahteva: priznavanje pobede ostvarene na izborima 24. septembra?
Demonstracije 5. oktobra 2000. godine u Beogradu / Foto:FoNet/AP (Oktobar, arhiva)
Lepo se kaže – nikad ne reci nikad: dok smo preživljavali deceniju koja se do skoro redovno opisivala kao “krvava” i dok smo patili za onima kojima to preživljavanje nije uspelo, mislili smo da je nemoguće ne znati odgovor na upravo navedeno pitanje o uzroku petooktobarske pobune.
Posle samo šest godina naprednjačke žestoke propagande, međutim, došli smo u situaciju da je – bez i najmanje želje da se postpetooktobarske vlasti amnestiraju za brojne greške i propuštene šanse – neophodno da podsetimo na bar deo iz onog okeana podataka koji u korenu sasecaju tezu o propasti započetoj smenom režima Slobodana Miloševića. A deo tog režima – takođe se često zaboravlja od kako je aktuelni predsednik Srbije shvatio da je pao Berlinski zid – bili su i originalni radikali i originalni Aleksandar Vučić, kao broj tri te eksremističke partije.
Moralni pad, promašeni životi i izgubljene nade
Mnogo je težak taj zadatak – i to ne samo zato što, zahvaljujući našoj standardnoj neodgovornosti i aljkavosti, ne postoji zvaničan bilans Miloševićeve vladavine, u kome bi precizno bilo navedeno, pre svega, koliko je ljudi poginulo u besmislenim ratovima (u kojima, zvanično, nismo učestvovali), koliko je onih koji su Srbiju napustili, stvarajući uslove za proslave godišnjice matura po Kanadama i Novim Zelandima i napokon, kolika je tačno ekonomska cena pogubnog izbora napravljenog na čuvenoj Osmoj sednici septembra 1987. koja, suštinski, predstavlja početak Miloševićeve ere.
Sumiranje učinka Miloševićeve vladavine teško je – tačnije, nemoguće – zato što je nema načina da se kvantifikuju moralni pad, promašeni životi, izgubljene nade ili gubitak kopče sa vremenom koju ni danas nismo uspeli da uspostavimo i brojne druge posledice zlodela koja su učinjena nama, ali i zlodela koja su, u ime nas, učinjena drugima…
A možda je, kad je reč o onome što je nama urađeno devedesetih, dovoljna samo konstatacija Branka Milanovića, jednog od najznačajnijih svetskih ekonomskih istraživača, zabeležena u intervjuu iz 2007:
“Ako posmatramo samo cifre, lako ćemo uočiti da je, sem perioda Prvog svestkog rata, Miloševićeva vladavina bila daleko najgori period u srpskoj ekonomskoj istoriji, od 1804. do danas”, rekao je Milanović dodajući da, u tom trenutku, nije postojao ni jedan ekonomski indikator koji nije bio bolji nego 2000, kada je opasni autokrata poslat u istoriju, uz nadu da se neki sličan više nikad neće pojaviti.
Pre nego što pređemo na neke konkretne cifre koje govore o stvarnom stanju Srbije u Miloševićevo vreme, evo još jedne tadašnje Milanovićeve ocene koja upečatljivo opisuje šta nam se desilo:
“Miloševićeva vladavina bila je za Srbiju pogubnija nego vladavina Čaušeskog za Rumuniju, jer je do nje došlo u veoma dinamično vreme, kada se ubrzao tehnološki razvoj sveta i kada je došlo do ogromnih političko-strateških promena tako da, ako ‘izgubite voz’ (kao što Srbija jeste) vi naravno ostanete u neku ruku zauvek na peronu.“
Cena jabuka, jaja i krompira merila se milijardama
Lako bi sad odavde bilo skrenuti na priču o tome kako i zašto danas čak i ne znamo gde se peron nalazi (Beograd je danas jedini veliki grad u Evropi koji nema železničku stanicu u centru grada), ali da se ipak vratimo nekim od najupečatljivijih ekonomskih indikatora iz vremena zapamćenog po izgubljenim ratovima, političkim ubistvima i drugim oblicima unutrašnje represije, izolaciji od sveta, ekonomskim sankcijama Ujedinjenih nacija, nestašicama, cvetanju organizovanog kriminala, državnim pljačkama građana (Zajam za preporod Srbije, Dafiment, Jugoskandik, „stara devizna štednja“…) i drugim oblicima uništavanja svih kapaciteta i potencijala zemlje.
Čak i prema zvaničnoj državnoj statistici, koja je (i) u to vreme mnogo više sakrivala nego otkrivala, prosečna plata 1999. godine u tadašnjoj SRJ iznosila je, pod uslovom da je isplaćivana – 90 nemačkih maraka, omiljene valute zahvaljujući kojoj smo, u godinama rekordne inflacije i drugih monetarnih vratolomija, uspevali da se orijentišemo u vremenu i prostoru. A za takvu orijentaciju, zgodan je i podatak da je, iste godine, prosečna plata u Sloveniji bila dostigla čak 1100 maraka.
Za još bolju orijentaciju, nije loše znati da je, decembra 1990, u vreme poslednjeg premijera SFRJ Ante Markovića, jednako omraženog nacionalistima svih boja, prosečna zarada na teritoriji Srbije (bez Kosova) iznosila 752 marke. A s obzirom na slom iz 1993. – plata s kraja decenije mogla bi se tretirati kao oporavak: jer, u vreme godine rekordne hiperinflacije, u decembru 1993, prema zvaničnim podacima, prosečna plata iznosila je čitavu 21 marku.
Bilo je to – ne ponovilo se – vreme u kome je inflacija buknula na brojku sa 23 nule, zahvaljujući čemu je tadašnja SRJ dospela na drugo mesto u svetu po ukupnom rastu cena i treće po trajanju inflacije (24 meseca). Prema podacima iz Bele knjige Miloševićeve vladavine, sačinjene leta 1999. „pod firmom“ tadašnje G 17, na osnovu zvaničnih državnih podataka – početkom januara 1994. dnevni rast cena iznosio je 60 odsto, odnosno 2,5 odsto na sat, čime je SRJ zabeležila svetski rekord po intenzitetu mesečne inflacije.
Ko nije doživeo, teško će zamisliti – na dan 17. januara 1994, recimo kilogram jabuka koštao je 4000 milijardi dinara, kilogram krompira dvostruko više, 600 grama svinjetine 21000 milijardi, a jedno jaje 1600 milijardi dinara.
Penzije su pale sa 475 (1991) na oko 70 maraka 1998, ali su drastično kasnile – prokaženi opozicioni poslanici nedavno su, u parlamentarnoj raspravi o tome ko je više uništio Srbiju, podsetili da je DOS preuzeo ruiniranu državu koja je svojim najstarijim građanima dugovala 12 penzija, poljoprivrednim penzionerima još i više, celih 18, a najgore su prošli primaoci socijalne pomoći, koji su, do promene vlasti, uzalud čekali čak 24 mesečne uplate.
Demonstracije 5. oktobra 2000. godine u Beogradu / Foto:FoNet/AP (Oktobar, arhiva)
Ovaj izbor podataka iz kojih se vidi koliko su besramni aktuelni pokušaji revizije istorije, zavšrićemo podacima koji, suštinski, predstavljaju rezultantu delovanja svih “blagodeti” života u Srbiji pod upravom socijalista i radikala: u godini kada je Miloševićev režim preuzeo vlast, stopa nataliteta (broj rođenih na hiljadu stanovnika) iznosila je 12,5, a 1998. manje od deset promila, ali je zato rasla stopa smrtnosti (broj umrlih na hiljadu stanovnika) – sa 10,5 na gotovo 13 promila. Prirodni priraštaj u Srbiji (bez Kosova) tako je pao sa dva na minus tri promila.
Nije se Srbija zbog negativnog prirodnog priraštaja i masovnog iseljavanja ispraznila: prema popisu iz 1996, u zemlju je stiglo 617.728 izbeglica, uglavnom iz BiH, a posle i još preko 200.000 sa Kosova. Teško da je bilo mnogo stranih turista kojima se danas dičimo, ali su nakon NATO bombardovanja (prema proceni G 17, Srbiji nanelo direktnu štetu od 3,8 milijardi dolara, a indirektnu od oko 30 milijardi dolara) na područje koje se još uvek naziva “južnom srpskom pokrajinom”, stigle trupe KFOR-a.
Kako smo stigli do kolektivne lobotomije
A gde smo, posle svega pomenutog i mnogo toga nepomenutog – od šverca benzina i cigareta, preko bonova za hleb i mleko, prinudnih odmora, bezbroj dana provedenih na uličnim demonstracijama, Srebrenice i Vukovara, do ubistva Ivana Stambolića i zloglasnih zakona o informisanju i univerzitetu – stigli mi?
Posle svega, stigli smo u vreme u kome se razmatra ideja podizanja spomenika Slobodanu Miloševiću, kao vrhunac akcije mazanja teške šminke po slici propasti koju nam je ostavio.
Došli smo u vreme u kome ponovo, iz početka, moramo da se borimo za elementarne medijske slobode i elementarne izborne uslove.
Dobacili smo do vremena u kome nisu problem hladnjače sa leševima dovežene sa Kosova u okolinu Beograda, ali jeste snimanje filma o tom monstruoznom činu.
Stigli smo do tačke u kojoj cela vlada stane u odbranu besprizornog TV programa, da bi se, odmah potom, u tom istom programu, pojavio neobjašnjivi oblik života koji izgovara “vic” o pogibiji trogodišnje Milice Rakić, poginule u NATO bombardovanju?!
Napredovali smo do stanja u kome se novogodišnja rasveta kači pre početka grejne sezone, a grad ukrašava najskupljom jelkom na svetu – sve na račun nas, siromašnih i očajnih.
I tačno je – za takav ishod petooktobarske vlasti snose ozbiljnu krivicu. Svojim greškama, svojim otuđenjem od građana koji su ih doveli na vlast, svojom kratkovidošću, bahatošću i pohlepom, stvorili su uslove za dolazak na vlast ljudi koji nam svima, kolektivno, rade operaciju na otvorenom mozgu, kako ništa ne bismo pamtili, ništa videli i ništa razumeli.
Naslovna fotografija: FoNet/AP (Oktobar, arhiva)
