Početna Članci Analize Analize Građanski protesti: Od naboja do apatije

Građanski protesti: Od naboja do apatije

Kako smo od vrhunca građanskih protesta u 2016. stigli do građanske apatije 2018. godine? Da li uspeh protesta u Srbiji zavisi samo od snage i energije građana ili i od okolnosti u kojima se događaju? Šta je mera uspeha tih protesta?


Ne davimo Beograd u Beogradu, Lokalni front u Kraljevu, Podrži RTV u Novom Sadu, Udruženje pokreta slobodnih stanara u Nišu samo su neki od pokreta građana u Srbiji, koji su pre dve godine svojim akcijama, tačnije reakcijama na akcije aktuelne vlasti, izveli više desetina hiljada ljudi na ulice gradova u Srbiji. Dve godine kasnije, izuzev borbe za niški aerodrom i tek po koji odjek borbe za radnička prava u Beogradu i pravnu državu u Požegi, građana na ulicama, u znak protesta povodom poteza vlasti, nije bilo. Šta se u međuvremenu promenilo, osim što su republička i lokalne vlasti širom Srbije dale sve više povoda za reakcije građana, koje su se ponegde tek stidljivo dešavale, ili ih najčešće nije ni bilo?

*
Protest "Ne da(vi)mo Beograd", Beograd/ Foto: FoNet/ Aleksandar Levajković

Neispunjena očekivanja, slaba organizacija i nedefinisani ciljevi
 
Kao najveći razlog slabog odziva građana na ulične proteste u ovoj 2018. Dobrica Veselinović iz Inicijative Ne davimo Beograd vidi u slaboj organizaciji i razjedinjenosti pokreta, kao i nedefinisanom cilju za šta se pokreti zapravo zalažu, a ne samo protiv čega su. 

Za Đokicu Jovanovića iz udruženja Pokreta slobodnih stanara iz Niša jedan od razloga jesu i neispunjena očekivanja građana, koji su se, kako je rekao, očekivano posle svega umorili. 

Još jedan i verovatno i glavni razlog, smatra Jovanović, je i činjenica da je 2016. postojao jak povod za proteste, a to su, kako kaže, bili predstojeći lokalni izbori kada su se i političke partije, ali i sami građani trudili da se njihov glas što jače i češće čuje. 

Sličnog mišljenja je i Vladimir Marović iz Lokalog fronta iz Kraljeva, pokreta koji je, podsetimo, posle lokalnih izbora i ušao u lokalnu Skupštinu. 

Cela situacija, koja je pogodovala brojnosti protesta je dodatno, smatra Marović, bila pojačana i brutalnim gaženjem građanskih prava (slučaj Hercegovačka u Beogradu i smene u javnom servisu Vojvodine u Novom Sadu). Marović kao najveći problem ističe i zakasnelu reakciju samih pokreta, odnosno činjenicu da se oni pokrenu samo kao reakcija, umesto da deluju proaktivno.

“Kultura građanskih pokreta se kod nas nije uspostavila tako da pokreti diktiraju uslove javnih politika, odnosno javni interes, već pokreti reaguju samo kada je on na ovaj ili onaj način ugrožen. Međutim, tada je kasno“, smatra aktivista Lokalnog fronta.

Poneseni događajima u susednim gradovima sredinom 2016. godine na ulicu su izašli i Novosađani. Čak nekoliko nedelja uzastopno. I to na poziv pokreta Podrži RTV, koji je nastao kao odgovor na nezakonite smene u javnom vojvođanskom servisu. Građani su, kaže Sanja Kljajić iz ovog  pokreta, prepoznali važnost medija, bez kojih nema demokratskog društva i izašli da brane svoje pravo na javni servis, koji je i njihovo vlasništvo. 

*
Protest Podrži RTV, Novi Sad/ Foto: FoNet/ Inicijativa Podrži RTV

"Ipak, sam pokret je, ponesen medijima i drugim pokretima, verovao da može nešto više da pokrene i promeni, što je bila greška“, kaže Kljajić.

Podrži RTV i danas postoji, radi vrednosne analize rada javnog servisa Vojvodine i pokušava da bude medijator između građana i RTV Vojvodina, što, kaže Kljajić, ide dosta teško, jer menadžment nije raspoložen čak ni da ih sasluša, a kamoli da uvaži neke od preporuka ili predloga. Ponovni izlazak na ulicu im nije opcija, bar ne kao glavnih organizatora.
 
Još jedna izgubljena godina
 
Posle burne ulične 2016, prema oceni naših sagovornika, izgubili smo još jednu šansu za promene kada je energija građana još jednom bespotrebno potrošena. 

Naime, sledeće, 2017. posle predsedničkih izbora, građani, bar jedan veći deo njih, su još jednom pokazali da ne žele da pristanu na laži i prevare. Ipak, nepostojanje jasnog cilja, ali ni sasvim definisanog povoda (za jedne je to bio izborni rezultat Saše Jankovića, odnosno Aleksandra Vučića, a za druge društveno uređenje i položaj medija, pravosuđa, pa i radnika), baš kao i razjedinjenost samih organizacija koje su vodile proteste - od studentskih do političkih, dovele su do samougašenja ovih protesta, uprkos pozitivnoj energiji.

Građanska ideja je, smatra Marović iz kraljevačkog Lokalnog Fronta, doživela šok na predsedničkim izborima i danima koji su usledili, čime su građani upali u političku apatiju, koja zapravo melje sve zdravo ispred sebe.

Kljajić, pak, kaže da je očekivala da pomenuti protesti daju neka nova lica, nove ideje, nove ljude koji bi neopterećeni kompromisima poveli građane i nastavili borbu za promene. Ipak, to se nije dogodilo. Baš kao ni najavljivano udruživanje građanskih pokreta u Građanski Front godinu dana ranije.
*
Protest protiv diktarure, Beograd/ Foto: FoNet/ Aleksandar Levajković

Za tadašnjom propuštenom šansom žale i naši sagovornici iz Ne davimo Beograd, Udruženja stanara iz Niša i iz Lokalnog fronta iz Kraljeva. Kao razloge svi navode razjedninjenost, različite lokalne ciljeve i slabu organizaciju.

“Da postoje čvrste veze među pokretima u Srbiji, sigurno bismo bili znatno uspešniji“, smatra Đokica Jovanović, dodajući da je još jedan od razloga pesimističnog pogleda na ishode građanskih okupljanja i činjenica da je vanredno stanje u Srbiji - normalno stanje. 

Iz toga proizilazi, kaže naš sagovornik, da su ljudi prestali da reaguju na mnoge stvari, smatrajući ih normalnim.

“Što je porazno“, zaključuje Jovanović.
 
Saradnja sa političkim strankama
 
Jedno odlučno “ne”, reklo bi se, najkraći je odgovor svih naših sagovornika na pitanje o saradnji sa političkim partijama. I to čak i onih pokreta koji su de facto zakoračili na političku scenu (Lokalni front radom u lokalnoj kraljevačkoj skupštini, Ne davimo Beograd učešćem na poslednjim lokalnim izborima u Beogradu). Kao razlog svi navode isto - sve političke partije već 30 godina učestvuju u našem sunovratu. 

“Njihova praksa je negativna. Zašto bismo im ponovo dali legitimitet za isto?“, kaže Jovanović. 

Istovremeno, Marović naglašava da bi davanje mogućnosti za popravni političkim strukturama koje su nas dovde dovele, samo značilo da ništa za 30 godina nismo naučili.

*
Protest Ne damo niški aerodrom, Niš/ Foto: FoNet/ Marko Mišić

Veselinović dodaje da je jedan od razloga distanciranja od političkih partija i taj što političke partije zakasnelo deluju, da se jako malo bave suštinskim stvarima, a znatno više sobom, te da će ta polarizacija, kako kaže, trajati sve dok partije i pokreti ne budu imali zajednički utemeljen vrednosni sistem. Na pitanje zašto su onda učestvovali u izbornoj trci na takvoj političkoj sceni i konstataciju da je možda upravo to njihovo učešće dovelo do smanjenog poverenja i zbunjenosti građana - ko ih zapravo sada poziva na proteste pokret ili partija, Veselinović kaže da je takvih dilema sigurno bilo, ali da je zapravo u ovom trenutku i ceo pokret Ne davimo Beograd u dilemi, odnosno u procesu tranzicije, koja bi trebalo da se okonča do kraja 2018. 

“Osnovno pitanje koje sebi moramo da postavimo je kako će Srbija izgledati 2050, za kakvu se Srbiju ja borim? Ako nismo u stanju da damo takav odgovor, onda i zaslužujemo da nestanemo sa građanske ili političke scene“, smatra Veselinović.
 
Kap koja će preliti čašu
 
Uprkos dosta pesimističnim prognozama za delovanje, saradnju, pa čak i opstanak samih građanskih pokreta u Srbiji, kada je reč o nezadovoljstvu građana koje bi moglo ponovo, makar na kratko da ih izvede na ulice, naši sagovornici smatraju da je lepeza okidača neiscrpna. I to u većini gradova u Srbiji.

*
Protest protiv cene goriva u Beogradu / Foto: Istinomer/ Zoran Drekalović

Đokica Jovanović iz Pokreta udruženih stanara iz Niša naglašava da putujući Srbijom nikada do sada nije sreo nezadovoljnije i ogorčenije ljude, čak iako se mire sa situacijom. Dobrica Veselinović iz Inicijative Ne davimo Beograd kao moguće okidače za nove proteste vidi položaj radnika, porodilja, nepoštovanje pravne države, ali uz sve to, kaže, mora postojati i jaka saradnja sa sindikatima, drugim organizacijama i jasan cilj - za šta smo. I u Novom Sadu, smatra Sanja Kljajić iz pokreta Podrži RTV, povoda je mnogo. Najavljeno rušenje "Spensa", izgradnja tržnog centra “Promenada”, rušenje parkova i dečjih igrališta...

Na pitanje ima li nade za građane, Vladimir Marović iz Lokalnog fronta iz Kraljeva zaključuje:

“Nada nas je i održala, jer podrazumeva neprihvatanje postojećeg stanja“.

Foto: FoNet/Aleksandar Levajković   
Najčitanije