Početna Članci Aktuelno Analize Zašto je Vučić kamen o vratu Srbije

Zašto je Vučić kamen o vratu Srbije

Na izborima 2012. oterali smo elitiste, a uzdigli populiste. Po definiciji – jedni vladaju narodom, a drugi u ime naroda. Elitista oblikuje, a populista predvodi. I jedni drugi vide sebe kao nekoga ko je iznad, ili ispred, nekoga ko ima plan za narod i državu. Ako se narod i država ne uklapaju - tim gore po njih.


Ono što ih neraskidivo spaja, što im ide na ruku je ova naša, naopaka država, tako poslušna prema onima na vrhu, a tako slepa za građane i pojedince. Takvu smo je nasledili i odgajili još od 90-tih i od tada je političari pažljivo krpe raznim malterima i ušpricavaju betonima, da im potraje što duže, zastarela i besmislena u jednom sasvim novom vremenu i okruženju. Da budem sasvim jasan – imamo državu koja pogoduje samo vlastima, koja je glavni kliconoša svakog autoritatizma i sama po sebi - leglo zloupotreba. Imamo državu koja a priori tretira građane kao podanike, maloumna stvorenja koja treba usmeravati i voditi – pa tako sa svakim novim izborima mi ne biramo, nego ritualno predajemo nekim ljudima moć da odlučuju o našoj sudbini, umesto da im je glavni zadatak da unaprede naše međusobne odnose i poboljšaju naše zajedničke performanse. Posle se češemo po glavi sve siromašniji i ljući. Prevareni.

Ta i takva država koju obeležavaju mnogi epiteti – partokratska, korumpirana, udbaška, lopovska... glavna je kočnica razvoju Srbije. Živimo u njoj kao odrasli ljudi koji nikako da promene svoje dečije cipele. Steže nas i žulja sa svih strana, boli, teturamo umesto da hodamo i izgledamo i sami sebi blesavo, ali tvrdoglavo ne priznajemo da imamo problem. Ljutimo se kad nam neko sa strane kaže – ej čoveče pa promeni ih, ne pašu ti. Mi živimo svoje živote, okovani državom, kao kad bi naši vaterpolisti jurišali na medalje sa vezanim rukama ili Đoković igrao sa šupljim reketom. Posle se pitamo zašto smo neuspešni.

Srećom ili nesrećom stižemo do svog prirodnog kraja. Ne možemo više ovako dalje. Posle godina istog, pokazuje se da Srbija mora da se radikalno menja da bi preživela.

Na čelu te i takve države danas je Aleksandar Vučić, čovek koji voli za sebe da misli u kategorijama: uradio sam duplo više od bilo kog vladara u Srbiji, postigao sam sve što jedan čovek može da postigne u politici, ergo – ja Vučić, najbolji sam vladar u novijoj srpskoj istoriji. I zaista – putevi, fabrike, fiskalna konsolidacija, evropska kandidatura – mnogo toga deluje kao da je urađeno.

Zbog toga mnogi i kažu – Vučić je šampion, najbolji je, vidi koliko je postigao. Jeste, ali takvi zaboravljaju da se Vučić takmiči u kategoriji naopake države, u disciplini naopakog vladanja. Vučić nas predvodi u trci kroz ćorsokak i ma koliko brže, jače, bolje napredovali – na kraju te trke je – zid.

Kako smo sve bliži tom zidu, kako njegovo postojanje postaje sve očitije, tako se i srpsko društvo, sve više segmentira. Još uvek je puno onih koji će se osvestiti tek kad glavom udare u prepreku i zato je osnovni zadatak „naših reformi“ i vladajuće politike da taj trenutak odloži na što duži period. Među vatrenim pristalicama, ima sve više onih koji, uviđaju grešku u sistemu, ali, nemoćni da se odupru pritisku sredine i politike,  spas nalaze u mantri  – „pa kad nema niko bolji“. Ima i mnogo onih koji spuštene glave pokušavaju da žive svoje živote mimo Vučićevog propagandnog mehura, što nije lako jer su baš oni meta ovih svako-malo izbora i njihova se odluka da žive van politike, dovodi u pitanje svakojakim ponižavajućim i pretećim metodama potkupa, ucena i pritisaka, mahom sa one strane zakona, koje u državi pokorenih institucija nema više ko da sankcioniše. To onda Vučićevi “objektivni mediji” formulišu: „ SNS je daleko najorganizovanija stranka na terenu“.

S druge strane potencijal opozicije sistematski se smanjuje medijskom blokadom i velikim brojem pripadnika elita, koje Vučić, kao iskreni populista, inače strasno progoni, a što ove ne sprečava da nude svoju pomoć i podršku, prikriveno ili javno – uprkos tome što time protivreče svemu što su u životu zastupali. A ima i onih koji uviđaju konstrukcione greške u Vučićevoj populističkoj državi i koji su spremni da o njoj javno govore i zbog toga bivaju, za primer ostalima, teško marginalizovani ili progonjeni u našem društvu. 

Hajde jednom da demistifikujemo tu populističku maglu koja se proširila Srbijom i da sagledamo šta je „sa druge strane propagandne duge“.

Osnovni pokretač Vućićeve političke doktrine je volja za vlašću. Što više vlasti, to bolje. Sve ostalo – ekonomija, rodoljublje, evropejstvo, rusofilstvo, reformsko i tradicionalno, napredno i nazadno, demokratsko i autoritarno, a naročito demokratsko – samo su sredstva koja se koriste da bi se obezbedilo što više vlasti. Ako je volja za vlast ta koja ga pokreće, onda su populizam i političko kameleonstvo, sakupljeni u žižu nezamislivog pragmatizma njegov politički metod.

Zato, u zemlji kojoj živimo, ne postoji politilčka kotva, crno i belo uvek idu u paru, društvene i političke pojave i procesi, koje se u normalnom iskustvu isključuju, kod nas po pravilu idu ruku pod ruku, sve se čini mogućim. Ako primećujete da zvanična verzija naših života i naši realni životi više nemaju dodirnih tačaka - na pravom ste tragu.

Poslednjih godina imamo priliku da in vivo pratimo šta se desi kad se spoje jedna ogromna ambicija i podatna srpska država, naložnica tolikih apsolutista, bez razvijenih instutucija kojima bi zaštitila osnovne postulate svog postojanja.  Ono malo institucijja što smo imali, na naše oči nestaju, a one što nikad nismo reformisali samo se poslušno svijaju uz skute novog gospodara.

Ekonomski uspesi kojima se naše vlasti toliko hvale, samo su deo jedne šire slike, na kojoj je banalno jasno nacrtano, da svako može da vidi i razume. A nacrtano je: EU kako otvara svoje finasijske slavine da bi se njene članice što pre izlečile od posledica svetske ekonomske krize, a male siromašne balkanske zemlje, poređane okolo trpeze, od mrvica tog kolača grade svoj ekonomski oporavak. Dodamo li da nam se posrećilo sa praktično nepostojećim kamatama i kursom dolara – eto nama pravih uzroka „naših ekonomskih reformi“, napretka “najvećeg u modernoj istoriji”. Istine radi - Srbija je u takmičenju sa istim tim siromašnim balkanskim zemljama, po važnim ekonomskim parametrima, po pravilu na začelju, a ne pri vrhu kolone, kako Vučić i njegovi vole da istaknu. Ono gde smo sigurno prvi je u dizanju propagandne buke, kada su ekonomske reforme u pitanju. Ničega lošeg nema u tome što smo do neke mere uspeli da iskoristimo trend, ali to naprosto nisu zasluge domaće ekonomske pameti.

Čuvenu finansijsku konsolidaciju smo iskrojili od kaiševa kože skinutih sa leđa najugroženijeg sloja našeg društva – penzionera, dok je država kao poslednji drumski razbojnik zavukla zaposlenima ruke u džepove, sve se čuvajući da ne poremeti i uznemiri mir rasploda za partijske kadrove u nereformisanim javnim preduzećima, gde leži prava prilika za stvarne, održive i dugotrajne reforme. Ali, u jednom se uspelo - bespotrebno kinjeći sopstveni narod, a štiteći interese svoje partije, Vučić je dokazao spremnost Srbije da vraća dugove i pribavio sebi epitet modernog liberalnog reformatora. Kao rezultat imamo ojađene ljude, razvaljen EPS, Telekom na izdisaju...

Naša proklamovana vojna „neutralnost“ izaziva ovoliko zabune, jer predstavlja paralelni hod ka dva vojna saveza istovremeno, a ne ekvidistancu od oba. Ova politika “aktivnog sedenja na dve stolice”, kao većina Vučićevih sitno-trgovačkih kombinacija, umesto ozbiljne politike, suštinski ne rešava ništa i ne može opstati još dugo.

Fabrike za preživljavanje sirotinje, kojima se Vučić toliko hvali i kojima dokazuje napredak zemlje, višestruko su problematičan projekat. Ove manje više manufakture, u kojima ljudi ropski “rmbaju” bez ikakvih garantovanih prava, za minimalac, od koga realno ne može da se preživi, objašnjive jedino po principu bolje išta nego ništa, debelo su sufinansirane novcem koji će zauvek nedostajati tamo gde im je pravo mesto - uložen u razvojne resurse Srbije. Sve te skupo plaćene firme, otići će onog trenutka kada se pojavi neka još siromašnija zemlja, sa jeftinijom radnom snagom. A mi ćemo se naći u problemu u kome smo i bili pre toga.

Izbori, koji su osnov svakog demokratskog poretka, ozbiljno su obesmišljeni beskrajnim i nepotrebnim ponavljanjem, kao i činjenicom da se na jednoj strani trkaju država i vladajuća stranka i njihovi udruženi mediji, uključujući i javne servise, protiv svih onih malobrojnih preostalih, sa predefinisanom etiketom  izdajnika, lopova, secikesa, neznalica - bez prava i mogućnosti na odbranu. Tu fer i poštenog izbora - nema. Stiče se utisak da ih Vučić organizuje da bi dokazao da može da napravi Parlament u kome neće biti opozicije - uopšte. Toliko o pravim ambicijama čoveka koji predvodi zemlju u EU.

Toliko hvaljenim Briselskim sporazumom Albanci su preuzeli ozbiljne državne atribute, a kosovski Srbi dobili su pre svega - Srpsku listu, koja im služi taman da znaju ko je gazda u kući.

Unutrašnji dijalog o Kosovu, u yemlji bey dijaloga, pretvoren je u svoju suprotnost - u skupove zbunjenih podržavalaca režima, na kojima učesnici naviknuti da misle glavom jednog čoveka, strah pred užasavajućom činjenicom da su pozvani da kažu nešto bez uputstva i iz svoje glave, pokušavaju da zabašure besmislenim frazama. Ili se, kao oni iskusniji, trude da pogode šta je to što Vučić neće svima da saopšti do proleća.

Borci protiv elita, ljudi iz naroda i za narod, kako se ovdašnji vlastodršci predstavljaju - odavno su sami postali elite. Da ne bi sasvim prekinuli tu vezu sa narodom i svojom biračkom bazom, obraćaju im se retorikom 90tih, u kojoj su svi negativci i dalje sa Zapada, pa onda ne treba nikoga da čudi ne što je, u zemlji koja formalno ide u EU, ljubav prema Majčici Rusiji skočila na 70% među pristalicama SNS-a. Pa kuda smo krenuli i kako da stignemo, sa tolikim populističkim tegom na nogama? Dva koraka napred i deset nazad, ko težak pijanac kada krene kući. U Evropu se tako sigurno ne stiže.

Moglo bi se još i još o naličju priče o stabilizaciji državne kase, suficita u budžetu, EU integracijama, smanjenu nezaposlenosti, novim fabrikama, „vrednom i napornom radu, danju, noću i vikendima“. To je ta rolerkoster politika od koje kao da nam se svima zavrtelo u glavi, pa niko da kaže – ej majstore, zaustavi, prošla stanica. Odavno.

Zašto ćutimo, i ako smo svesni da je đavo odneo šalu? Da li nas je sve toliko poplašio Vučićev manir vladanja u kome je svako zamenljiv i potrošna roba, u kojem ćevabžija može da bez pardona zameni doktora nauka? Da li nas toliko privlači ideja da jedan misli umesto svih nas i da su kod njega, jednoga, tako roditeljski, i nagrada i kazna? Da li smo toliko digli ruke od svega pa su nam nagrade koje je za svakog novog sledbenika raspisala Vučićeva država jače od obraza, stava, znanja i uverenja? Ili smo toliko ophrvani svojim jadom, ljuti na sebe i političare zbog pogrešnih procena iz prošlosti, da nam je za utehu dovoljno da izgovorimo ono „ma svi su oni isti“ i da se osetimo moralno superiorni?

Ili naprosto ne vidimo izlaz?

Zoran Đinđić je jednom rekao – da bi promenili državu, morao bi svako od nas da se promeni, po malo. Ja sam uveren da je već ozbiljno mnogo ljudi u Srbiji već učinilo taj mali unutrašnji iskorak ili je sasvim spremno na njega. Zato sam toliko negativan prema ovoj Vučićevoj epizodi u velikoj srpskoj drami. Koči nas, zaustavlja, usporava, budi najgore u nama. Sasvim je ograničenog dejstva i svaki novi dan proveden u ovom ćorsokaku zatrpanom lažima, prevarama i pokušajem masovne hipnoze, vraćanjem na nasilje kao suštinu društvenih odnosa, odvlači nas od onoga što moramo da uradimo, ovoga puta da bismo opstali.

Ovo društvo sa Vučićem na čelu ne dobija priliku da se zaista suoči sa sopstvenom budućnošću i da konačno krene napred, nego se do u besvest  vrti u besmislenom krugu,  vijajući sopstveni već odavno oglodani rep.

Nastavimo li ovako -  mi ćemo u punom frižideru uspeti da umremo od gladi. Svako ko je putovao Srbijom se zapitao – kako je ovako bogata zemlja – siromašna? I kako to da je u toliko siromašnoj zemlji - jedino država ima para? I zašto dozvoljavamo da se te naše, zajedničke pare, troše pre svega na to da bi Vučić zacementirao svoju vlast?

Kada ćemo početi da se bavimo onim što su pravi problemi ovog društva? Kada ćemo se okrenuti pitanjima budućnosti? Neophodna nam je realna razvojna politika koja će izvući sve potencijale ovih ljudi i ovog tla. Potrebni nam je razvijen privatni sektor da zauzda državu, baš kao što su nam potrebne stabilne državne institucije da ga kontrolišu. Potrebno nam je društvo takmičarski nastrojenih, sposobnih pojedinaca, a ne poslušno stado.  Potrebna nam je podsticajna sredina a ne tesna dečija cipela. Potreban nam je dijalog i nek najbolji pobedi, a ne ovo Vučićevo „slušaj ovamo“ i “mudra politika našeg vođe”. Potrebne su nam stranke spremne da čuju i reše, a ne kao ova, vladajuća, što sistematski zastrašuje građane. Društvo stalnog dijaloga, a ne dirigovanog jednoumlja. Društvo konkurencije. Državo koja tu konkurenciju usmerava i podstiče zakonima. Društvo u kojem ćemo se konačno boriti da budemo najbolji u onome što jesmo, a ne u dodvoranju toj istoj državi, da bismo uopšte došli u priliku da budemo uspešni. Da od društva ulizica konačno odrastemo u odgovorne ljude.

A kao prvi korak je da se probudimo iz ovog košmara i letargije i prestanemo da gradimo piramide za faraona i počnemo da pravimo svoju zemlju.

Naslovna fotografija: Fonet