Gde je i šta radi Dnevnikov dodatak? (prvi deo)

Pratimo istoriju državne televizije preko njenih direktora - šta se sve dogodilo od Mirka Tepavca do Dragana Bujoševića, od Radio televizije Beograd do "javnog servisa"
Lako je bilo Stefanu Surliću, direktoru ne previše poznatog Centra za društvena istraživanja – on je jednostavnim nejavljanjem na telefonski poziv izbegao da objasni šta je tu nevladinu organizaciju navelo da za novog člana Upravnog odbora RTS predloži Nebojšu Krstića, lekara, medijskog savetnika i nezvaničnog šampiona u popularnoj disciplini javnog divljenja predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću.
Nešto ozbiljniji problem moglo bi da ima Regulatorno telo za elektronske medije (REM) koje je odbilo da Cenzolovci dostavi audio-snimak sa sednice Saveta tog tela na kojoj su za nove članove UO RTS izabrani Nebojša Krstić i Zoran Panović, novinar i dugogodišnji glavni urednik dnevnog lista Danas. Članovi regulatornog tela trebalo bi da javnosti odgovaraju za svoj rad, pa su, zbog izbegavanja REM-a da u zakonskom roku dostavi traženi snimak, novinari Cenzolovke uputili žalbu povereniku za informacije od javnog značaja.
Čak i ako REM – protivno svom običaju da ignoriše zakone – otkrije tajnu za koju se, zbog Krstićevog „kontroverznog“ imidža, raspituju novinari, teško da će se nešto bitno promeniti: jer, u dvadeset sedmoj godini „demokratske tranzicije“ mediji su i dalje plen političkih borbi i omiljeno sredstvo održavanja i jačanja osvojene moći. 
Nekadašnja „državna televizija“ (danas, zvanično, „javni servis“) najupečatljiviji je primer odnosa prema medijima koji je doveo do aktuelnog apsurda – dok jedva živi mediji i novinari pokušavaju da od predstavnika Evropske unije dobiju podršku za svoju borbu za stvaranje uslova za profesionalan rad, premijerka Srbije Ana Brnabić usred Evrospkog parlamenta izjavljuje da u Srbiji (inače, zemlji kandidatu za članstvo u EU) nema objektivnog novinarstva i krivicu za to svaljuje na novinare.
*
Foto: Fonet

Istinomer će, zato, u dva dela, podsetiti na istorijat i glavne junake priče iz koje smo malo toga naučili –  o (zlo)upotrebi medijske kuće koju su ogorčeni gledaoci tokom devedesetih tri puta masovno napadali. I ispred koje se čak i danas, 2017, protestno okupljaju – ali sa znatno manje snage nego tokom „juriša na TV Bastilju“ 9. marta 1991, simboličkog gađanja jajima u zimu 1996/97 i dolaska sa teškom mehanizacijom (buldožer) 5. oktobra 2000.
Na prvi pogled, sve je u toj istoriji isto –  najvažnije mesto u vremenom sve glomaznijem sistemu RTS (nekada RTB) uvek je zavisilo od odnosa političkih snaga i najčešće je bilo deo manje medijske, a više političke karijere bogate važnim državnim i partijskim funkcijama. 
Razlike u „detaljima“, međutim, ogromne su – čak i kad je reč o trodecenijskom periodu izgradnje i rasta broja gledalaca/slušalaca najvažnijeg medijskog sistema. Tako je, recimo, u biografiji prvog generalnog direktora tadašnje Radio televizije Beograd, Mirka Tepavca (mandat mu je trajao od 1955-1959) to radno mesto samo crtica u dugom putu od skojevskog ilegalca i partizana, preko partijskog rukovodioca, ministra spoljnih poslova Jugoslavije do odbačenog „liberala“ i potonjeg aktiviste Evropskog pokreta u Srbiji. 
Relativno sličan je i put njegovog naslednika Dušana Popovića (direktorovao u periodu 1959-1962) koji je od partizanskog ilegalca, preko novinarstva do ambasadorskog mesta u Švedskoj, završen u drugom velikom partijskom lomu – Popović je vratio partijsku knjižicu i povukao se iz političkog i javnog života odmah nakon što je Slobodan Milošević ukinuo autonomiju Vojvodine, 1988. godine.
*
Naslovna strana „Vremena“, Slobodan Milošević i Dušan Mitević (mart 1991. godine)
Potonja dvojica – Zdravko Vuković (1962 – 1972) i Milan Vukos (1972-1985) rukovodili su sistemom u vreme njegovog procvata i zlatnog doba. Vuković, za čije ime se vezuje postavljanje temelja novinarske škole RTB, dopisničke mreže i sistema koji će tokom sedamdesetih i osamdesetih rezultirati bogatim programom koga bi se retko ko postideo, takođe je počišćen u vreme obračuna s liberalima. Bilo je, valjda, neophodno da ga „nasledi“ čovek koji je osim po partijskim bio poznat po novinarskim kvalitetima i radom u kulturi (ministar kulture, jedan od osnivača Bitefa, Bemusa, Festa i Radosti Evrope) a sve kako bi ono što se dešavalo posle njegovog (Vukosovog) 13-godišnjeg direktorovanja, usled oštrog kontrasta, delovalo mučnije i vodilo ka pobunama, pa čak i žrtvama. 
U periodu neposredno pred Osmu sednicu Saveza komunista i „godine raspleta“ koje su najavile krvave devedesete, na čelno mesto državne televizije došao je Ratomir Vico  – prvi mandat imao je od 1985 do 1988, da bi, u kratkom periodu 1991. ponovo stupio na dužnost, pokazavši bliskost i lojalnost tadašnjoj političkoj eliti – što se videlo i u činjenici da je, takođe dva puta, bio ministar informisanja Srbije (u kratkom periodu od jula do decembra 1991, a potom i od marta 1994. do maja 1996).
Vico jeste bio pouzdan i lojalan, ali tek je Dušan Mitević (direktor od 1989 – 1991) od državne televizije napravio ono huškačko i lažljivo čudo, zbog koga su organizovane prve velike antimiloševićevske demonstracije 9. marta 1991. i pale dve žrtve – osamnaestogodišnji demonstrant Branivoj Milinović i policajac Nedeljko Kosović. Mitević je, između ostalog, bio poznat kao blizak prijatelj bračnog para Milošević Marković, koji je, krajem šezdesetih, poziciju predsednika omladine Srbije zamenio mestom novinara tadašnje TV Beograd, a vremenom i jednog od vodećih urednika. 
*
Borba, mart 1991. godine

Prema svedočenju Slave Đukića, upravo je Mitević, koji je dirigovao i izveštavanjem sa Osme sednice, bio taj koji je prvi preko TV ekrana lansirao Miloševićevo istorijsko „Niko ne sme da vas bije“ kojim je, s Kosova Polja, krenuo na put završen u zatvoru Haškog suda. Informativni program proizvođen u vreme njegovog direktorovanja, porodio je i čuveni „Dnevnikov dodatak“, odnosno svakodnevni večernji paket ordinarne političke propagande za koju se u to vreme veovalo da je najgore što se na televiziji može videti. Neopravdano, jer, pokazalo se, uvek može gore.
Komentar Slavka Budihne, objavljen na RTV Beograd 16. februara, u kojem je optužio tada opozicioni Srpski pokret obnove da je „produžena ruka ustaškog hrvatskog režima“ bio je direktan povod za velike martovske demonstracije, nakon kojih su demonstranti naivno poverovali da će „ustupak“ u vidu smene Mitevića i povratka Vica označiti kraj medijskog orgijanja.
Naravno da ništa od toga nije bilo. Nakon usvajanja novog Ustava Srbije i ukidanja autonomije Kosovu i Vojvodini, gde su delovale pokrajinske televizije, Milošević kreće i ka punoj centralizaciji medija. Jula 1991. Skupština Srbije po hitnom postupku usvaja Zakon o Radio televiziji Srbije, kojim se tri ranija centra – u Beogradu, Novom Sadu i Prištini, uključujući i mrežu lokalnih RTV, objedinjuju, stvarajući mrežu pod jedinstvenom kontrolom. 
U avgustu vlada Srbije imenuju nove rukovodioce objedinjenog elektronskog medija. Za generalnog direktora postavljen je Dobrosav Bjeletić, prethodno izvršni sekretar CK SKS, inače univerzitetski profesor i raniji direktor Republičkog zavoda za udžbenike i nastavna sredstva; za direktora TV Srbije postavljen je Čedomir Mirković, a za glavnog urednika Informativnog programa Krste Bjelić, koji je zapamćen po ratnohuškačkoj propagandi iz tzv Republike Srpske Krajine. 
*
Milorad Vučelić, aktuelni vršilac funkcije glavnog i odgovornog urednika „Novosti“ / Foto: FoNet/Nenad Đorđević

Gde je Bjeletić stao, uspešno je, u periodu od 1992-1995. nastavio Milorad Vučelić, vlasnik mnogih funkcija i višestruki povratnik na pozicije moći, koji je nedavno, paralelno sa mestom predsednika sportskog društva Partizan, postavljen i na mesto vd glavnog i odgovornog urednika Večernjih novosti. Iako je tada već uveliko bio obnovljen višepartizam, nije bilo ni pokušaja da se sakrije veza sa politikom: Vučelić je bio i šef poslaničkog kluba (i tada) vladajuće SPS i član Izvršnog odbora te partije. 
Čovek bogate novinarske, političke i poslovne karijere, i još bogatijeg spiska uverenja – Jugosloven i Srbin, komunista i antikomunista, nacionalista i Evropljanin, po potrebi –  u svoj učinak na glavnom rukovodećem mestu RTS-a ubeležio je čistku više od hiljadu preostalih nepodobnih novinara, finansiranje spotova Vesne Zmijanac i drugih tadašnjih folk zvezda novcem iz televzijskih fondova i ratno-propagandni program za koji su mnogi verovali da predstavlja vrhunac beščašća. Još jednom – neopravdano.
Miloševićev Dejtonski „mirovni zaokret“ zahtevao je i šminkanje medijske scene, zbog čega je, kao glavni promoter ratnog „novinarstva“ Vučelić povučen sa čeone poziije, na koju je, 1995, doveden  Dragoljub Milanović, dotadašnji novinar TV Prištine i dopisnik pa potom i urednik političke rubrike „Politike ekspres“.
Za razliku od prilagodljivog Vučelića, koji je u vreme 8. sednice bio na strani poraženih snaga, Ivana Stambolića i Dragiše Pavlovića, da bi, potom, prebegao ka pobedniku, Milanović je, tvrdilo se, već u tom važnom prelomnom trenutku bio odlično upućen u zbivanja u (sopstvenoj) partiji  – tvrdilo se da je unapred znao šta će koji delegat reći i šta će od toga ući u novine. Ali, ono što, izgleda nije znao, jeste da će ga njegova propagandna veština, zahvaljujući kojoj je nastavio, ako ne i prevazišao dostignuća Vučelićeve RTS u oblasti huškanja i medijskih manipulacija, koštati dobrih petooktobarskih batina od strane razjarenih demonstranata. 
*
Protest opozicije ispred zgrade RTS-a, april 2011. Na slici: Vladimir Đukanović, sadašnji poslanik (desno, maskiran), Nebojša Krstić, sadašnji član UO RTS-a (pano gore), Jelena Trivan, sadašnja direktorka „Službenog glasnika“ (pano dole) / Foto: FoNet/Dragan Antonić

Živu glavu je, ipak, izvukao, ali nije uspeo da se spase desetogodišnjeg zatvora koji je odslužio nakon presude da je direktno odgovoran za smrt šesnaestoro radnika te kuće ubijenih u NATO bombardovanju 23. aprila 1999. Milanović je u tom procesu bio jedini optužen, iako su porodice nastradalih tražile od nadležnog tužilaštva da procesuiraju sve koji su znali da će zgrada u Takovskoj biti bombardovana, što mu je donelo status „žrtvenog jarca“.
Sam Milanović je negirao navode optužnice govoreći je proces protiv njega politički montiran i da se ne oseća kao osuđenik, već „kao ratni zarobljenik NATO pakta i njihovih saradnika u Srbiji“. U jesen 2012, kada je izašao iz zatvora, vlast u Srbiji već su bili preuzeli naprednjaci i socijalisti, čime su stvoreni uslovi za prekrajanje istorije, naročito novije, iz devedesetih. A u tome bi nekog udela mogla imati i činjenica da je, zaslugom postpetooktobarskih snaga, između ostalih, propuštena i šansa da se, paralelno sa promenom zakonske regulative i imena (Javni servis) RTS zaista transformiše u servis građana, nezavisan od politike. A za tu veliku i gorku priču, potreban je poseban tekst.