Život u štrajku
Štrajkovi su opšte mesto naših života. Oni su, od izbora do izbora, manifestacija bunta i nezadovoljstva. Kao što su i masovna pojava uoči izlaska na birališta. Tada svi hvataju maglu s posla: političari koji se zanimaju isključivo sobom dernjajući se sa bina i cerekajući se sa bilborda i, prosta narodna masa koja krivinu hvata sa radnih mesta na kojima nit’ ima šta da radi nit’ za taj nerad prima ikakvu crkavicu. Posmatrano s one strane granice slučajan prolaznik došao bi do zaključka da je ovo zemlja neradnika, štrebera i lezilebovića koji permanentno traže svoja prava i kada nisu u pravu. Takav zaključak bio bi ishitren da kojim slučajem nije sasvim izvestan. Ovo jeste zemlja krivinaša: od političara kojima je krivina jedini smer kretanja na putu lažnih obećanja do proste narodne mase koja ih prati u nadi da će se pre dokopati obećanja nego laži.
Štrajkuju baš svi: seljaci, poljoprivrednici, paori (i svi sinonimi za isto zanimanje), sindikati, zaposleni u elektroprivredi, radnici, lekari, medicinske sestre i braća, farmaceuti, zaposleni u sudskoj administraciji, prosvetari i tetkice, studenti, novinari, policajci, robijaši, pacijenti na dijalizi… Mnogi od njih more sebe glađu do konačnog ispunjenja zahteva. Ili do infuzije. Neki ogladne pa odustanu uljuljkani onom političarskom krivinom na čijem je kraju lažno obećanje.
Štrajk je po definiciji napuštanje posla da bi se poslodavac naterao da prihvati uslove radnika koji se uglavnom svode na dvoje – isplatu zaostalih zarada i povećanje plata. Objedinjeno, to se može objasniti i ovako: isplati nam ono malo što smo zaradili a što nam nikada nećeš povećati.
Metodi koje štrajkači primenjuju najčešće su mitingovanje pred zgradom Vlade u kojoj najčešće ne sede resorni ministri nadležni za njihov problem, zaključavanje u prostorije firme u kojoj rade a koja bi bez njih zvrjala prazna, blokada puteva oko kojih se Mrkonjić i Velja godinama natežu ko ih (ni)je asfaltirao i sve nabrojano kombinovano sa izgladnjivanjem na svim lokacijama na kojima može da se čuje kako im grgolje creva.
Legitimno sredstvo poznato kao obustava rada odavno je postalo sopstvena suprotnost. Redosled događaja koji se nižu od trenutka kada štrajkači podignu glas do pregovora sa odgovornima sveopšte je poznat, dogovor kratko traje i nikada ne bude ispoštovan. Potom se organizuje novi štrajk da bi se redosled radnji ponovio i dogovorilo ono što je već jednom dogovoreno a nije ispoštovano. Liči na začarani krug, na zmiju koja grize svoj rep. I tako od izbora do izbora.
Do izbora je ostao još koji dan, dani koji su prethodili bili su klonovi onih koje smo preživljavali i pre četiri godine. Gledali smo transparente i parole, domovima se vraćali alternativnim pravcima, gubili vreme pred ekranima na kojima obespravljena radnička i ostale klase iskaju pravicu čekajući da im psiholog i neuropsihijatar nešto prepišu. Njih dvoje uradiše isto – raspisaše izbore. Bez ikakvog izbora kontinuirano živimo u štrajku. Mi živimo štrajk.
Nije lako živeti u masi nezadovoljnih, frustriranih, očajnih i gladnih koji se svakodnevno suočavaju sa istim stanjem koje neizbežno vodi u kolotečinu iz koje hoće da ih, između ostalih, spasavaju ovi koji se hvale pokretanjima, promenama i preokretima. Ili ovi koji se busaju da će popraviti greške načinjene od izbora do izbora. A izbor je definitivno siromašno skroman – dva loša plus štrajkovi.
Hvatajte zalet za Đurđevdan kada ćete pre odlaska na slavski ručak obići biračko mesto. Možda je, ipak, bolje da vam obilazak ne bude predjelo, odložite ga za kasnije, pošto već svarite gozbenu hranu. Poneku mrvicu sa stola ponesite u zamotuljku za protestante i štrajkače kroz čije ćete se redove probijati tog dana. Biće to sveta nedelja, dan u kojem odbijam da, kao danas u nedelju, pišem. Štrajkujem. Odbijam i na slavu da idem. Gladujem. Na biralište ću od sabajle, da prebrojim sve gladne.
