Početna Članci Analize Analize Vučić ne prašta i druge lekcije iz prošlosti

Vučić ne prašta i druge lekcije iz prošlosti

Istinomer počinje aktivno da se bavi beogradskim izborima. Za početak, u tri naredna dana, predstavljamo mini serijal od tri teksta, po žanru najbližih političkom trileru, koji u glavnim crtama prati uzbudljivu priču o borbi za vlast u srpskoj prestonici u poslednjih 27 godina. Ko je tu kome šta i ko koga sve i kako, ko s kim, u kom trenutku... Iz svih tih zapleta, jedino što se može pouzdano zaključiti jeste da je vlast u Beogradu mamac bez premca za sve učesnike našeg političkog života. Možda i zato što beogradski izbori često umeju da budu presudni po politička događanja u celoj zemlji.


Ako je metastaza nasilja obeležila lokalne izbore 24. decembra, uoči kojih je Aleksandar Vučić uputio poziv građanima da glasaju za naprednjake kako bi mogao „pred Putina ili druge“ - šta se tek može očekivati na predstojećem glasanju u Beogradu, toj „zlatnoj koki“ oko koje se, i pre narodnjačkog vakta, vodila bespoštedna borba za vlast?

Šta se može očekivati nakon što je „najbolja gradska vlast u istoriji“, kako Vučić karakteriše ekipu Siniše Malog, uhvaćena „sa prstima u pekmezu“ prilikom nabavke najskuplje jelke na svetu, o čemu su izveštavali mediji sa svih meridijana - ali ne i najvažnija srpska glasila, koja su, bez trunke otpora, pristala na sve bezočnije zahteve aktuelne vlasti?

Da je svakakva čuda moguće očekivati, najavilo je, uostalom, ono čudesno saopštenje socijalista, koalicionih partnera Vučićeve Srpske napredne stranke, u kome se, povodom isticanja kandidature Dragana Đilasa, stranka Ivice Dačića spektakularno vratila jeziku mržnje i prostakluka koji (ipak) nije koristila 17 godina. 

U tekstu prepunom uvreda, između ostalog, SPS se javno pokajao što je nakon izbora 2008. podlegao „sramnom pritisku“ tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića i podržao „takvog moralnog pigmeja za gradonačelnika Beograda, a ne Aleksandra Vučića, koji je tada zavredio pažnju i podršku građanki i građana Beograda“. 

Izborna 2008, zapravo i jeste primer koji mnogo toga govori o srpskom političkom životu, bez obzira na to da li je reč o republičkom ili lokalnom nivou. Tada je, podsetimo, lista okupljena oko Tadićeve Demokratske stranke (DS), osvojila 38.9 posto glasova, što je bilo dovoljno za 45 odborničkih mandata, dok su tadašnji radikali dobacili do 34.7 procenata (40 mandata). O pobedniku su odlučili petoplasirani socijalisti (5,2 posto glasova, dovoljno za 6 mandata).
*
Foto: FoNet/MUP Srbije



Jeste da je bolje od socijalista tada  prošla koalicija Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice i Nove Srbije Velimira Ilića (11 odsto glasova) kao i Liberalno demokratska partija Čedomira Jovanovića (6,8 odsto), ali to nije imalo naročitog uticaja na konačni ishod. Jer,  odluka o sastavnu nove gradske vlasti nije pravljena na osnovu sličnosti vizija za razvoj Beograda, nego po ugledu na sastav vlade na republičkom nivou. Te godine, naime, održani su i predsednički izbori na kojima je Tadić sa četiri odsto razlike pobedio Tomislava Nikolića i parlamentarni, nakon kojih je formirana vlada DS- G17 –SPS/PUPS sa Mirkom Cvetkovićem kao premijerom. 

Ono čuveno formalno „istorijsko pomirenje“ DS – SPS, zapamćeno po priči o „dva bola“ usledilo je nakon formiranja vlade, ali je Dačić kasnije govorio da je bilo ugovoreno pre formiranja vlade kojom su socijalisti i definitivno „vraćeni iz mrtvih“ posle temeljnog petooktobarskog poraza i potom manjinske podrške vladi Vojislava Koštunice.

A u nedostatku Deklaracije o pomirenju, desilo se nešto što je u tom trenutku delovalo kao gotovo beznačajan „detalj“. Dok je cenkanje oko formiranje republičke vlade trajalo, Dačić je napravio grešku zbog koje i danas trpi niske udarce od sadašnjeg moćnog koalicionog patnera, pa zato mora da se onako žalosno posipa pepelom: sa radikalima i DSS-om bio je napravio dogovor da novi gradonačelnik Beograda bude upravo Aleksandar Vučić, ali se, kako danas tvrdi, „pod sramnim pritiskom“ Borisa Tadića – predomislio. Tako je, po drugi put, propala velika želja radikalnog Vučića da zavlada prestonicom. 

Oni koji tada nisu znali, do danas su dobili mnogo prilika da nauče: Vučić ne prašta. A kada je reč o izborima u Beogradu, nagomilalo mu se podosta računa za koje, reklo bi se, veruje da ih još nije naplatio. Nije, uostalom, lako biti tri puta poražen u istoj trci, uprkos silnoj energiji i trudu koja je u nju uložena.
*
Foto: FoNet/TV FoNet



U svojoj radikalskoj inkarnaciji Vučić se, naime, u Beogradu prvi put „slupao“ na izborima još 2004, kada je gradonačelnik biran direktnom voljom građana (jedino tada, jer je odlukom DS, direktan izbor gradonačelnika ubrzo ukinut). Uprkos porazu u okršaju sa danas pokojnim Nenadom Bogdanovićem, međutim, Vučić je dobio priliku da nešto važno nauči i tu lekciju iskoristi u kasnijim koracima koji su ga doveli do pozicije na kojoj je danas.

Izbori iz 2004. za Vučića, ali i za Srbiju, bitni su, između ostalog, i zbog angažmana jednog, pokazalo se, bitnog izbornog faktora - izraelskog stručnjaka za odnose sa javnošću Eisina Asafa. Uvidevši da u tadašnjoj, postpetooktobarskoj Srbiji, ne „pali“ baš radikalski imidž iz devedesetih, Vučić je tada prvi put angažovao Asafa (koji ga je, tvrdi se, savetovao da osnuje poseban internet tim radi zasipanja mreže stranačkim porukama, koji, danas, predstavlja važnu polugu njegove sveprisutne vladavine). 

Iako je, sa osvojenih 48,40 odsto glasova glasova, u drugom krugu izgubio u okršaju sa kandidatom demokrata Bogdanovićem (50,19 odsto) imao je razloga za zadovoljstvo: „Zahvaljujući Eisinovim sugestijama, prednost demokrata na izborima za gradonačelnika Beograda sveo sam sa 16 na svega 0,5 odsto“, govorio je Vučić, koji je, ipak, morao da sačeka 2012, da se Asaf, posle saradnje sa Tadićem 2008, ponovo angažuje u kampanji njegove stranke – tada već napredne. 

A te, 2012, ponovo na scenu stupa Dačić i još jednom pokazuje da je, čak i na lokalnom nivou, u prvom planu stranački interes, a ne, recimo, ideja o tome kuda bi, jednog dana kad se steknu uslovi, trebalo prokopati liniju metroa. Dačićeva odluka da, posle pobede Nikolića (ovog puta sa članskom kartom SNS) nad Tadićem (tada još uvek u DS) na predsedničkim izborima, okrene leđa dotadašnjim koalicionim partnerima iz DS i omogući formiranje vlade SNS-SPS-URS (Ujedinjeni regioni Srbije, izrasli iz počivšeg G-17 plus) reflektovala se i na Beograd. I to, u tom slučaju, u korist Vučića, čija je lista osvojila 25,72 posto glasova, znatno manje od liste na čijem čelu je bio Dragan Đilas (35,18 posto), tadašnji gradonačelnik Beograda iz redova DS. Drugim rečima, tada poraženom Vučiću, upravo je Dačić omogućio strmoglavi uspon do pozicije sa koje danas, kao sa pionima, upravlja gotovo celom političkom scenom u Srbiji.
*
Foto: FoNet/Darko Cvetanović



I upravo Đilas, uzrok i svedok poslednjeg Vučićevog izbornog poraza danas važi kao jedan od glavnih „izazivača“ naprednjačkoj vlasti u Beogradu. Doduše, u nešto promenjenom – vanstranačkom izdanju, ali podržan od grupe stranaka (među kojima je i ona koju je formirao Vuk Jeremić, nakon što ga je upravo Đilas izbacio iz DS). 

Delom upravo zbog Đilasa, ali ipak više zbog pada Vučićevog rejtinga u Beogradu, uočenog na predsedničkim izborima u aprilu i potvrđenog kasnijim istraživanjima javnog mnenja,  beogradski izbori tretiraju se kao mogući početak velike političke promene u Srbiji – slično kao što je dolazak Zorana Đinđića na mesto gradonačelnika Beograda  u zimu 1996/97 (tačnije, 1997). tretiran kao početak pada vlasti Slobodana Miloševića. Koji je (pad) trajao još skoro tri godine.

Koliko god i sam taj „detalj“ (pad dug tri godine) zlokobno delovao opoziciono orijentisanim biračima – ima u podsećanju na primer dolaska Zorana Đinđića na mesto gradonačelnika Beograda nečeg još zlokobnijeg. Izborna pobeda opozicione koalicije Zajedno, koju su činili Srpski pokret obnove, Demokratska stranka i Građanski savez Srbije, u drugom krugu lokalnih izbora, 17. novembra 1996, na izborima za Skupštinu Beograda, Kragujevca, Niša i Novog Sada, u većini beogradskih opština i preko 40 opština u Srbiji, jeste bila prvi veliki poraz Slobodana Miloševića u Srbiji. Ali je ta pobeda mogla biti ukradena da nije bilo masovnog tromesečnog demonstriranja građana i studenata širom Srbije (protesti su krenuli iz Niša) i ogromne hrabrosti kojom su se demonstranti suprotstavili merama represije, pa čak i pokušaju izazivanja građanskog rata, organizovanjem kontramitinga 24. decembra te godine.  
*
Kontramiting u Beogradu, 24. decembar 1996. godine



Za priznavanje rezultata izbora bio je potreban i dolazak specijalnog izaslanika OEBS-a Felipea Gonzalesa 11. februara 1997. i donošenje posebnog zakona (lex specijalis), a na strani građana našla se i Srpska pravoslavna crkva, koja je pomogla u izlasku iz potencijalno veoma opasne situacije, „probijanjem“ čuvenog policijskog kordona u Kolarčevoj ulici.  

Dve decenije kasnije, tačno na 21. godišnjicu tragične igre države sa sudbinom građana (kontramiting je odneo i ljudsku žrtvu – u sukobu je smrtno pretučen opozicioni demonstrant Predrag Starčević, a aktivista SPS-a iz Vrbasa Živko Sandić pucao je u glavu Ivici Lazoviću, napravivši od njega trajnog invalida) stigli su, sa lokalnih izbora u pet opština, novi razlozi za uverenje da je negde na naprednom putu u bolju budućnost izgubljena najvažnija petooktobarska tekovina – izražavanje slobodne volje građana na demokratskim izborima. 

I naravno da to nije dovoljno da potvrdi u delu javnosti popularnu tezu o „povratku u devedesete“. Delimično i zato što se ne vidi ona energija koja je, tokom hladne zime 1996/97 podigla građane širom Srbije da protestuju punih 88 dana, ali i zato što, uprkos jasnim nagoveštajima o promeni stava Zapada prema svom doskorašnjem „pulenu na Balkanu“ i dalje ne izgleda previše verovatno da bi iz Brisela mogla stići neka ozbiljnija opomena zbog ponašanja vlasti koja je obećala konstruktivan pristup u rešavanju kosovskog problema.  

Ima, međutim, i onih koji ističu da do beogradskog glasanja ima još dosta vremena – i podsećaju da je i u leto 2000, neposredno pre izbora na kojima je definitivno „oduvana“ vlast Slobodana Miloševića, opozicija delovala jalovo i pocepano, a u zemlji je vladala duboka depresija izazvana „godinama koje su pojeli skakavci“. Baš nekako kao danas... 

To podsećanje i ta sličnost, osim ohrabrenja opoziciono orijentisanom delu Srbije, samo naizgled paradoksalno daje dodatnu dozu rizika predstojećim izborima u glavnom gradu. I upozorava da bi onaj horor- dan u Pećincima mogao biti samo generalna proba za nešto još gore i opasnije.

(Naslovna fotografija: FoNet/Darko Cvetanović)