Početna Članci Analize Analize Evropskim putem unatraške, da l' sam doš'o, il' sam poš'o?

Evropskim putem unatraške, da l' sam doš'o, il' sam poš'o?

Ako je urednik Informera Dragan J. Vučičević sa najviše instance u državi atestiran kao “pristojan čovek“ i ako je šampion u broju i težini afera koje se za njim vuku, Siniša Mali, postao legitimni glavni kandidat za ministra, a da to ne predstavlja pretnju po rejting vlasti - onda nije ni najmanje čudno da se Srbija, kad je već tako naopako izvrnuta, na svom proklamovanom putu ka Evropskoj uniji, zapravo - od nje sve više udaljava.


Nije ovde reč o skorijim manifestacijama velike bliskosti i razumevanja ključnog srpskog nosioca moći, Aleksandra Vučića sa liderima Turske i Rusije, čiji su odnosi sa EU ozbiljno poremećeni. Koliko god čudno delovala slika Vučića kako se drži za ruke sa liderom “najvećeg zatvora za novinare na svetu“, kako se Turska često opisuje u zapadnim medijima, ni to, ni njegovi (Vučićevi) neobično česti susreti sa Vladimirom Putinom – ne govore o pripremi terena za odustajanje od zvaničnog strateškog cilja – priključenja Evropskoj uniji.

Naprotiv – vrlo su rasprostranjene teorije prema kojima Vučićevo intenzivno “koketiranje“ sa Rusijom i Turskom, zapravo, ima za cilj širenje “straha“ na političkom Zapadu od rasta uticaja tih zemalja na rovitom Balkanu. A taj strah, procenjuje se, možda baš i ne bi uticao ubrzanje procesa evrointegracija Srbije, ali bi samom Vučiću mogao osigurati neku vrstu “popusta“, odnosno žmurenja pred brojnim sumnjivim potezima na unutrašnjem terenu.

*
Foto: FoNet/Dragan Antonić

Upravo tom cilju, prema preovlađujućim teorijama, služi i aktuelno “pumpanje rejtinga“ Vojislavu Šešelju i njegovim radikalima – a sve kako bi, po receptu koji je ustanovio još Slobodan Milošević devedesetih godina prošlog veka – sadašnji moćni čovek Srbije iz zapadne vizure izgledao kao posvećeni demokrata i evropejac koga valja sačuvati po svaku cenu. 

O udaljavanju Srbije od EU, dakle, ne govori ono što prvo upada u oči – slika bliskosti srpske vlasti sa vlastima u Moskvi i Ankari – već skoro sve ostalo što karakteriše politički život u Srbiji, ali i stanje društva u celini.

Crno na belo, o tome govore sve brojniji dokumenti – počev od onih u kojima se otvoreno govori o nekom obliku pada demokratskih sloboda ili organizovanosti u nekoj oblasti, pa sve do izveštaja u kojima se, valjda u cilju negovanja čuvene ”stabilokratije“, konstatuje samo da u određenim oblastima “nema napretka“. 

Pa smo tako, recimo, u februaru saznali da je Srbija izgubila jedan poen i pala za pet mesta na Indeksu percepcije korupcije organizacije "Transparency International", najpoznatijeg globalnog rangiranja te vrste. Sa indeksom 41, na skali od 0 do 100, Srbija je sada na 77. mestu među 180 zemalja i teritorija, a u Izveštaju se navodi i da je taj rezultat "još jedan pokazatelj brojnih propuštenih prilika da se borba protiv korupcije učini efikasnom i sveobuhvatnom". Od bivših jugoslovenskih republika, Slovenija je najbolje plasirana, sa indeksom 62, ispred Srbije su i Hrvatska sa indeksom 49 i Crna Gora sa 46, dok su iza Srbije BiH sa 38 i Makedonija sa 35 poena.

*
Foto: Pixabay.com

Istog meseca, državna propagandna mašinerija silno se trudila da sakrije vest da je Srbija, u poslednjem izveštaju međuvladine organizacije FATF (Financial Action Task Force) koja se bori protiv pranja novca i finansiranja terorističkih organizacija, svrstana među 11 zemalja u svetu sa visokim rizikom – zajedno  sa Severnom Korejom, Etiopijom, Sirijom, Irakom, Iranom, Šri Lankaom, Trinidadom i Tobagom, Tunisom, Jemenom i Vanuatuom. U prethodnom izveštaju se na toj neslavnoj listi, inače, nalazila Bosna i Hercegovina, ali je uspela da se u međuvremenu sa nje ispiše.

A u aprilu smo dobili ocenu Reportera bez granica za 2018, prema kojoj je Srbija pala za deset mesta na listi medijskih sloboda (sa 66. na 76. mesto od ukupno 180 zemalja). Uz ocenu o rekordnom padu u Evropi, a samim tim i na celokupnoj listi (uz Maltu, Slovačku i Češku), Reporteri bez granica u Izveštaju, između ostalog, navode i da “Srbija želi da se pridruži EU, ali za sada ne uspeva da ispuni standarde unije za slobodu medija“. Za razliku od zvanične verzije o napretku na svim poljima i cvetajućoj slobodi i demokratiji koja karakteriše “tigra na Balkanu“, merenje Reportera bez granica ukazuje i na zaostajanje u odnosu na region: od zemalja regiona ispred Srbije su BiH (62), Hrvatska (69) i Albanija (75), a iza Kosovo (78), Crna Gora (103) i Makedonija (109). 

Da slika bude još poraznija - osim Srbije sve zemlje su napredovale u odnosu na prošlu godinu - Albanija je napredovala za jedno mesto, BiH za tri, Hrvatska za pet, Kosovo za četiri, Makedonija za dva, Crna Gora za tri i Slovenija za pet mesta.

Sve se to, uostalom, vidi i iz poslednjeg Izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije, objavljenom prošlog meseca, u kome se ne govori direktno o “nazadovanju“ i ne pominje se pojam “zarobljene države“ iz prošlog izveštaja  – ali se navode brojni problemi u različitim oblastima koji ukazuju upravo na stanje “zarobljene države“: od blokade parlamenta i političke i ekonomske kontrole medija, preko pritisaka (podsticanim “odozgo“) i zastrašivanja civilnog društva i istraživačkih novinara, do političke pripadnosti kao kriterijuma po kome se postavljaju kadrovi što u administraciji, što u državnim preduzećima. 

Autorima izveštaja nije promaklo ni da je korupcija pre pravilo nego izuzetak, te da je pravosuđe pod jakim političkim pritiskom i da ne postoji procesuiranje slučajeva visoke korupcije... Što, uostalom, i nije čudno, s obzirom da smo mesec dana ranije saznali i da Srbija nije primenila na zadovoljavajući način baš ni jednu od 13 preporuka koje joj je telo Saveta Evrope za borbu protiv korupcije – GRECO predočilo još u julu 2015. godine.

Izveštaja sa sličnim ocenama ima još, a ono čega nema jeste bilo kakav nagoveštaj da bi se situacija mogla promeniti. Da aktuelna vlast ne želi da menja (nabolje) ništa u svom ponašanju, koje je, bez obzira na udarnički doprinos omražene “bivše vlasti“, u ovom trenutku jedan od glavnih uzroka poraznog stanja u državi, jasno je ne samo iz neprekidnih samohvala i odbijanja svakog oblika kritike, već i iz činjenice da je već pomenuti Siniša Mali, sudeći prema svim dostupnim informacijama, glavni kandidat za budućeg ministra finansija.

*
Foto: FoNet/Beoinfo

Čak i da zanemarimo ocenu o trajnim nedostacima u izbornim procesima, koja se nalazi i u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije, u ovom trenutku ne postoje ni ozbiljni argumenti za procenu da bi neki sledeći izbori, kakvi god da su, mogli doneti pozitivnu promenu stanja u Srbiji - pri čemu smena vlasti nije jedini način da se situacija promeni. Čak i samo stvaranje respektabilne opozicione snage, koja bi “disala za vrat“ sada neprikosnovenoj ekipi okupljenoj oko Aleksandra Vučića, moglo bi predstavljati izvestan korak napred i šansu za uspostavljanje kakve-takve kontrole nad upravljanjem državom i njenim resursima. 

Još uvek se, međutim, ne vidi ozbiljna mogućnost da se promeni situacija u kojoj, prema poslednjim istraživanjima javnog mnenja, samo dve vladajuće partije (naprednjaci i socijalisti) imaju šanse da pređu izborni cenzus od pet posto osvojenih glasova.

Naravno da su za takvo stanje odgovorni sami opozicionari – njihove razne slabosti, nesnalaženja, sujete, minuli rad... Jasno je i da ambijent naprednjačke Srbije – sa svim pritiscima na kritički raspoložene građane i potkupljivanjem onih drugih, kontrolom medija i opštom apatijom – ne pogoduje rastu opozicije.

*
Foto: FoNet/Božidar Petrović

A nije tajna i je da sam Vučić, preko različitih poluga, duboko umešao prste u opozicioni život i rad. Trenutno se to najbolje vidi na primeru predstojećih unutarpartijskih izbora u Demokratskoj stranci gde je, među članovima i zainteresovanima, glavna tema da li je neka od kandidovanih “ekipa“ zapravo, produžena ruka najmoćnijeg čoveka Srbije.

Uverenje da Vučić itekako pokušava da utiče na ishod izbora u važnoj stranci koja je dospela na ivicu opstanka nije, pri tom, zasnovano samo na iskustvu koje govori o njegovoj potrebi da uništi sve što nije u stanju da kontroliše. Prema tumačenjima koja su trenutno vrlo rasprostranjena u beogradskim političkim kuloarima, u vreme donošenja prelomne odluke o Kosovu, Vučiću je, zapravo, potrebna Demokratska stranka – ali ne samostalna i rukovođena sopstvenim idejama i političkim ciljevima, nego kontrolisana i kooperativna.

Bez obzira na stalna obećanja da će o Kosovu odlučivati građani, koja se tumače kao najava temeljno pripremljenog referenduma, to krupno državno pitanje ne može se izmestiti iz parlamenta - koji, nakon svih maltretiranja kojima je izložen, i dalje postoji. Jedino što je prhvatljivo za nekadašnjeg radikala transformisanog u naprednjaka bilo bi, ako ne baš potpuni  konsenzus političkih stranaka, a ono bar ogromna većina poslaničke podrške rešenju čije je predlaganje najavio, kako odgovornost za veliku odluku ne bi pala samo na njega.

I bez Vučićevih intervencija, stavljanje pitanja Kosova na dnevni red dovelo je dobar deo opozicije u nezgodnu situaciju: potreba da se kritički odnose prema svemu što Vučić radi, naterala je deo građanske opozicije da duboko zagazi na nacionalilstički teren, i time se dodatno udalji od sopstvene ideologije i onih birača na čiju podršku računa. Ništa čudno, naravno – netransparentnost pregovora sa Prištinom i nedostatak informacija o suštini razgovora i datim obećanjima su idealan teren za razvijanje različitih neproverivih teorija i stvaranje atmosfere u kojoj se, ionako ozbiljno frustrirana, opozicija ne snalazi uvek najbolje.

*
Foto: FoNet/TV FoNet

Kao da sve to nije dovoljno, dodatnu senku na evropsku perspektivu Srbije prave podaci o stavovima građana koji nastavljaju da se menjaju u pravcu pada podrške dugom i mučnom procesu integracija. Prema nedavnom istraživanju Instituta za evropske poslove i agencije Ninamedija, više od polovine građana Srbije u načelu podržava članstvo EU, ali bi ulazak Srbije u EU konkretno, na referendumu podržalo manje od polovine građana - 49,5 odsto.

Ono što je naročito zanimljivo jeste da članstvo u EU više podržavaju stariji nego mlađi građani – što, u perspektivi, najavljuje mogući dalji pad podrške evropskom putu. 
Stavovi su, naravno, kategorija podložna promenama: pad podrške evrointegracijama u Srbiji je beležen i u brojnim ranijim prilikama, zavisno od dešavanja na političkoj sceni, ali je bilo i situacija kada je proevropsko raspoloženje naglo raslo. 

U ovom trenutku se, međutim, ne vidi kako bi do novog talasa evroentuzijazma moglo doći u situaciji kad nikakve evropske “šargarepe“ nema na vidiku, a generacije koje dolaze stavove formiraju u ambijentu izrazito slabo propusnom za prozapadna uverenja. Vidi se to i bez temeljne analize: najtiražniji mediji odavno i dosledno zastupaju izrazito antievropsku orijentaciju. A u našem slučaju, najtiražniji su upravo oni najbliži vlasti -  što govori o malim šansama za promenu uređivačke politike.

Paradoksalno i sasvim teoretski, moglo bi se desiti da tamo negde u dalekoj budućnosti, pred samim vratima EU, negativna odluka građana na referendumu, zaustavi ceo proces na poslednjem koraku.

Ali, pre toga bi moralo mnogo toga da se promeni u načinu upravljanja Srbijom, za šta, kao što smo videli, nema jasne volje. Ili nema namere?

Jer, zašto bi se nešto menjalo? Nije li ovo situacija u kojoj se autokratska vlast najlakše zaokružuje, učvršćuje i zadovoljava sopstvene interese?

Naslovna fotografija: FoNet/Evropska komisija
Povezani članci