Početna Članci Aktuelno Blog Maovi cvetovi

Maovi cvetovi

Na početku takozvane “ustavne debate”, jedan od slogana Ministarstva pravde bio je da ona treba da posluži da se čuju najrazličitija mišljenja i stavovi zainteresovane javnosti. Poetski formulišući ovakve skupove, predstavnici Ministarstva su se radovali “praznicima različitosti”, videvši u njima male svetkovine najšarolikijih pogleda na to kakvo pravosuđe nam je zapravo potrebno.


Baš kao u onoj Mao Cedungovoj “Neka cveta stotine cvetova…”, Ministarstvo pravde nas je uverilo da će, baš kao i svaki prethodni, i ovaj novi ustav biti prilika da počnemo od praznog lista hartije po kojem će, barem pre nego što odnekud budu postavljene ozbiljnije koordinate, biti moguće slobodno mlatiti kistom.

Ruku na srce, čini se da je organizator barem za sada u značajnoj meri ostvario početni naum. “Ustavna debata” iznedrila je čitav niz najrazličitijih viđenja našeg budućeg pravosuđa. Nakon što su strukovne organizacije, nezadovoljne načinom na koji se ove “svetkovine” odvijaju, odustale od daljeg učestvovanja, malo po malo u debatu su se uključili i predstavnici alternativnih pogleda na sudsku nezavisnost i ono što je Srbiji potrebno. Tako smo u prethodnom periodu imali prilike da uživamo u onome za čim je čeznuo Mao. Pred našim očima odvijalo se pravo cvetanje pogleda na naše buduće pravosuđe.
*
Spomenik Mao Ce Dungu u provinciji Liaoning / Foto: Song Bai/Flickr
 


Tako je, primera radi, dekan Pravnog fakulteta u Prištini Vlada Mihajlović pojasnio da je za njega “veći problem ne ta zavisnost suda prema politici, nego ova druga unutrašnja nezavisnost” ili kako bi on to nazvao “sloboda sudije da prema nekom svom sudijskom uverenju presuđuje stvari.” 

U zabrinutosti za preteranu “unutrašnju”nezavisnost pridružio mu se i Petar Petrović, predsednik Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu Narodne skupštine i član VSS. On je pojasnio da “nisu sazreli uslovi da VSS i DVT sami odlučuju o izboru sudija, zamenika tužilaca, predsednika sudova i šefova tužilaštava” i da “oni budu potpuno samostalni u donošenju ovako velikih odluka".

Strah od toga da bi nas preterana samostalnost sudskih i tužilačkih tela mogla vratiti u neka davna vremena izrazio je i Milan Škulić, profesor i sudija Ustavnog suda i bivši član VSS i DVT. On je slikovito naveo da bi se “ako VSS i DVT isključivo sami biraju sudije i tužioce, bez ikakvog upliva Narodne skupštine, makar kod prvog izbora … moglo zaključiti da je izbor nosilaca pravosudih funkcija ostao poslednja oaza samoupravljanja u Srbiji.” A onda je rečeno potkrepio i dosetkom: “Kada je reč o opasnosti od upliva politike u izbor sudija i tužilaca, ili čak uticaja tajkuna, onda bi neko ciničan mogao lako da zaključi da je daleko lakše izlobirati većinu u izbornom telu koje ima 11 članova, kao što su VSS i DVT, nego u Narodnoj skupštini koja ima 250 poslanika.”

Naposletku, ali nikako najmanje važno, oglasio se i Zoran Balinovac, specijalni savetnik ministarke pravde, koji nas je upozorio da je “nezavisnost pravosuđa fetišizirana, da predstavlja ideološki mit, i da sudije i tužioci žele da preuzmu vlast u Srbiji, kao i da su njihovi zahtevi smešni.”
*
Zoran Balinovac, specijalni savetnik ministarke pravde / Foto: FoNet/Nenad Đorđević



Nabrajanje bi moglo da se nastavi, ali je već iz navedenih primera jasno da je reč o uglednim stručnjacima i ljudima na visokim položajima.

Kome verovati da VSS i DVT nisu sposobni i otporni na lobiranja, ako ne njihovim sadašnjim i bivšim članovima? Stručnjaci koji su godinama glasali u ovim telima odlučujući o izboru i razrešenju sudija i tužilaca, valjda najbolje poznaju realno stanje stvari kada je o lobiranju kod donošenja odluka reč?

Kome verovati da je nezavisnost pravosuđa “ideološki mit” i da sudije “žele da prezmu vlast”, ako ne stručnjaku koji će o ovim pitanjima savetovati ministarku pravde?

Kome poverovati da bi isključivanje izbora od strane Narodne skupštine pravosuđe učinilo poslednjim bastionom samoupravljanja, ako ne profesoru prava koji je od strane te iste Skupštine, na predlog predsednika Republike nedavno izabran za sudiju Ustavnog suda?
Pa šta je onda sporno? Zbog čega se strukovna udruženja onda uopšte bune? Zašto lepo ne poslušaju prominentne figure i omoguće da svi zajedno zakoračimo u novo doba lišeni smešnih zahteva sudija i tužilaca, tih poslednjih samoupravljača koji žele da preuzmu vlast?

Sporno je upravo to što ovakve izjave dolaze, ne od neupućenih, već upravo od ljudi koji će, po svemu sudeći, značajno uticati i na sliku našeg budućeg pravosuđa.

Jer, ono što i organizatori u debati “stotine cvetova” i njeni prominentni učesnici ili ne znaju, ili zaboravljaju je da ovoga puta izmene Ustava u delu o pravosuđu nisu zamišljene kao još jedna mogućnost za ispoljavanje domaćih “individualnosti”. Još manje ih je moguće posmatrati kao otvoreni konkurs za ideju koja bi mogla što preciznije “pogoditi u žicu” raspoloženje aktuelne političke vlasti. Ne postoji, nažalost ni prostor za nama uvek drage eksperimente.
*
Ministarka pravde Nela Kuburović / Foto: FoNet/Nenad Đorđević



Reformatorski ustavni okvir, kada je o pravosuđu reč, omeđen je još 2007. godine kada je Venecijanska komisija poslala svoje primedbe na postojeći Ustav Republike Srbije.

Podsetimo da je tada između ostalog rečeno da se “uključivanjem parlamenta u imenovanja na sudske funkcije rizikuje … politizacija imenovanja i, posebno u odnosu na sudije u sudovima nižeg ranga, teško je videti gde je tu prednost parlamentarne procedure.” Pored toga, stručnjaci tela kojem će i ovoga puta nacrt Ustava biti poslat na ocenu, zaključili su da “u Srbiji, Narodna skupština do sada nije ograničavala svoju ulogu na davanje saglasnosti za kandidate predložene od strane Visokog saveta sudstva, već je odbila značajan broj tih kandidata pod okolnostima gde se može postaviti pitanje da li su te odluke bile utemeljene. Ovo nije iznenađujuće, jer izbori koje vrši parlament su diskrecioni postupci gde će politički razlozi uvek imati ulogu.”

Kao što vidimo, ni reči o zabrinutosti zbog samoupravljanja sudstva niti mogućnosti da “neko ciničan” primeti gde je “lobiranje lakše sprovesti.” Naprotiv!

No, nakon dokumenta Venecijanske komisije, a nesumnjivo i pod njegovim uticajem, pravci popravke stanja u pravosuđu definisani su i čitavim nizom domaćih akata. Tako se u Nacionalnoj strategiji za reformu pravosuđa za period 2013-2018 između ostalog navodi da “pojedina opredeljenja ove strategije zahtevaju promenu Ustava. Reč je o rešenjima poput: isključenja Narodne skupštine iz procesa izbora predsednika sudova, sudija, javnih tužilaca/zamenika javnih tužilaca, kao i članova Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca; promene sastava Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca u pravcu isključenja predstavnika zakonodavne i izvršne vlasti iz članstva u ovim telima;”

Akcionim planom za sprovođenje ove strategije, koji služi i kao osnova vođene debate, potvrđeni su navedeni strateški pravci i predviđeni su rokovi njihove realizacije. Naposletku, a možda za naše proklamovane ciljeve i najvažnije, okviri u ovoj oblasti postavljeni su i brojnim zahtevima i kritkama koje se redovno čuju iz Evrope, kada god se u bilo kom kontekstu pomene srpsko pravosuđe. Njihov zajednički imenitelj je: politički uticaj na pravosuđe mora biti otklonjen.

Zbog toga, kako god egzotčna, na momente možda nekima i ubedljiva, ali nesumnjivo probitačna nastojanja pomenutih i drugih stručnjaka bila, potrebno je imati na umu da ona ovoga puta deluju anahronije nego ikad. Iako je “ustavna debata”, kako to pomirljivo ministarka pravde veli, povedena sa ciljem da svako kaže ono što misli, ona ne bi smela biti vođena na način koji ostavlja utisak da se o ovoj, izuzetno značajnoj temi govori na način koji svakom omogućava da priča “šta god mu padne na pamet.”

Jer, čak i u konceptu “stotine cvetova”, niko ozbiljan se nije zalagao za povratak dinastije Ming. I kod Maovog cvetanja, ipak postoje određena ograničenja.

Tekst preuzet sa bloga sudije Majića.

(Naslovna fotografija: FoNet/TV FoNet)
Povezani članci