Početna Članci Retrovizor2 2018. Lovci na fotelje

Lovci na fotelje

Dipl. ornitolog Krstajić Mladen je nakon propasti orlova u Rusiji izjavio da ne zamera ništa igračima, Đura će ti oprostiti što te je tukao, ne pita se imaju li ptice nešto njemu da zamere, napokon, zamera li on sebi išta - da u svekolikom fijasku ne snosi možda i on delić odgovornosti?!


Od mog prethodnog, radosnog javljanja prošlo je nedelju dana, a nije pronađena više nijedna od ukradenih skupštinskih fotelja i drugih umetničkih predmeta za čiji sramotni nestanak imamo da zahvalimo snagama haosa i bezumlja koje su Petog oktobra srušile neprežalnog Miloševića; nisam verovao da će prikupljanje dokaznog materijala protiv ondašnjih protivnika premile vlastele tako brzo posustati, da će pošteni nalazači klonuti već u prvom krugu, kao orlovi, ni slutio nisam da će Velika knjiga optužbi spasti na tri slova to jest na tri uboge fotelje koje su se vratile u svoju matičnu i večnu kuću.




Ne bi li bilo bolje da je kućeupraviteljka Maja raspisala nagradu, kao u vesternima, kad na poternici piše da je taj i taj WANTED, i stoji koliko dolara sleduje srećnom lovcu na ucene. Tako bi moglo i sa foteljama, da u svim poštama, domovima zdravlja, na autobuskim stanicama, u sportskim kladionicama, budu plakati sa slikama nestalih dragocenosti, a da se donosiocu za svaki komad opljačkane državne mebeli, mobilijara, obeća izvesna svota novca, doneo nalazač fotelju živu ili mrtvu: prve dve su nam se vratile žive i očuvane, treća je za obdukciju, ali sve će one poslužiti kao još kako dobri dokazi za sud istorije. 

Orlovi su nam sačuvali deset miliona evra koje im je vladar činom carske samovoljne milosti bio blagonamenio ako postanu prvaci sveta, ali ni blagoslov nesuđenog darodavca, ni njegov amanet da kako znaju satru Švajcarsku (u čijim dresovima igraju i sinovi lažne države), nisu imali dugoročno i dalekosežno dejstvo: predsednik Republike može komotno već u ponedeljak ujutro da taj novac pokloni Republici Srpskoj, inače će neko u Srbiji pokušati da kamči taj novac za bolnice, domove zdravlja i kojekakve narodne kujne! 

Predsednik ne samo što me ništa ne pita, nego ne uvažava nijedan jedini moj predlog, čak mi, što je u nekoj od prošlih epizoda i naučno utvrđeno, počesto tera i inat, jedino bi odgovornost za Kosovo hteo da javno i napismeno podeli čak i sa mnom: „Ništa ja ne potpisujem! Pitaću narod šta on misli!“ - Hvala do neba na preljubaznom poverenju i štovanju, već sada znam da ću se braniti ćutanjem, a ne bi mi bilo krivo kad bi ćutali i milioni drugih, dosad ni za šta nepitanih.

*
Aleksandar Vučić, Nebojša Stefanović i Bratislav Gašić / Foto: Fonet, Aleksandar Barda


Vladar sve živo radi sam, o svemu otvoreno odlučuje sam, rasipa naš novac da bi bio omiljen u drugoj državi, brani druge rasipnike koji kupuju basnoslovno skupe jelke, nudi fudbalerima novac za nemoguću i nepotrebnu misiju, da ne govorim koliko se unapred i javno meša u rad policije, tužilaštva, štiti svoje vazale osumnjičene za lažne doktorate, za nezakonito unošenje novca iz prekomorske zemlje; one za koje sam obeća da će ih pustiti niz vodu premešta na još bolje položaje, Batu koji je, kako predsednik tronut reče, dve godine izdržao bez funkcije, stavlja na čelo BIA-e, Malog čiji je položaj na mestu gradonačelnika bio neodrživ, a to su reči baš predsednikove i urezale su se u moje ne baš blistavo pamćenje baš zboga što je rečenica bezlična (neće ga sultan smaknuti, nego će vezir sam pasti usled zakona gravitacije, poremećene statike, ruže vetrova i ne znam čega ti još), ali se Mali dobrano posle te rečenice održao, ne znam da li pola godine ili godinu, i to baš na svetlom čelu prestonice, da bi naprasno ispao još održiviji, i prosto rođen za ministra finansija! Dakle, ako neko sam odlučuje i o penzijama, i kome treba da pripadnu deca u slučaju razvoda, i kad će biti otkriven ubica sa nasipa u Borči, ako mi se podsmeva da sam stalno u fotelji, ili u bašti kafića, zašto će i mene pitati šta da se radi sa Svetom zemljom?! 

Da. Ministarka saobraćaja Zorana okušala se u matijanstvu, pesnički je progovorila o Vidovdanu kao o danu kad se sve vidi, i sam Vidovdan sve tog dana vidi, pa svojim svetim očima koje ne znaju za kataraktu vidi Vidovdan i kakvog mitropolita imamo na jednom od naših mora: preslavni i prepravoslavni Amfilohije je Kosovo nazvao glavom Lazarevom, a Srbiju telom, truplom takoreći, i već je izdeklamovao da se organizam, bio živ ili mrtav, ne sme ostaviti obezglavljen, raba Božija Zorana zamera mitropolituu što unapred potkopava Sveti referendum, zašto ne sačeka, smerno i strpljivo, da ga predsednik Republike učtivo upita, kao što će i sve nas pitati, šta bi Njegovom Preosveštenstvu bilo po volji i kakve bi shodno tome korake naš svetovni vođa valjalo da preduzme? 

*
Zorana Mihajlović / Foto: Fonet, Aleksandar Levajković


Zašto se ministarka saobraćaja potresa zbog reči velikodostojnika koji je kao i njegova cela ustanova Ustavom odvojen od države, kako zašto se potresa, pa svako ko je u vladi ili u upravi varoši prestone mora s vremena na vreme javno potvrditi da je lojalan kruni, kao što se oni koji su na uslovnoj slobodi moraju javljati svak svom nadzorniku svakog dana u određeno vreme! 

Usput se ministarka prisetila svog pesničkog dara koji je usled prozne funkcije u vladi zanemarila, ali je ouči našeg najvećeg praznika progovorio iz nje duh predaka i deseterca, ko deli Srbe na Vidovdan, taj ne misli Srbima dobro, otelo joj se iz grla bijela. Zaista, na Vidovdan izgubismo carstvo i Lazara, na isti dan otpremiše izdajnici Miloševića u Hag, i Vulin, u pretprazničko veče, saznaje da mu je zabranjen pristup baš tamo gde ga srce najviše vuče, a to je naravno Kosovo. 

Ali zato je Vulin u beogradskoj osnovnoj školi imeni Petra Petrovicha održao kunstistorijsko predavanje đacima o Kosovu, tamo mu nije bio zabranjen pristup, naoborot, malodobnoj publici ga je predstavio lično ministar Šarčević, inače i sam školovlasnik. Naučna teza ili kategorički imperativ Vulinov je da svako Srpče bar jednom mora da vidi KiM: „Bićete tamo, samo da svojim rukama pipnete mermer Visokih Dečana, da pomazite Gračanicu... Osetićete se velikim i važnim kad budete videli šta je vaš narod pre hiljadu godina mogao da pravi. Kad budete došli u Visoke Dečane, nećete verovati da je to pravio vaš narod, pre stotina i stotina godina, u vreme kad su neki drugi narodi, za koje danas smatramo da su veći i brojniji, pravili neke male kućice, vaši preci su pravili Visoke Dečane!“ Pretpostavljam da naši premili tabloidi nisu zabeležili vascelu besedu popečitelja vojnog, mora da je kazao i ovo: „Deco, možda u vašem odeljenju sedi neko nesrpče, ali i ono treba da ide na Kosovo, i to sa roditeljima koji ništa pod milim bogom ne mogu što su nesrbi, kao žitelji i državljani Srbije i oni treba da porodično pomaze Gračanicu, kao da su je projektovali, sazidali i oslikali njihovi preci, premda ti preci potiču možda baš iz neke od udžerica o kojima sam govorio, a koje su bile gore od naših u Savamali...“ 

Vešti retoričar je maloletnicima usadio zdravu srpsku skepsu glede veličine evropskih država i naroda, u pitanje je doveo i same podatke o popisu stanovništva u tim državama: ono što se danas, eto, s m a t r a, da je neko veći i brojniji (od nas?), ne mora uopšte da bude tačno!  
Dipl. ornitolog Krstajić Mladen je nakon propasti orlova u Rusiji izjavio da ne zamera ništa igračima, Đura će ti oprostiti što te je tukao, ne pita se imaju li ptice nešto njemu da zamere, napokon, zamera li on sebi išta - da u svekolikom fijasku ne snosi možda i on delić odgovornosti?! 

*
Mladen Krstajić i Aleksandar Vučić / Foto: Fonet, Aleksandar Barda


Oktroisani selektor izjavio je da nemačkog sudiju Briha treba poslati u Hag, i sad za tu prejaku reč treba da plati deset hiljada evra (mislim): da smo pravi navijači, sakupili bismo među sobom taj novac, pa i više nego što iznosi antisrpska globa, uplatili bismo to na račun FSS ili FIFA-e, nego su nas Albanci i u tome pretekli i takoreći pobedili, kazne za Šaćirija i Džaku platili su Albanci iz rasejanja i iz obeju njihovih matica (dobro, jedna je matica lažna, ali oni to ne znaju). 

Na redu je rubrika „gde su, šta rade?“. 

Šef smene koji je dežurao kobne predizborne noći - kad su Savamalom divljale fantomke, bageri i buldožeri, kad su građani vezivani, kad su im oduzimani mobilni telefoni, i kad im nije dozvoljeno da se kreću Savamalom dok je zulum trajao - a koji se otmeno držao po strani, prenebregavajući silne pozive građana, osuđen je na pet meseci zatvora. 

Čovek je očito to sve uradio na svoju ruku: namerno, samovoljno i drsko nije hteo ništa da preduzume, zato je samo on i osuđen, ali mu je kazna uslovna, dobio je pet meseci. Da je dobio šest, ostao bi bez posla, ovako je em neko fino osuđen za Savamalu, Pravda je zadovoljena, i da ne drži one terazije zapljeskala bi rukama od sreće, a vinovniku je ipak hrišćanski pružena prilika da ostane na poslu, i ako u narednih nekoliko meseci ne sruši nijedan kvart, ako ne ponovi delikt, biće sve kao i pre. 

Reklo bi se da kazna vaspitno deluje na osuđenog, dobro, srušeno je štošta iza pokojne železničke stanice, odakle su vozovi pre neki dan zanavek proterani, ali potonje nije delo kompletnih idiota, i šef smene nema s tim ništa, to je vidovito i planski učinjeno za naše dobro, samo što mi to dobro još ne prepoznajemo, inače bismo stali u red da ponizno presamićeni zahvalimo našim vizionarima, neimarima i Protomajstoru koji samo što nam ne kaže: „Posle mene – Prokop!“.   
Povezani članci