Zvuci tišine

Pre nego što svi u ponoć zaćutimo valjalo bi reći još koju o predizbornoj kampanji u kojoj je bilo svega osim (u tragovima) časti, istine i poštenja. Ostalo je manje od dvanaest sati da se zabeleži retorika niskosti ostavljena za finiš pred predizbornu tišinu. Mnogi slogani, poklici i izjave koje je nevini svedok, građanin-posmatrač, potencijalni birač morao da čuje i vidi ostaće zabeležni kao doprinos prizemnosti političke borbe.

Konkurencija za najodurniji, najgrublji, najprizemniji, najprljaviji politički nastup, s naglaskom na uvredu zdrave logike, taman je onolika koliko je nemoguće pobrojati sve koji su se istakli u vređanju. Ipak, jedan, po izboru ovog hroničara, zaslužuje epitet – o, prelepe li reči! – poltronski, osioni, bahat i još poneki sinonim za manjak čestitosti.

Citiram: „Voleo bih da građani svojim izlaskom na birališta omoguće lideru Srpske napredne stranke Aleksandru Vučiću da ima neometanu mogućnost da sam odlučuje o tome kako želi da Srbija izgleda”. Završen citat. Vlasnik ove skalamerije od reči, misaonog toka bez svesti, rečenične konstrukcije kojoj se čak (sklon sam da u to poverujem) ni Vučić ne može da divi, s pravom je kandidat za najvlasnika onih epiteta. Ime mu je Nebojša Stefanović. Nadimak poznat redakciji. I građanima.

Pozabavimo se onim što je Stefanović rekao, a autor ove kolumne uokvirio znacima navoda. Stefanović bi, kaže, voleo da građani svojim izlaskom… Ljubav nećemo komentarisati, ona je često slepa i vodi u ponor (pogledati istorijsku odrednicu – „Vođa”, Radoje Domanovć). Osim što bi Stefanović voleo, njegova ljubav kaže i da se ona odnosi na omogućavanje lideru Vučiću da ima neometanu mogućnost… Potvrda bezrezervne ljubavi, koju nećemo komentarisati, jer je često slepa i vodi u ponor (pogledati istorijske odrednice – „Vođa” i „Danga”, Radoje Domanović).

U ovom pasusu razmatramo finiš izjave koja je i finale Stefanovićeve želje da Vučić sam odlučuje o tome kako želi da Srbija izgleda. Strasna ljubav, koju nećemo komentarisati, zbog mogućnosti ljubavnog slepila i pada u ponor (pogledati istorijske odrednice – „Vođa”, „Danga” i „Razmišljanje jednog običnog srpskog vola”, Radoje Domanović).

Stefanovićeva ljubav ozbiljno kokuriše već iskazanim emocijama kojima su se devedesetih godina prošlog veka dičile perjanice Miloševićevog režima. Neizmerna ljubav, zahvaljujući kojoj su avanzovali u političkoj službi, bila je svakodnevna doza kojom su se hranili emotivno skrhani poltroni bračnog para Milošević – Marković. Ta je ljubav, koju nije uputno komentarisati zbog ljubavnog slepila i sunovrata u ponor, daleko išla i još dalje dogurala (pogledati istorijske odrednice „Vođa”, „Danga”, „Razmišljanje jednog običnog srpskog vola” i „Stradija”, Radoje Domanović).

I pre nego što u ponoć zaćutimo, evo pitanja za podanika s nadimkom: „Kada je rođen Radoje Domanović?” Odgovor se zahteva odmah. Kada je rođen? Brzo. Kada po julijanskom, a kada po gregorijanskom kalendaru? Brzo!
Tiho. Tišina. Nema odgovora. Žabokrečina kao u Radojevom „Mrtvom moru”.