Zašto Ćacilend i dalje postoji?
Godinu dana kasnije, Ćacilend i dalje postojano u Pionirskom parku. Postavljen je 6. marta 2025. godine, uoči velikog protesta u Beogradu. Prvu godinu njegovog postojanja obeležili su napadi na građane i novinare, hapšenja i protesti. U njemu su nekad dobro poznata lica, a nekad posetioci direktno sa optuženičkih klupa. Iako je Ćacilend nedavno ,,smanjen”, uprkos raznim obećanjima i najavama, Pionirski park i dalje nije prohodan za građane.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je 27. decembra prošle godine najavio uklanjanje šatora na platou ispred Doma Narodne skupštine. Umesto njih, doduše na kratko, bilo je postavljeno novogodišnje seoce. Kako bi to proslavili, studenti su 4. januara pozvali na grudvanje ispred Skupštine.
U istom obraćanju krajem decembra, Vučić je izjavio i kako veruje da će šatori biti uklonjeni i iz Pionirskog parka u narednih mesec dana. Više od dva meseca nakon toga, Pionirski park je i dalje zatvoren za građane, bar one koji nisu pozvani.
Početak Ćacilenda obeležili su ,,studenti koji žele da uče” na čelu sa Milošem Pavlovićem i njihovim zahtevima. Zabeleženi su nebrojeni napadi na novinare, kako naše redakcije, tako i drugih nezavisnih medija, bilo je razbijene opreme, ali i verbalnog i fizičkog nasilja. Kod ovog kampa je 16 dana štrajkovala Dijana Hrka, majka Stefana Hrke koji je poginuo u padu nadstrešnice.
A glađu je štrajkovao i poslanik SNS-a Uglješa Mrdić, kako kaže, zbog borbe za istinu i pravdu, za porodice 16 nastradalih. Videli smo i pucnjavu i požare, ministri su tamo gledali fudbalske utakmice, a predsednik je dolazio da igra šah. Osim metalnih ograda premazanih tovatnom mašću, postavljene su i betonske barijere. A kao u prošireno Predsedništvo, ulazi se samo preko prijavnice.
U Ćacilendu su, prema pisanju Radija Slobodna Evropa, viđeni optuženi (pred kosovskim institucijama) za napad u Banjskoj, jedan broj pripadnika nekadašnjih ,,Crvenih beretki”, a Krik navodi i da su ga posećivali i ,,kriminalci osuđivani za ubistva, prebijanja, trgovinu drogom, ali i osobe blisko povezane sa ljudima iz podzemlja”, koji su ,,nasrtali su na studente i građane, šutirali ih, vređali i gađali stolicama tokom različitih protesta”.
Simbol otpora i istrajavanja vlasti, šatorsko naselje Ćacilend, kao paravojni kamp, i dalje postoji godinu dana nakon postavljanja, a više od dva meseca nakon “uverenja” da će biti uklonjen u potpunosti. Kao odraz u iskrivljenom ogledalu, potezi vlasti preslikavali su poteze studenata i građana koji protestuju. U verziji stvarnosti koju je vrh vlasti režirao ,,blokaderi su hteli da izvedu Majdan”, a žitelji Ćacilenda su bili (i ostali) na ,,braniku otadžbine”.
